Шта заједничко имају национални митови, геополитичке илузије и омиљене политичке поштапалице? Према аутору, све оне постају различити облици отпора према ономе без чега демократија не може: слободном дијалогу
Ваља распаковати разне митове који, добровољно усвојени, владају наративом становништва Србије, јер ми и нисмо „друштво“, оно је структурисано, друштво зна ко шта ради и за шта је ко способан од послова, друштво разуме одговорност, важност критичког мишљења и дијалога, ми друштво као такво градимо упркос лако прихваћеним митовима које користимо УМЕСТО правила организованог друштва. Зато смо – становништво и тиме, у ствари, доказујемо да не разумемо сопствену природу нити разлоге којима одбијамо демократију, као систем на којем почива организовано друштво.
Шта су митови, предрасуде, поштапалице, лупетања која користимо јер ИПАК нећемо да кажемо „фуј демократија!“, мада све и један цитат значи – управо то: „Дај мит, дај делузију, дај непознату силу која се појављује и решава све, дај било какав изговор да нам и не треба та демократија.“
Како то изгледа у познатим реченицама:
- Србија побеђује у ратовима, губи у миру – нарочито популарно у плесњивим круговима никад проверених „апостола интелектуализма“, чиме, у ствари, кажу „нећемо да радимо, само да се бијемо!“, јер су нам победе једино у тучи, у миру одбијамо да учимо КАКО да се сналазимо… Фуј демократија у којој бисмо морали имати дијалог о томе које смо ратове изгубили, у којима смо победили и одмах бијемо оне који се усуђују да такво питање поставе.
Дијалог је срж и основни алат демократије, а ко год би да било какав дијалог заметне – има бити застрашен, ућуткан, елиминисан, прокажен, уклоњен заједно са том идејом на било који начин
- Русија је љубав и пријатељ и срцад наша су они – популарно у разним круговима, а у ствари значи „видиш како су они супер, не треба им та демократија, шта им фали?!“ Осим што имају СВЕ што им фали, нико не подноси питање „па кад је то са Русијом све под љубав, камо докази и што не идемо у Русију да радимо и паре зарадимо него у Франкфурт, хм?“ И одма’ има да се бије тај што такво нешто пита, како сме?! Па зато што ти са питањима лако распакују делузије о митовима о Русији који не служе ама баш ничему другом него да се изрекну уместо „фуј демократија!“
- Бити Србин/Српкиња је небески понос и на то се стално морају опомињати разни, јер су многи склони да сматрају и кажу „случајност рођења у некој етничкој и верској култури сама по себи је само контекст идентитета у СВАКОЈ култури“ и јер се може бити поносан на нешто што си урадио, а неговати понос на ту случајност је лењост духа, она иста којом се уместо наратива о поносу на порекло у ствари каже „фуј демократија! Она нам одузима наш урођени понос на сопствено савршенство!“ И има да се бије онај ко пита „а што? па није ‘српство’ негација демократије, осим ако је митска ствар, па нема способности да провери своје савршенство“.
Зато смо – становништво и тиме, у ствари, доказујемо да не разумемо сопствену природу нити разлоге којима одбијамо демократију, као систем на којем почива организовано друштво
- Разни нас мрзе, свуда су непријатељи, ми смо жртве разних завера – јако раширено рећи уместо „фуј демократија!“, а мило ушима разних врста, јер тако доказујемо да је демократија само један од алата којим нас мрзе и с њом су се уротили да нам је нанесу, ал’ – не дамо ми то, раскринкаћемо све те злотворе.
- Ми имамо славну традицију демократије, демократске културе као начин да се без провере тврди „ето, пробали смо ту демократију и без везе је, не треба нам…“, јер доказа ове тврдње – нигде, али зато ко би се усудио да приупита било шта о томе има одмах да га се ућутка са „царевинама, златним виљушкама, законицима, укидањем ропства…“, подугачким списком и митова и чињеница које нису ничему доказ, осим што служе као алат за ућуткивање.
Како је овај део списка реченица које се користе уместо да се каже „фуј демократија!“ доказ да управо ТО значе?
Ми имамо славну традицију демократије, демократске културе као начин да се без провере тврди „ето, пробали смо ту демократију и без везе је, не треба нам…“
Тако што СВАКУ наведену реченицу прати воља да се они који питају, они који ту нешто сумњају – одмах ућуткају и то је врло лако проверљива чињеница – дијалог је срж и основни алат демократије, а ко год би да било какав дијалог заметне – има бити застрашен, ућуткан, елиминисан, прокажен, уклоњен заједно са том идејом на било који начин.
Зашто?
Демократија је тешка, не подноси митове и делузије, има алате да мери колко ко зна и брише лењост духа као врлину, тражи знање, учење и – ДИЈАЛОГ, зато је Србији – фуј! Ма не могу без ње, никако. Зато демократија побеђује све.
