Из плејаде угледних и учених Срба с почетка 19. века који је неправедно заборављен у нашој јавности истицао се и Алекса Јанковић, који је између осталог био један од првих попeчитеља односно министара иностраних дела у Кнежевини Србији
Ту дужност обављао је чак четири пута. Био је угледни Србин из Хабзбуршке монархије, један од најобразованијих српских правника, који је оставио дубок траг у политичком, друштвеном и културном животу Кнежевине Србије у првој половини 19. века. Рођен је у Темишвару 1806. године. Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. Студије права завршио је у граду Прешов у Словачкој, а правосудни испит је положио у Пешти. У Србију је прешао 1834. и почео је прво да ради као писар у Окружном суду у Крагујевцу, а затим је постао чиновник Кнежеве канцеларије. Године 1839. постављен је за секретара управе вароши Београда, а затим и за секретара Кнежеве канцеларије. За министра – попечитеља правде и просвете изабран је 1847. године.
Овај истакнути представник уставобранитеља у више наврата је био и председник српске владе, министар правде и министар просвете и црквених дела. Један је од утемељивача Друштва српске словесности, његов почасни члан и председник у два маха, 1847. и 1848. године. Такође, био је и почасни члан Српског ученог друштва. Као један од ретко писмених људи у Кнежевини Србији постао је ватрени присталица уставобранитељског покрета и његових вођа Томе Вучића Перишића и Аврама Петронијевића за које је састављао прогласе, прокламације и ноте страним државама. После збацивања кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића са власти, односно доласка новог кнеза Александра Карађорђевића нашао се на челу Кнежеве канцеларије и постао је један од најпоузданијих ослонаца уставобранитељске власти.
Контроверзна је улога Јанковића током револуционарне 1848. године. Он је, према сведочењу писца Јакова Игњатовића, у тим догађајима био под снажним утицајем Теодора Радосављевића, аустријског официра и потоњег конзула Хабзбуршке монархије у Београду
Заједно с Вучићем и Петронијевићем 1843. године активно је радио на сузбијању пропаганде руске дипломатије за повратак династије Обреновић у Србију. Када су у лето исте године Вучић и Петронијевић ипак под притиском руске дипломатије морали да напусте Србију, Јанковић је уместо Петронијевића привремено постављен за попечитеља иностраних дела, при чему је водио аустрофилску политику, односно политику ослонца на Хабзбуршку монархију, заузимајући и антируски став, о чему сведочи и извештај који је Људевит Гај, вођа Илирског покрета, упутио Клеменсу Метерниху, канцелару Хабзбуршке монархије, после своје посете Србији током априла и маја 1846. године. Гај је као вођу руске фракције у Кнежевини Србији означио Вучића Перишића, док је кнеза Александра Карађорђевића, Алексу Јанковића, Стевана Книћанина и митрополита београдског Петра апострофирао као особе које су биле антируски оријентисане.
Контроверзна је улога Јанковића током револуционарне 1848. године. Он је, према сведочењу писца Јакова Игњатовића, у тим догађајима био под снажним утицајем Теодора Радосављевића, аустријског официра и потоњег конзула Хабзбуршке монархије у Београду. Као аустрофил и „професионални реакционар” подржавао је хабзбуршке власти у борби против револуције. Вучић Перишић је искористио незадовољство народа уставобранитељском влашћу у обрачуну са „немачкарима”, то јест угледним Србима из Хабзбуршке монархије који су заузимали високе државне и чиновничке положаје у Кнежевини Србији, а који су били аустрофилски оријентисани. Једна од жртава тог сукоба је био и Јанковић, који је марта 1848. године смењен са дужности министра правде и просвете, а на његово место је постављен Стефан Стефановић Тенка. Истовремено, поднео је оставку и на дужност у Кнежевој канцеларији. Међутим, убрзо су тензије између „немачкара” и „шумадинаца” спласнуле. Јанковићева оставка није уважена и он је остао и даље на челу Кнежеве канцеларије.
После завршетка револуције 1848. године постао је једна од најпоузданијих особа кнеза Александра Карађорђевића у његовом сукобу са Вучићем Перишићем, односно био је посредник између кнеза Александра и Стевана Книћанина, који је сматран противтежом вођи уставобранитеља. Био је заступник политике чврсте руке и цензуре штампе. Године 1850. је као директор Кнежеве канцеларије постао цензор Српских новина. Исте године биран је и за члана Државног савета и помоћника министра иностраних дела. Сматран за ударну песницу режима кнеза Александра Карађорђевића, октобра 1851. године именован је за министра иностраних дела, а након изненадне смрти Аврама Петронијевића, председника владе који је преминуо 10. априла 1852. године приликом службене посете Цариграду, наименован је за вршиоца дужности председника владе и на том положају остао је до средине септембра исте године. Истовремено и даље је обављао дужност попечитеља иностраних дела.
