Од Тимочке буне 1883. године приступио је Српској напредној странци. Био је поклоник култа науке, световног и научног морала и просветитељ маса, али се противио продору тих истих маса у политику

Најпознатији лекар у српској дипломатији крајем 19. века и уједно један од најоспорованијих политичара свог времена био је Владан Ђорђевић. Рођен је у Београду 1844. године. Основну школу, гимназију и прву годину Лицеја завршио је у Београду. На предлог Јосифа Панчића, српска влада га је као питомца послала у Беч где је од 1863. до 1869. године студирао медицину. У Бечу је изабран за члана ђачког друштва Зора, а био је и један од утемељивача Уједињене омладине српске и њен секретар. Као представник овог друштва учествовао је на великом Свесловенском конгресу у Москви 1867. године. У Бечу је докторирао медицину и магистрирао акушерство 1869. године. Специјализацију из области хирургије такође је завршио у Бечу код професора Кристијана Билрота. Током француско-пруског рата 1870. на немачком ратиштву се усавршавао у ратној хирургији. У Србију се вратио 1871. године када је постао војни лекар друге класе. Убрзо затим изабран је и за шефа Хируршког одељења Београдске војне болнице. Истовремено је био професор у Официрској школи и у Војној академији Имао је чин санитетског пуковника. Лични и дворски лекар малолетног кнеза Милана Обреновића био је од 1872. до 1878. Током српско-бугарског рата био је начелник санитетске службе Врховне команде. У првом српско-турском рату 1876. године био је начелник санитетске службе моравско-тимочке војске, а у другом српско-турском рату 1877-1878. године начелник санитетске службе Врховне команде Српске војске. Године 1878. основао је Војну болницу у Нишу и био њен први управник.

ЛИЧНОСТ КОНТРОВЕРЗНИХ ПОГЛЕДА

Познанство са кнезом Миланом било је пресудно за развој његове политичке каријере и обликовање његових, контрадикторних политичких ставова. Републиканство за које се залагао као истакнути члан Уједињене омладине српске касније је напустио. Као космополита, утопијских ставова, оградио се од нихилистичких, социјалистичих и панславистичких идеја, прихватајући позитивизам и дарвинистичку еволутивност. Од Тимочке буне 1883. године приступио је Српској напредној странци. Био је поклоник култа науке, световног и научног морала и просветитељ маса, али се противио продору тих истих маса у политику.

XI класа Артиљеријске школе Војне академије у Београду. У другом реду трећи здесна је Живојин Р. Мишић (1855-1921) наслоњен на свог професора Ђорђевића

Као заговорник грађанских слобода које се могу остварити „поступним развиткомˮ, оштро се противио радикализму у Србији и методама којима су се радикални политичари служили у борби за власт. Реформске и модернизацијске токове у које је Србија ушла после стицања независности 1878. подржао је свим својим могућностима. Као владин изасланик на Скупштини 1879. и посланик 1884. године убеђивао је народне посланике да гласају за санитетске, школске и пореске реформе, изградњу железница, преуређење судства, модернизацију војске. Сматрајући да се партијске борбе у Србији шире на штету државних интереса, почео је да се залаже за окупљање свих способних људи, без обзира на партијску припадност, који би били у стању да спроведу обнову економског и финансијског система. Иако је нарушио добре односе са краљем Миланом после рата са Бугарском, ипак је у априлу 1888. ушао у владу Николе Христића, обављајући дужности министра просвете и црквених дела и министра народне привреде. Покушао је да делује као непартијска личност, али га је његова странка оптужила за издају и он је 1889. иступио из редова напредњака. Као министар највише енергије утрошио је на краљев развод, што га је дискредитовало у очима јавности. Такође, као министар народне привреде израдио је обиман привредни програм, који је фебруара 1889. представљен краљу. Програм је предвиђао промену целокупног привредног система земље. Садржао је 43 законска пројекта за унапређење свих привредних грана.

Лични и дворски лекар малолетног кнеза Милана Обреновића био је од 1872. до 1878. Током српско-бугарског рата био је начелник санитетске службе Врховне команде

Из дневне политике повукао се у дипломатију. Био је посланик Краљевине Србије у Атини 1891–1893. и Цариграду 1894–1897. године. Тамо је стекао искуства у пословима националне политике у којима је, најпре као министар просвете, а затим као дипломата и министар иностраних дела, показао изузетну окретност и способност. Боравак у Атини искористио је да договори споразум Србије и Грчке око интересних сфера у Македонији, али и за продубљивање економских веза између две државе. Дужност српског посланика у Цариграду обављао је од 1894. до 1897. године где је водио борбу око српских националних интереса у Старој Србији и Македонији, што је конкретно подразумевало отварање српских школа на тлу османске државе и решавање статуса српских владичанских места у тим областима. Сарадња балканских народа који, притиснути интересима великих сила на Истоку, имају сродне интересе, по његовом мишљењу била је окосница рада на националном пољу. Није веровао да на Балкану може доћи до формирања чисто хомогених националних држава и да је једино решење за балканске народе да формирају федерацију народа са Турском на челу.

