Александар Растовић, историчар и научни саветник

Током Првог светског рата најугледније британске лекарке попут Елси Инглис, Алис Хачисон, Евелин Хаверфилд боравиле су у Србији и пожртвовано лечиле српске рањенике и болеснике од најтежих заразних болести попут трбушног и пегавог тифуса

Први светски рат донео је огромне људске губитке, рањавања, епидемије заразних болести, глад и немаштину. Многе државе су претрпеле огромна разарања, али је пример Србије јединствен случај колике су огромне жртве српска држава и српски народ поднели за ослобођење и стварање нове заједничке државе јужнословенских народа. Србија је између 1914. и 1918. године изгубила 1.257.000 људи или четвртину целокупног становништва (од тог броја, између осталих, погинуло је 370.000 војника и 630.000 цивила). У таквој ситуацији многи познати Енглези и Енглескиње из политичког и јавног живота спонтано или организовано ангажовали су се на пружању помоћи Србији и њеном становништву – у новцу, храни, пропаганди. Велики број њих предводио је хуманитарне и медицинске мисије које су боравиле у Србији од 1914. до 1918. године.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Према извештају др Милана Ћурчина, угледног српског књижевника, из Енглеске су у Србију слате незваничне и званичне медицинске мисије, то јест мисије под покровитељством енглеске владе и мисије опремљене средствима приватних лица и организација. Енглеска влада послала је две такве мисије: енглеску војну лекарску мисију и енглеску поморску мисију. Незваничне мисије које нису биле под окриљем британске владе биле су: мисије Британског Црвеног крста, мисије Српског потпорног фонда и мисије Шкотских жена.

Најистакнутија британска организација која се истакла у пружању хуманитарне помоћи Србији била је Српски потпорни фонд, основана у јесен 1914. године. У овој организацији која је бројала око седамсто чланова, а на чијем се челу налазила британска краљица Мери, деловала су нека од најпознатијих имена британске јавности, политике, науке, културе. Њени активни чланови између осталих били су: Винстон Черчил, Валентин Чирол, новинар Тајмса, Роберт Вилијам Ситон Вотсон, историчар, сер Чарлс Чедвик Оман, војни историчар, леди Констанс Џејн Бојл, др Џејмс Бери и његова супруга др Френсис Дикинсон Бери, кардинал Борн, лорд Хавершам.

Најистакнутија бритатанска организација која се истакла у пружању хуманитарне помоћи Србији била је Српски потпорни фонд, основана у јесен 1914. године

ПОТРЕБЕ СРПСКОГ НАРОДА

У свом раду Српски потпорни фонд је у зависности од прилика мењао своје циљеве, али су они увек били у складу са потребама српског народа. У почетку су донације прикупљане ради опремања првих хируршких болница за потребе рањеника и слања медицинских мисија припреманих за сузбијање заразних болести, у првом реду против епидемије пегавог тифуса. Затим је прикупљана материјална помоћ за народ под окупацијом, за евакуацију и смештај избеглица, заштиту ратних заробљеника и интернираних цивила у логорима, да би на крају Фонд помагао у обнављању разорене и опустошене земље после рата. Најзначајније активности Српског потпорног фонда везују се за опремање медицинских мисија које су слате у Србију ради збрињавања и лечења рањених и болесних војника, нарочито с обзиром на то да је српских лекара било врло мало. У раздобљу од новембра 1914. до јуна 1915. године Фонд је у Србију упутио пет комплетно опремљених болница.

Прва јединица Српског потпорног фонда под управом леди Маргарет Лејле Пеџет, супруге Ралфа Пеџета, британског посланика у Србији, послата је у Скопље, где је радила од новембра 1914. до марта 1915. године. Ова јединица је образовала хируршку болницу са шест стотина кревета и са првобитним задатком да ради на збрињавању рањеника.

С обзиром на огроман број оболелих од разних болести, поготово након избијања епидемије пегавог тифуса, болница у Скопљу је отворила и амбуланту за лечење цивилних болесника. Ширење епидемије тифуса на Скопље и околину нагнало је леди Пеџет и остале чланове мисије да покрену иницијативу за отварање једног блока само за лечење тифусних болесника. Када је дошло до непријатељске офанзиве октобра 1915, мисија под контролом леди Пеџет одбила је наредбу да се повуче са осталим мисијама и остала да се брине о рањеницима и оболелима, да би крајем октобра 1915. пала у бугарско ропство. Захваљујући великом филантропу какав је била леди Пеџет, ова мисија Српског потпорног фонда је, осим збрињавања рањеника и лечења оболелих од разних заразних болести, свесрдно помагала српско становништво у храни, одећи и другим потрепштинама.

