Реља Жељски: Оперативна акција „Оријент 77“

Безбедност државних посета највишег ранга никада није само питање протокола. Иза сваког доласка државника у кризна подручја стоје сложене обавештајне процене, безбедносне припреме и дипломатски напори. Како је то изгледало пре готово пола века, показује оперативна акција „Оријент 77“, припремана за Титову посету Либији и Египту

Читав Оријент, а посебно Блиски исток, током претходна два века стекао је статус једног од најзначајнијих светских геополитичких епицентара, у којем се преплићу не само различити, обично међусобно супротстављени интереси водећих сила, већ и настојања регионалних актера да заузму, обезбеде и ојачају своју позицију у том често изразито нестабилном окружењу и науштрб суседа. Стога се у овом региону, као резултанта деловања сложених интереса, политика и наратива, неретко у великој мери креира основа читавог глобалног геополитичког контекста, који се потом низом гвоздених детерминизама, односно снажних узрочно-последичних веза, пројектује у све остале делове света.

То се актуелно најбоље може видети, а нажалост и непосредно осетити, кроз последице по читав свет које произилазе из тамошњег сложеног ратног сукоба и блокаде Ормуског мореуза. Негативни биланси конфликта укључују не само раст цена енергената (који су пак незаобилазни у структури вредности безмало свих других производа) и прекидање уобичајених глобалних ланаца снабдевања, већ и претње које по светски мир непосредно произилазе из непрекидних циклуса ескалације ратних дејстава, укључујући и она између Русије са једне, и Украјине и њених многобројних савезника са друге стране.

Као потенцијалне безбедносне претње, СДБ је заједно са другим органима безбедности препознао чињеницу совјетског војног присуства у Либији, као и околност да се велики број југословенских држављана и могућих екстремно оријентисаних емиграната, налазио на страним бродовима

У таквом међународном окружењу важи крајње сурово, али у пракси много пута потврђено правило „ако ниси за столом, онда си на менију“. Управо зато је посебно важно бити присутан и активан у различитим билатералним и мултилатералним међународним форматима који третирају горуће теме, што наше државно руководство перманентно чини, стављајући националне интересе испред размишљања о томе да ли ће се учешће на неком од састанака једној страни свидети, а другој изазвати негативне емоције.

Један од сликовитих и симболички веома важних примера таквог државотворног приступа јесте и гест председника Србије Александра Вучића када је у марту ове године посетио Уједињене Арапске Емирате, стратешког партнера наше земље, који су се непосредно пре тога нашли у вихору негативних процеса који су захватили тај регион након отпочињања сукоба између САД и Израела са једне, и Ирана са друге стране. Тим поступком је председник наше државе, у можда најтежем периоду за УАЕ од оснивања државе 1971. године, осим личне храбрости, на најдиректнији начин показао солидарност и пријатељство, који су истовремено изостали или су пак недовољно јасно манифестовани из неких других држава из којих су их Емирати очекивали. Управо зато се позитивни одјеци ове посете месецима касније и даље осете из правца УАЕ према Србији, а све у складу са изреком „у добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци“.

ФОТО: Instagram/buducnostsrbijeav

ФОТО: Instagram/buducnostsrbijeav

Да би посете овог ранга, у временима која се недвосмислено могу означити као високо ризична, протекле на најбољи могући начин, посебно са становишта безбедности, неопходно је интензивно и често веома сложено ангажовање више институција како земље домаћина, тако и државе из које долази важан гост. У сенци, далеко од очију јавности, тада теку интензивне безбедносне припреме, које подразумевају и одређене аспекте обавештајног оперативног и аналитичког рада, те билатералну размену осетљивих података и процена.

Да је реч о комплексним процедурама које се примењују и, сходно променама које доносе различита времена, прилагођавају конкретним околностима, показаћемо на илустративном примеру, подсећајући се на припреме за посету тадашњег председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) Јосипа Броза Тита Либији и Египту, која је била планирана за период од 18. до 27. јануара 1977. године, због чега је у тадашњој југословенској служби заведена оперативна акција „Оријент 77“.

Брозова посета овим државама организована је у веома сложеном геополитичком моменту на Блиском истоку, који је претио да угрози јединство унутар покрета Несврстаних. Наиме, Египат се под вођством председника Анварa ел Садата отварао према Западу и приближавао Сједињеним Америчким Државама (САД), док је председник Либије Муамер ел Гадафи заступао супротну, антиамеричку и панарапску политику. Таква идеолошка вододелница је у оквиру самог Покрета била неприхватљива, јер је директно водила напуштању његових изворних начела заснованих на антиколонијализму, антиимперијализму и политици несврставања у блоковске поделе. Стога је на СФРЈ, као једној од земаља оснивача и Јосипу Брозу Титу, као водећем ауторитету у Покрету, била историјска одговорност да путем организовања радне и пријатељске посете поменутим земљама, предузму потребне активности ради очувања јединства Покрета и спречавања даљих подела.