Од 1897. до 1900. био је председник владе и министар иностраних дела. Владу су чиниле партијски мање познате личности из редова Либералне и Напредне странке, односно нестраначке личности који су били познати стручњаци у својим професијама. Прокламована као „неутрална“ влада, врло брзо престала је то да буде будући да су многи министри, као и краљеви Александар и Милан, настојали да државну управу очисте од радикала. У духу тада актуелног европског ауторитаризма, централизована државна власт кренула је у спровођење реформи „одозго“. Једна од првих одлука коју је Ђорђевићева влада усвојила је била успостављање команде активне војске и избор бившег краља Милана за команданта активне војске. Циљ ове одлуке је био да се обузда деловање Радикалне странке. Ђорђевић је био творац владиног програма који се заснивао на три основне тачке: опоравку државних финансија и покретању привредног развоја помоћу страног капитала, снажењу војне моћи Србије и реорганизацији државне администрације којом ће се одстранити корумпираност и подређивање политике страначким интересима. Скупштина је за три године изгласала читав низ закона који су се односили на привређивање и организацију пољопривреде, заната и индустрије и изградњу саобраћајне мреже, али влада је пала пре него што су закони заживели. Ново финансијско законодавство одмах је показало добре резултате, али су напори да се поврати кредитни углед Србије у иностранству пропали после Ивандањског атентата на краља Милана 1899. године када је у земљи уведено ванредно стање.

Владан Ђ. Ђорђевић (1844–1930), пуковник српске војске (трећи слева) са седам наставника Медицинског факултета у Београду 1924. године

Због гашења политичког живота у земљи и политичких прогона после атентата које су започеле власти искористила је опозиција да Ђорђевићеву владу назове „црном владановштином“, мада она у суштини то није била. Ђорђевић је био погодан да врши функцију председника владе јер није водио страначку политику већ је извршавао вољу краља. Имао је више административних него правих политичких способности. Како је запазио Слободан Јовановић, Ђорђевић је више био одан краљу Милану него његовом сину, и био је лични непријатељ краљице Наталије. Исказивао је напраситост, сујету, био је нетактичан, властољубив, није био омиљен од стране политичара који су га омаловажавали.

ЂОРЂЕВИЋЕВА АМБИВАЛЕНТНА СПОЉНА ПОЛИТИКА

Његова спољна политика била је контроверзна. Такође, имао је неуједначен став према великим европским силама и њиховој улози на Балканском полуострву. Према Русији је исказиво често врло критички однос, констатујући да „је највећа несрећа српског народа што пати од руске хипнозе, да је то главни узрок што је у 19. веку осујећено уједињење српског народа у једну народну државу“. Био је убеђења да Срби треба да се излече од те „кобне заблуде да ће им Русија поклонити слободу и уједињење“.

С друге стране је заузимао аустрофилска осећања пренебрегавајући чињеницу да је управо Аустрија била та сила која се још од почетка 19. века снажно противила стварању јаке српске државе односно велике словенске творевине на Балкану страхујући да би управо преко ње Русија ефикасно остваривала своје геостратешке циљеве на том подручју. Међутим, истовремено је био свестан и да остале европске силе попут Француске и Велике Британије не гледају благонаклоно на интересе Србије на Балкану. Истицао је да „цивилизаторска мисија запада на истоку“ је иста фраза као и „историјска мисија свете православне Русије да ослободи хришћане на истоку“. Такође, био је свестан да су интереси великих сила да „балканске државе животаре од данас до сутра, али у вечној зависности (нарочито привредној) од њих у вечним унутрашњим трзавицама и међусобним ривалитетима како би у згодном тренутку послужиле за поткусуривање њихових великих међународних рачуна“. Сматрао је да су исто лоши они Балканци који су се ослањали на подршку Енглеске и Француске као и Срби „који су се уздали час уз помоћ Аустрије, час уз помоћ Русије“.

