Гордана Чомић: Наношење суочавања без дијалога је ко супа без резанаца

Друштво које одбија да разговара о сопственој прошлости остаје заробљено између порицања и наметања туђег тумачења, неспособно да из спорних наслеђа извуче поуке за заједничку будућност

Постконфликтно друштво има два избора пред собом – или да се само алатима друштва суочи са последицама своје непосредно завршене епохе или да пориче да ту има ишта за суочавање, за дијалог свих друштвених актера о ТЕМИ суочавања. Најјачи доказ о томе да је неко друштво више становништво него уређено, структурисано друштво јесте изостанак и једног и другог избора и ИСТОВРЕМЕНО присуство и једног и другог избора. Парадоксално, али могуће и лако проверљиво јесте да смо ми баш једно такво становништво/друштво. Један део друштвених актера сматра суочавање са непосредно завршеном епохом својом политичком, друштвеном, етичком и моралном, интелектуалном обавезом, а други део друштвених актера нема појма о чему они причају.

Шта им је заједничко? Ни једни ни други актери НЕЋЕ ДИЈАЛОГ. Први из тешко објашњивих разлога „нема дијалога са ЊИМА, они су одговорни и криви“, а други из једнако тешко објашњивих разлога „нема дијалога с ЊИМА, они хоће нашу колективну кривицу“. Али и први и други своје истински тешко објашњиве разлоге лако „продају“ истомишљеницима. Малобројни који тврде „не може бити суочавања са било којом епохом БЕЗ ДИЈАЛОГА свих актера о њој!“ неспособни су да своје објашњење „продају“ икоме, осим у врло ретким случајевима кад је дијалог неминован, сам по себи и уз „наношење“ правила за дијалог која има нека „трећа страна“ заинтересована да се дијалог о суочавању са епохом ипак утемељи и омогући изградњу нове епохе без порицања чињеница о протеклој епохи и без интерпретација чињеница. Шта су ИСХОДИ оваквог стања у друштву/становништву? Друштвени актери суочени са свим чињеницама претходне епохе одлуче да, пошто се неће дијалог, буде „НАНОШЕЊА СУОЧАВАЊА“ другим друштвеним актерима, осигуравајући тако заједнички интерес за обе групе друштвених актера „ако се ради наношење суочавања, то је супер доказ да не може бити дијалога“.

Тако смо као становништво, уместо да градимо друштво, изградили групе „суочених“ и групе „несуочених“ које своје ставове о непосредно завршеној епохи друштва САОПШТАВАЈУ без намере да ЧУЈУ шта САОПШТАВАЈУ они други.

ФОТО: Компас/Илустрација

И тако суочени и несуочени, заједничком вољом настављају „конфликтну“ епоху, али без правог конфликта јер се споре о епохи која је прошла, а не о њеним последицама у садашњости или не дао Бог, о будућности у којој ћемо остати с презиром према дијалогу или КОНАЧНО тражити дијалог без ког нема никоме добрих решења. То укратко значи: ни суочени ни несуочени НЕЋЕ дијалог о последицама једне епохе на другу и шта с тим радити, и једни и други ХОЋЕ само бесконачно понављање интерпретација и једних о другима и о свим лако проверљивим чињеницама. Тако се направи својеврсна друштвена супа у којој смо сви, ал’ без резанаца и без зачина, само ретко, флуидно стање које чак није ни бистро, само служи да се онемогући прелазак у чврсту друштвену структуру којој је дијалог алат и темељ, а избор тема за дијалог последица знања и уважавања проверљивих чињеница о садашњости које имају корен у прошлости и могу да праве лоше последице и у будућности. Дијалог који брише самопроглашено право суочених да наносе суочавање несуоченима и брише право несуочених да поричу чињенице које су очите и лако доказиве.

Није да није било разних покушаја, институционалних и прописима уоквирених, све до закона који су на снази, а који је требало да изграде чврсте структуре друштвених дијалога суочених и несуочених, али резултати су за сада недовољни. И биће такви све док не буде дијалога о темама „које смо ратове деведесетих изгубили, а у којима победили“ и „колико је убијених ненаоружаних људи тачно потребно да би се разумело да је ратни злочин убити иједног и да је навијање за „своје“ злочинце ИСТОВРЕМЕНО и навијање за „њихове“.

Не може бити ПРЕВИШЕ дијалога о томе, као што не може бити ПРЕВИШЕ демократије која омогућава да се суочени и несуочени и чују и разумеју. О ТОМЕ је у ствари суочавање. О дијалогу нас са нама о нама.