У међународним односима, као ни у безбедносним пословима, нема сигурних исхода – само су труд и посвећеност извесни. Тако је упркос уложеној енергији и активностима предузетим на плану смиривања тензија између Либије и Египта, током јула исте године ипак дошло до избијања краткотрајног Либијско-египатског рата

Оперативну акцију „Оријент 77“ водила је Служба државне безбедности Савезног секретаријата за унутрашње послове (СДБ ССУП), при чему је био формиран и Међуресорски штаб од представника других домаћих служби. У штаб су биле укључене Управа безбедности Савезног секретаријата за народну одбрану (УБ ССНО), Управа за информације и документацију Савезног секретаријата за иностране послове (УИД ССИП), као и Друга управа Генералштаба Југословенске народне армије (ГШ ЈНА).

Том приликом је констатовано да на подручју Либије, Египта и суседних земаља нема припадника екстремне југословенске емиграције, који би евентуално били заинтересовани за угрожавање Титове безбедности као и чланова делегације. Са друге стране, заузето је становиште о могућности њиховог трансфера из западних земаља, што је представљало релевантан безбедносни ризик. Осим тога, на територији Либије налазило се неколико полигона где се вршила војна и диверзантска обука различитих палестинских групација, за које је процењено да се налазе под потпуном контролом и заштитом либијске војске и полиције.   

Брозова посета овим државама организована је у веома сложеном геополитичком моменту на Блиском истоку, који је претио да угрози јединство унутар покрета Несврстаних

Као потенцијалне безбедносне претње, СДБ је заједно са другим органима безбедности препознао чињеницу совјетског војног присуства у Либији, као и околност да се велики број југословенских држављана и могућих екстремно оријентисаних емиграната, налазио на страним бродовима. Уједно, пажњу је завређивала и процена да на том подручју борави преко 10.000 југословенских држављана, од којих је један број радио у страним фирмама, што је такође оцењено значајним са аспекта безбедносних припрема посете.

Узимајући у обзир наведене околности, СДБ је своје активности у иностранству усмерила на појачано праћење деловања екстремних емигрантских пунктова и појединаца, у ком смислу је извршено „покривање“ целокупне непријатељске емиграције. То је подразумевало, осим превентивног деловања и надзора, предузимање већег броја расположивих мера и радњи, укључујући инструктажу и координацију сарадничке мреже, као и идентификацију и контактирање наших држављана ангажованих у земљама које је делегација требало да посети. Део активности је подразумевао и сарадњу са безбедносним органима земаља домаћина с циљем онемогућавања појединих лица, склоних антидржавном и криминалном понашању, да уђу на територију држава домаћина током трајања посете.  

ФОТО: Keystone Pictures USA/Zuma Press/Profimedia

Осим тога, у Либију и Египат је упућена и претходница делегације, ради реализације састанака са представницима тамошњих надлежних служби и институција, са којима је утврдила програм посете. У нашим амбасадама су договорене мере и подељени радни задаци, укључујући сагледавање тренутне безбедносне ситуације у земљама акредитације, обилазак рута и објеката. Имајући у виду да су, упркос настојањима да се посете држе „испод радара“, многе стране новинске агенције ипак објавиле ту вест, дошло је до усложњавања безбедносних ризика, јер су потенцијални нападачи добили на времену за припрему евентуалних акција.

Након прикупљања широког фонда сазнања, укупна тадашња безбедносно-политичка позиција у Либији је оцењена стабилном, док су са друге стране прилике у Египту процењене као нестабилне, пре свега услед лошег економског стања. Интересантан детаљ у оквиру ОА „Оријент“ представљају и аналитичке процене које су садржале отворену сумњу у спремност Гадафија да искрено води разговоре са Титом, не само по питању релација са СФРЈ, већ и генерално на све остале теме.   

План посете, и поред описаних опсежних припрема, ипак није реализован у потпуности. Наиме, већ током првог дана посете југословенској делегацији је стигла вест о погибији Џемала Биједића, тадашњег председника Савезног извршног већа (СИВ), који је настрадао у авионској несрећи при повратку у Сарајево, након испраћаја Тита за Либију. Из наведеног разлога, посета је прекинута 20. јануара 1977. године, када се делегација вратила у земљу.

Оперативну акцију „Оријент 77“ водила је Служба државне безбедности Савезног секретаријата за унутрашње послове (СДБ ССУП), при чему је био формиран и Међуресорски штаб од представника других домаћих служби

Што се тиче самих ефеката посете, можемо рећи да у међународним односима, као ни у безбедносним пословима, нема сигурних исхода – само су труд и посвећеност извесни. Тако је упркос уложеној енергији и активностима предузетим на плану смиривања тензија између Либије и Египта, током јула исте године ипак дошло до избијања краткотрајног Либијско-египатског рата, чија највећа жртва је била управо идеја о панарапском уједињењу.      

И међусобно сукобљени, нашу државу су због исказаног пријатељског односа поштовали – сви. Исто, чак и снажније изражено, важи за данашњу Србију: поштовање свих, у условима када то делује незамисливо – данашња Србија има. Не само на Оријенту и не само међу некадашњим Несврстанима. Зато и није необично што ће баш захваљујући таквој државној политици и међународном положају, 65. годишњица оснивања Покрета бити обележена овог септембра управо у – Београду. Уз лично учешће бројних светских лидера, који долазе у Србију више него у било коју државу Европе.