Владан Ђорђевић, непосредно после Српско-турских ратова

Влада је 1900. године поднела оставку када је краљ Александар објавио веридбу с Драгом Машин. Ђорђевић се потом преселио у Беч, где је у страној штампи објављивао чланке уперене против краља и његове супруге. У Србију се вратио 1905. године. Оптужен за одавање државних тајни у свом мемоарско-историјском делу Крај једне династије (1905–1906) одлежао је 1906. шестомесечну казну у београдском затвору. По изласку на слободу посветио се књижевном раду – сређивању и објављивању мемоара из ратова. Први светски рат провео је до 1916. у Врњачкој Бањи, а потом је био интерниран у Аустроугарску до краја рата.

У својој струци постигао је врхунске резултате. Успешно је окончао иницијативу за оснивање Српског лекарског друштва, био је његов секретар, потпредседник, и председник (1890–1891). Покренуо је 1874. часопис тог друштва, Српски архив за целокупно лекарство, као и недељник Народно здравље. Био је велики пропагатор Црвеног крста и залагао се за приступање Србије међународној конвенцији Црвеног крста. Иницијатива за оснивање Српског друштва Црвеног крста кренула је из Грађанске касине у Београду 18. јануара 1876. у којој је одржао два предавања. Ушао је у састав привременог одбора са београдским митрополитом Михаилом на челу и израдио статут овога друштва. По оснивању Српско друштво Црвеног крста приступило је асоцијацији међународног удружења Црвеног крста, што је за међународно непризнату Србију била веома значајна ствар. После српско-турских ратова 1876–1878. објавио је тротомну Историју српског војног санитета. Творац је реформе цивилног санитета, након које је ова установа добила ново и модерно рухо, које је на снази било скоро четири деценије, све до краја Првог светског рата. Писао је дела из области војне медицине, гинекологије, дерматологије, инфективних болести, историје медицине, хигијене, хирургије и др. За Народну медицину у Срба добио је награду Матице српске 1872. године.

Влада је 1900. године поднела оставку када је краљ Александар објавио веридбу с Драгом Машин. Ђорђевић се потом преселио у Беч, где је у страној штампи објављивао чланке уперене против краља и његове супруге

Утемељивач је савремене комуналне политике Београда. Председник Београдске општине био је од 1884. до 1885. Тада су настали планови и пројекти за водовод, канализацију, калдрмисање, осветљење престонице, приведени су крају радови на разграничењу државне и општинске земље, обављени су премери и укњижења приватних имања, извршена нивелација терена за планско подизање нових зграда, градско гробље из здравствених разлога премештено је са Ташмајданског парка на Карабурму, где је отворено тзв. Ново гробље, прозвано Владановац. Овим опсежним мерама претходила је вишенедељна посета делегације Београдске општине најзначајнијим европским метрополама које су већ регулисале ова важна инфраструктурна питања. Делегација коју је предводио Ђорђевић обишла је Темишвар, Будимпешту, Беч, Минхен, Париз, Лондон, Истборн, Брајтон.

Занимљива је оцена Ситона Вотсона, британског историчара који је у некрологу поводом Ђорђевићеве смрти, осврћући се на његову спољну политику коју је водио као председник владе и министар иностраних дела, уочио да је његова главна намера била да Србију одвоји од Русије и приближи је што више Немачкој односно усмери ка Европи што га је чинило малобројним интелектуалцем, Србином који је био германофил и аустрофил. С друге стране сам Ђорђевић је у студији Европа и Румунија писао да су страни утицаји у Србији од проглашења независности 1878. године главни генератор несрећа и неправди којима је држава изложена, односно да су нам се и „остале велике силе европске и ако у мањој мери од Русије али ипак сваком приликом трудиле да нам не даду ни живети ни умрети – него да су све велике силе према свима балканским државама гледале само свој интересˮ.

Био је члан Српског ученог друштва од 1869, дописни члан Српске краљевске академије од 1888. и њен редовни члан од 1892. године.

Исцрпни поглед на владу Владана Ђорђевића и његов психолошки профил дао је Слободан Јовановић. Описујући га као личност велике радне снаге и даровитости истакао је да ипак више био способан за техничке него за политичке послове. „Био је брз и неуморан на послу, умео је да пише, умео да говори, умео да представља – био добар за рад у канцеларији, и за препирке у Скупштини, и за мисије на страни, па чак и за банкете и параде. У најбољем смислу речи био је ‘употребљив за све’ и краљеви нису могли наћи подеснијег министра за разрађивање и извршавање својих наредби ˮ. Ипак, како закључује Јовановић замерана му је претерана послушност према владарима, Милану и Александру Обреновићу: „послушан тако, као да би им био ордонанс, а не министар…Његова послушност према двору није потицала само од нечврстине карактера, него још и од духовне неоригиналности: она је била полупослушност, пола подражавањеˮ. Умро је у Бечу 1930. године.