ФОТО: sr.wikipedia.orgЊеговом заслугом Кнежевина Србија је у том периоду преговарала са Русијом и Хабзбуршком царевином око набавке оружја, а помагао је и рад Тополивнице у Крагујевцу. Такође, учествовао је и у решавању питања наследности кнежевског достојанства, иако је сматрао да ни Османско царство ни Русија нису спремни да Србији признају ту титулу. Иначе, у лето 1851. године добијао је извештаје да присталице Обреновића припремају побуну против уставобранитеља и да се окупљају у Новом Саду, Темишвару и Вршцу. Обреновићевци су ширили вести да је чак и Хабзбуршка монархија наклоњена њиховој династији и да су стекли велики број присталица у Кнежевини Србији, као и да ће кнез Михаило из Јужне Угарске прећи у Србију како би са власти свргао уставобранитеље. У влади Илије Гарашанина 1852. није биран за министра. Иначе, Гарашанин је управо Јанковића претходно оптуживао да је због његових интрига био у лошим односима са кнезом Александром Карађорђевићем.
Заједно са војводом Стеваном Книћанином и поручником Грујом Мишковићем јула 1852. године био је у делегацији која је посетила Петроварадин и том приликом се сусрела с царем Фрањом Јосифом, који се налазио на пропутовању ка Угарској. Као велики поборник српско-аустријског зближавања цар га је одликовао Орденом аустријске круне II реда. Након сусрета са представницима српске владе, аустријски цар се убрзо затим у Земуну сусрео и са српским кнезом Александром, што је симболично означило потпуно окретање Кнежевине Србије у спољној политици ка Хабзбуршкој монархији и покушај да се уз подршку Беча спречи намера Русије да помоћу својих присталица организују повратак династије Обреновић у Србију и на власт. Као један од најзначајнијих посредника у побољшавању односа између Београда и Беча истакао се управо Јанковић. Његова друга влада заступала је изразиту аустрофилску политику, што је изазвало незадовољство домаћих политичара, али и дипломатских представника Велике Британије и Француске који су у једном тренутку прекинули комуникацију са кнезом и Јанковићем.
Непосредно пред избијање Кримског рата, априла 1853. године по налогу српске владе посетио је престоницу Хабзбуршког царства у намери да се консултује са тамошњим властима, али и са руским послаником, какав став Србија да заузме у Кримском рату. Према писању Милана Ђ. Милићевића, Јанковић је од руског посланика затражио да се „Србији придружи Босна, Херцеговина и Стара Србија, као земље које и јесу једно с њоме и да се она прогласи за Краљевину“.
Није био за уклањање кнеза Александра, јер је сматрао да би се његовим збацивањем с власти династија Обреновић поново вратила на власт у Србији. Зато је током одржавања Светоандрејске скупштине учинио све што је могао да се кнез Александар одржи на власти
Веома кратко, од 14. до 21. децембра 1854. године био је министар правде и просвете, али га је српски кнез под притиском опозиције која је била русофилски расположена сменио. Међутим, непуну годину потом, децембра 1855. кнез Александар га је именовао за председника владе и министра иностраних дела. На том месту задржаће се до маја 1856. године. Током трајања његовог кабинета, марта 1856. године потписан је Париски мировни уговор којим је окончан трогодишњи Кримски рат. Према одредбама двадесет осмог и двадесет деветог члана Мировног уговора у Паризу, Србији је потврђена аутономија, а руски протекторат над хришћанима у Османском царству замењен је колективним гаранцијама европских сила потписница Уговора. Такође, за време његове владе усвојено је неколико важних закона и уредби: Устројство и Закон Врховног и Касационог суда и Уредба о отправљању званичних депеша на српским телеграфским линијама.
После неуспеле Тенкине завере 1857. године кнез Александар је све заверенике из реда Државног савета сменио. Јанковић је и даље остао на позицији саветника као један од ретких чланова овог тела који није учествовао у комплоту. Међутим, убрзо је и сам почео да постаје опозиција влади коју је формирао Стеван Марковић, као и одлукама које је ово извршно тело доносило. Тако се, на пример, успротивио формирању жандармерије која је требало да замени грађанску полицију, а био је и против нацрта закона који је дозвољавао да Државни савет само једном може да одбије кнежеве примедбе.