Занимљив је податак да је ова, последња мисија Српског потпорног фонда, допутовала у Србију јахтом сер Томаса Липтона, чувеног произвођача чаја који је током рата често допремао помоћ у Србију

Епидемија пегавог тифуса, опаке болести која је, како се процењује, однела преко 150.000 живота, захтевала је најосновније хигијенске услове и већи број лекара и медицинског особља, којих је у то време у Србији било врло мало. С тим циљем, у Србију је априла 1915. пристигла Трећа јединица Српског потпорног фонда под руководством сналажљиве и изузетно предузимљиве Мабел Сент Клер Стобарт. Ова јединица образовала је одлично опремљену пољску болницу у Крагујевцу са петсто болесничких постеља, пријемним одељењем, рендген апаратом и пратећим објектима. Мисија је бројала 46 чланова и у њеном саставу била је врло цењена лекарка Мабел Кинг Меј. Епидемија трбушног тифуса која је крајем пролећа и почетком лета 1915. задесила јединицу госпође Стобарт, упркос свим мерама предострожности, однела је животе две чланице мисије, које су сахрањене једна поред друге уз војне почасти: медицинске сестре Лорне Ферис и Мабел Дијермер.

Када је у лето 1915. дошло до смиривања епидемије, Мабел Стобарт је отворила седам диспанзера за лечење становништва у унутрашњости земље, такозване друмске амбуланте, које су за кратко време примиле чак 20.000 болесних и изнурених људи. Места погодна за друмске диспанзере заједно су бирали докторка Стобарт и пуковник Генчић који је био на челу војног санитета. Најпре је у Енглеску крајем маја 1915. послата угледна докторка Кинг Меј, да би радила на прикупљању средстава, опреме и особља за отварање ових амбуланти. Затим је направљен план по коме би свака од амбуланти требало у свом саставу да има по једну жену лекара, две медицинске сестре, и по једног кувара, преводиоца и шофера, који би теже случајеве превозио у матичну болницу у Крагујевац.Први такав диспанзер отворенје у Крагујевцу, почетком маја 1915. године. Предузимљива Мабел Стобарт се није на томе зауставила, већ је организовала мобилну болницу познату под називом „Летећа јединица“, преузевши аутомобиле и опрему после затварања друмских диспанзера. Ова јединица, са званичним називом „Прва српско-енглеска пољска болница“ пратила је Шумадијску дивизију првог позива под командом пуковника Божидара Терзића.

БОРБА ПРОТИВ ЕПИДЕМИЈЕ

Четврта и Пета јединица Српског потпорног фонда, назване и фармерске јединице зато што су основане захваљујући прилозима енглеских фармера и велепоседника, пристигле су у Србију априла, односно маја 1915. године. Главни задатак ових мисија била је борба против епидемије заразних болести. Опремљене су лабораторијском опремом и апаратима, и у њиховом саставу били су епидемиолози, бактериолози и болничарке посебно обучене и квалификоване за лечење инфективних болести. Четврта јединица радила је у Београду, док је Пета образовала болницу у Пожаревцу.У саставу Пете јединице Српског потпорног фонда радила је Доротеа Клер Мод, која је као анестезиолог и хируршки асистент била ангажована у Пожаревцу. Пета мисија је првобитно послата у Пожаревац због близине фронта, како би лечила српске рањенике, али је услед великих епидемија константно збрињавала болесно становништво и војнике. Занимљив је податак да је ова, последња мисија Српског потпорног фонда допутовала у Србију јахтом сер Томаса Липтона, чувеног произвођача чаја који је током рата често допремао помоћ у Србију.

Организација која је својом дисциплином и пожртвованошћу задужила српски народ, и која се нарочито истакла у пружању хуманитарне помоћи Србији јесте – Болница шкотских жена коју је предводила чувена докторка Елси Инглис

Важну помоћ српском народу током Великог рата пружиле су и: Мабел Данлоп Грујић, супруга дипломате Славка Грујића, Дарија Прат, супруга кнеза Алексе Карађорђевића, Беси и Ани Христић, снаха и унука политичара Николе Христића, које су прикупљале помоћ и организовале слање добровољаца из Велике Британије. Управо на молбу за медицинску помоћ Србији коју је упутила Мабел Грујић одазвали су се доктори Џејмс Бери, хирург, и његова супруга Меј Дикинсон Бери, анестезиолог. Интересантно је да су супружници Дикинсон–Бери још 1904. били у Србији и присуствовали крунисању краља Петра I. Они су уз велику материјалну помоћ Лондонске краљевске болнице у којој су радили, и под окриљем Британског Црвеног крста образовали санитетску јединицу која је бројала педесет и четири члана, и стигла у Врњачку Бању 11. фебруара 1915. године. Званичан назив ове мисије био је Англо-српска болница, популарно називана Бери мисија. За разлику од осталих енглеских болница које су деловале у Србији, и имале огромних проблема са претрпаношћу, недостатком особља, нехигијенским условима и другим недаћама, мисија Бери је имала врло адекватне услове за рад. Под њеном контролом било је шест болница са укупно триста шездесет кревета. У саставу мисије били су и аустријски заробљеници који су радили као техничко особље, а најзначајније од свега било је нормално снабдевање водом, с чим су остале болнице имале великих проблема. Управо због тих, за ондашње прилике одличних хигијенских услова, као и због коришћења специјалних болничких барака за болеснике заражене тифусом, у Врњачкој Бањи није било епидемије пегавог тифуса.Ова мисија је остала у Србији до 18. фебруара 1916. када је на захтев аустријских окупационих власти морала да напусти земљу.

Елизабет Рос, Wikimedia Commons/Јавно власништво

ФЛОРА СЕНДС

Једна од најпознатијих Енглескиња која је 1914. стигла у Србију да би помогла српским рањеницима и болесницима била је Флора Сендс. Ова племенита жена остаће упамћена и као прва Британка која је учествовала као војник у Првом светском рату, борећи се у редовима српске војске. Заједно са тридесет шест жена, а у оквиру Болнице „Сент Џон“, дошла је у Крагујевац где је приступила српском Црвеном крсту и радила у Другом пешадијском пуку српске армије. Истакла се 1915. године у Ваљеву као болничарка добровољац када је заједно са Емили Симондс неговала болеснике оболеле од тифуса,при чему се и сама разболела, али је успела да се опорави. Вративши се у Србију у јесен 1915. прикључила се војницима и приликом повлачења српске војске преко Албаније добила чин десетара, а после завршетка рата и чин капетана.

Британске медицинске сестре након повратка из Србије на божићни одмор; групна фотографија током оброка на станици Ватерло у Лондону

Организација која је својом дисциплином и пожртвованошћу задужила српски народ, и која се нарочито истакла у пружању хуманитарне помоћи Србији јесте Болница шкотских жена коју је предводила чувена докторка Елси Инглис. У току 1915. године ова организација је послала у Србију четири своје мисије. Прва јединица Болнице шкотских жена пристигла је у Србију, у Крагујевац, почетком јануара 1915. под руководством докторке Елионор Солтау. Претходно је у Единбургу формиран одбор ове болнице. Ова прва јединица имала је тридесет чланова, од чега пет лекара. Јединица је за кратко време опремила велику хируршку болницу која је постала надалеко позната по ефикасности и дисциплини особља. Иако опремљена са сто болесничких постеља, великим количинама лекова, медицинском опремом и рендген апаратом, ова мисија није очекивала запањујући број рањених и болесних који их је дочекао. Одмах на почетку ангажовања у Крагујевцу збринуто је око 250 рањеника. Услед епидемије пегавог тифуса, Солтау је крајем јануара у телеграму Инглисовој тражила помоћ у опреми, лекарима и болничаркама квалификованим за лечење заразних болести, и изнела план о отварању специјалне болнице за лечење оболелих од тифуса. Епидемија пегавог тифуса која се разбуктала крајем јануара 1915. није заобишла ни ову болницу, која је поред великог броја српских болесника умрлих од пегавца, изгубила и четири своје чланице, међу којима и докторку Елизабет Рос. Ова пожртвована лекарка дошла је у Србију из Персије и у крагујевачкој заразној болници неговала је до последњег тренутка најтеже болеснике. У саставу ове мисије била је и др Кетрин Макфејл, велики добротвор српског народа, која је после рата била оснивач дечјих болница у Београду и Сремској Каменици.

Шкотланђанке под вођством Елси Инглис, подељене у две групе, преузеле су бившу војну болницу „Цар Лазар“ и зграду некадашње женске школе у коју је пренет највећи део опреме из Крагујевца, преузевши тако контролу над више од хиљаду пацијената

Елси Инглис је пристигла у Србију маја 1915. како би заменила др Солтау, оболелу од дифтерије, и помогла у лечењу пегавог тифуса у Крагујевцу. Са собом је повела свежу медицинску екипу и Евелин Хаверфилд, касније чувену по отварању дома за сирочад у Бајиној Башти. Одмах по доласку, комплетно је опремила болницу са петсто постеља и преузела дужност главног надзорника свих јединица друштва Болница шкотских жена у Србији. Том приликом управу над хируршком болницом у Крагујевцу преузела је докторка Лилијан Чесни, болницу за пегави тифус докторке Џенет Маквеј и Џенет Лерд, док су одељења са повратном грозницом била под управом докторке Елизабете Брук.