Коментаришући крајем децембра 1857. године у разговору са Јевремом Грујићем предлог закона који је ускраћивао права Савета, изнео је свој отворен став да ће гласати против тог спорног закона, али је упутио и критике на кнежев рачун. „Јесте чули… издајте најмонархичније законе, овом Књазу неће по вољи бити. Није то, мој брате, већа власт, што он тражи, него бесвластије. Никакав закон њему неће добар бити, јер он оће по ћуди својој да ради.“ Такође, уверавао је Грујића да неће поднети оставку на место члана Државног савета. Предлагао је и да се поред Савета уведе институција Скупштине као доњег дома, али тај његов предлог није наишао на одобравање осталих чланова Савета. Крајем 1857. године биран је у комисију Државног савета за израду пројекта о формирању Касационог суда. Иако је тих месеци био често противан одлукама владе, генерално се није противио кнезу Александру. Слободан Јовановић напомиње да је Јанковић тада био „лојална опозиција“.
Међутим, Јанковићево постепено удаљавање од кнеза Александра које је затим уследило неминовно је водило његовом зближавању са Томом Вучићем Перишићем. Везивала их је опасност од могућег повратка Обреновића на власт као и жеља да ојачају позиције у систему власти кнеза Александра. Године 1858. Вучић је изабран за председника Државног савета, а Јанковић за потпредседника. У овом периоду био је и члан комисије Савета за израду пројекта Закона о допунама и изменама устројства Државног савета.
ФОТО: sr.wikipedia.orgВрхунац Јанковићеве политичке каријере десио се током одржавања Светоандрејске скупштине, децембра 1858. године. Иако је већ после Тенкине завере почео све више да се разилази са кнезом Александром Карађорђевићем, а у предвечерје њеног заседања био оптуживан да, заједно с Илијом Гарашанином, Вучићем и Мишом Анастасијевићем, као један од предводника странке кајмаканаца, жели да, после обарања кнеза Александра с власти, постане турски намесник (кајмакам) у Кнежевини Србији. Није био за уклањање кнеза Александра, јер је сматрао да би се његовим збацивањем с власти, династија Обреновић поново вратила на власт у Србији. Зато је током одржавања Светоандрејске скупштине учинио све што је могао да се кнез Александар одржи на власти.
Приликом кнежевог бекства код Турака у Београдску тврђаву, заједно са једанаест саветника, отишао је у касарну и тражио од српских војника да онемогуће чланове Светоандрејске скупштине да доведу Обреновиће на власт. Затим је у име Савета, заједно са Вучићем покушао да убеди скупштинаре да одустану од свргавања кнеза Александра и довођења супарничке династије на власт. Међутим, у тој намери није успео, јер су чланови Светоандрејске скупштине донели одлуку о ускраћивању кнежевских овлашћења Александру Карађорђевићу и давања истих кнезу Милошу, односно одлучили су да се члановима династије Обреновић омогући повратак у Србију. Према писању Јеврема Грујића, Јанковић је сматрао да војска треба силом да растера народ и чланове скупштине ако не буду хтели на миран начин да се разиђу.
Када је кнез Милош Обреновић преузео власт, Јанковићева политичка каријера као једног од стубова уставобранитеља, окончана је. Ипак, 1862. године кнез Михаило му је поверио посредничку мисију код Петра Биге, аустријског пуковника, да постане врховни командант српске војске у случају рата Кнежевине Србије и Османског царства. Међутим, ова дипломатска активност се завршила безуспешно. Описујући Јанковићеву личност, Слободан Јовановић је приметио да је он као мађарски адвокат задржао све навике и карактеристике особа из те професије, као и да је био „брз, оштар и дрзак”. Позитивне стране његове личности биле су: канцеларијска способност, брзина и бистрина у мишљењу, брза оријентација, док му је замерао непостојање чврстине, енергичности и смелости у одлучивању. „Као што би се брзо одважио, тако би брзо и духом клонуо, кад би на јаче препреке ударио, па би се свега прошао до прве прилике, која би му се учинила повољна да конце опет у своје руке прихвати… Тај хитри фишкал с хусарском куражи био је лака коњица у политици; добар у чаркама, он није могао главне битке добити.”
Јанковић је био врстан правник и адвокат. Говорио је француски, немачки и латински, а разумео је и мађарски језик. Као министар просвете и интелектуалац широких видика и стремљења успоставио је блиске везе са бројним представницима тадашње српске интелектуалне и културне елите. Био је у блиским односима с Вуком Стефановићем Караџићем. У језичком спору између Караџића и Јована Хаџића стао је на Караџићеву страну. Умро је 1869. године.