Флора Сандс, Wikimedia Commons/Јавно власништво

Изузетно упорна и предузимљива Елси Инглис успела је да на положај главног лекара једне од мисија у Србији доведе чувену докторку Алис Хачисон. Прикупивши средства и опремивши нову мисију, организација Болнице шкотских жена је почетком јуна 1915. образовала нову болничку јединицу у Ваљеву, најбоље опремљену до тада. У једном свом писму Хачисонова указује на то да је прави разлог образовања једне болнице у Ваљеву под окриљем Болнице шкотских жена у време када су епидемије заразних болести завршене, а затишје у рату још увек траје, стварање стања приправности за српски напад који се очекује сваког тренутка и за суочавање са последицама до којих ће доћи, мислећи на мноштво рањених и повратак епидемије тифуса током зиме.

Процењује се да је током ратног вихора Србију походило преко шест стотина енглеских жена које су учествовале у хуманитарним и меди цинским мисијама

У време када је Инглисова пристигла у Србију, епидемија пегавог тифуса била је при крају, болесника је било све мање, као и рањених, услед затишја на фронту. Имајући у виду да ће се борбе убрзо наставити несмањеном жестином, што ће поново створити потребу за лечењем великог броја рањених војника, а самим тим и услове за поновно ширење заразе, Инглисова и пуковник Хантер су направили план о успостављању три велике болнице на северу земље, уз саму ивицу фронта. Оне су замишљене као препрека евентуалном ширењу заразних болести по осталим деловима земље, те је стога њихов главни задатак био збрињавање и лечење рањених војника, као и изоловање оболелих. Тако су отворене болница у Ваљеву, под управом Алис Хачисон, у Младеновцу под руководством докторке Беатрис Макгрегор и августа 1915. у Лазаревцу, где је главни лекар била докторка Едит Холвеј. Када је дошло до непријатељске офанзиве октобра 1915, све јединице Болнице шкотских жена повукле су се најпре у Крагујевац, а затим у Крушевац и ту наставиле са лечењем пацијената. Када им је наређена евакуација, само мали број њих је на то пристао, док је огромна већина, на челу са непоколебљивом др Инглис, остала у Крушевцу да и под аустријском окупацијом брине о рањеницима, све до репатријације фебруара 1916. године.

Флора Сандс на сеоској свадби у Србији, Wikimedia Commons/Јавно власништво

ХУМАНИТАРНЕ МИСИЈЕ

Шкотланђанке под вођством Елси Инглис, подељене у две групе, преузеле су бившу војну болницу „Цар Лазар“ и зграду некадашње женске школе у коју је пренет највећи део опреме из Крагујевца, преузевши тако контролу над више од хиљаду пацијената. Не желећи да напусте своје српске пријатеље, остале су уз њих у најтежим тренуцима. Када је новембра 1915. Крушевац пао у руке Аустријанаца, прва болница је преузета и читава опрема конфискована за потребе окупатора. Тако су под управом Болнице шкотских жена остале болница у српској војној згради са преко 900 пацијената, и околна болничка складишта. У једном од тих складишта, докторка Холвеј бринула је о триста пацијената. Изузетно тешки услови, хладноћа, несташице хране и огрева, одеће, лекова и медицинске опреме, нису поколебали Шкотланђанке одлучне у намери да до самог краја остану уз Србе. Тек када је упућен општи позив за репатријацију свих британских медицинских мисија, припаднице друштва Болнице шкотских жена напустиле су Србију фебруара 1916, и преко Беча, Швајцарске и Француске стигле кући.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Процењује се да је током ратног вихора Србију походило преко шест стотина енглеских жена које су учествовале у хуманитарним и меди цинским мисијама. Енглеске болнице које су за време Првог светског рата радиле у Србији биле су прави пример професионализма и хуманости, а лекарке и болничарке попут Елси Инглис, Алис Хачисон, Евелин Хаверфилд, Елионор Солтау, Флоре Сендс, Мабел Стобарт, остаће упамћене као пример искрених и истинских пријатеља Срба и Србије у време њихових највећих недаћа током Првог светског рата.