Независност Црне Горе – геополитичка позадина и утицај страног фактора

Иза формалне приче о демократском праву на самоопредељење годинама су се одвијали сложени процеси геополитичког притиска, идентитетског инжењеринга и хибридног деловања на простору бивше југословенске републике

Разбијање заједничке државе Србије и Црне Горе, које се често погрешно сматра завршним чином растакања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, од рађања идеје до завршног чина имало је снажну подршку у утицајним страним круговима, пре свега на Западу, али не и искључиво у том делу света. Та подршка највећим делом није била мотивисана размишљањем о добробити грађана Црне Горе, колико проналажењем још једног начина да се зада ударац српским виталним и стратешким интересима у нашем региону.

Управо стога референдум из 2006. године није представљао крај тог процеса, већ је једна од његових функција било и стварање услова и атмосфере погодне за даље комадање Србије, односно проглашење независности лажне државе Косово, мање од две године касније. Штавише, кредибилни извори тврде да је у западним центрима моћи неколико година пре црногорског референдума разматран сценарио у коме би Косово у првој фази „осамостаљења“ добило статус републике у оквиру државне заједнице Србија и Црне Гора, затим да кроз промену државног уређења уђе у конфедерацију са њих две, а да у трећој етапи Црна Гора затражи да напусти заједничку државу и тиме отвори пут и за „косовску независност“.

Кредибилни извори тврде да је у западним центрима моћи неколико година пре црногорског референдума разматран сценарио у коме би Косово у првој фази „осамостаљења“ добило статус републике у оквиру државне заједнице Србија и Црне Гора

Враћајући својеврсни дуг страним менторима, тадашње црногорско руководство није дуго оклевало да призна ту накарадну квазидржавну творевину, у чије темеље су, између осталог, уграђени сви злочини терористичке организације Ослободилачке војске Косова. Догодило се све болно супротно од онога о чему је сањао један од највећих владара Црне Горе, краљ Никола I Петровић Његош, када је у заносу низао стихове: „Онамо, ‘намо… да виђу Призрен! Та то је моје – дома ћу доћ’! Старина мила тамо ме зове, ту морам једном оружан поћ’“, те овај песнички бисер завршио потресним речима: „Онамо, ‘намо… за брда она, Милошев, кажу, пребива гроб! Онамо покој добићу души, кад Србин више не буде роб.“

Оно што никако не смемо сметнути са ума и чега се одговорни представници наших институција, укључујући и безбедносне, стално морају подсећати, јесте да чак и окупација јужне српске покрајине Косово и Метохија није била виђена као крај овог комплексног и крајње деструктивног антисрпског процеса. Одмах по проглашењу „косовске независности“, неки од њених најзначајнијих страних спонзора покренули су посредством широке и разгранате мреже међународних и домаћих невладиних, медијских и других организација и утицајних појединаца, нову, интензивнију и опаснију фазу свог деценијама дугог прикривеног деловања у северној српској покрајини Војводини, улажући у то велика финансијска средства. Дугорочан крајњи циљ био је истоветан. На срећу, његово испуњење сваки пут је завршено неуспехом.

Специјализовани архиви бројних обавештајно-безбедносних служби широм региона и света, укључујући и наше, остаће трајно недоступни за ширу јавност, због чега ће многе битне епизоде, релевантни учесници и њихови дубински тајни и, површно гледано, јавни поступци остати недовољно осветљени и објашњени

Посебно је значајно истаћи да су „извођачи радова“ међу тзв. војвођанским аутономашима, а заправо истинским сепаратистима, били и још увек су, фасцинирани „ликом и делом“ некадашњег неприкосновеног црногорског властодршца Мила Ђукановића, коме су здушно пружали подршку у свим његовим активностима усмереним на штету Срба, а посебно на штету Српске православне цркве (СПЦ). Сведоци смо да таква реторика не изостаје ни данас, мада су им могућности и конкретни домети далеко скромнији него пре 2020. године.

Наравно, Ђукановића је увек одликовала великодушност према онима који му на различите начине служе и није им остао дужан за ту подршку, нарочито док је његова Демократска партија социјалиста била на власти и располагала респектабилним материјалним ресурсима, али и после тога.

Још је важније знати и да су исти ти „извођачи радова“ из АП Војводине били међу кључним идеолозима, покретачима и оперативцима неуспешног покушаја обојене револуције у Србији, започетог крајем 2024. године. Није тешко закључити како су на то гледали и шта данас о томе мисле њихови савезници из Црне Горе.

Међутим, није увек било тако у савременој Црној Гори. Ђукановић је у почетку реактивирања идеје о независности после познатих збивања на тлу бивше СФРЈ са почетка деведесетих година прошлог века, као премијер, уз црногорског председника, покојног Момира Булатовића, био предводник просрпске опције која је тесно сарађивала са тадашњим председником Србије, покојним Слободаном Милошевићем и дала велики допринос да у марту 1992. године, када је одржан први референдум о црногорској независности, готово 96% гласача (на излазност која је достигла 66%) подржи останак Црне Горе у заједничкој држави са Србијом, након чега је у априлу исте године формирана СР Југославија. Уз то, занимљиво је подсетити се примера у којима се Ђукановић тада јавно дивио Милошевићу.

ФОТО: Компас

Такав развој прилика се није уклапао у планове страног фактора за регион Западног Балкана, па су покренуте опсежне и сложене политичке, дипломатске, обавештајне и субверзивне операције, како би се ситуација на терену преокренула у њихову корист. Једна од тих операција је подразумевала и скарадно и потпуно неканонско формирање тзв. Црногорске православне цркве (ЦПЦ) као лажне „алтернативне“ верске институције супротстављене СПЦ, на челу са опскурним личностима чији мотиви и профили не завређују дубље анализе.

Након тога, уследио је перфидан покушај елиминације термина „српска“ у називу СПЦ у јавној употреби, уместо чега је тенденциозно и манипулативно инсистирано на одредници „Православна митрополија црногорско-приморска“, а потом и на крајње малициозном и нетачном називу „Црква Србије“, што се чини све до данас на пежоративан и омаловажавајући начин. Елементи пропагандно-субверзивног деловања, са одликама психолошког и хибридног ратовања, својственог офанзивном наступу обавештајних служби, овде су више него очигледни.

Оптимизам улива чињеница да и после деценија снажне подршке бивших црногорских власти, ЦПЦ остаје безначајна секта која не може да мотивише шире друштвене кругове у Црној Гори на антисрпско екстремистичко деловање, што су најјасније показали међусобно повезани политички процеси и друштвени догађаји из 2019. и 2020. године, укључујући и упорна и више него делотворна литијска окупљања верника СПЦ.

Једна од најинтересантнијих и најважнијих димензија ове сложене теме тиче се и питања ко су били кључни страни актери.Иако још увек нисуобелодањени сви детаљи, може се формирати довољно јасна и прецизна слика ко је и каква овлашћења и задатке имао

Много директнији од дубинског, стрпљивог и понекад тешко видљивог уплива у духовну сферу, био је приступ страног фактора у преобликовању Ђукановићевог политичког профила и идеолошког усмерења. Упућени кругови то виде као директну последицу жестоког притиска, уз претњу покретањем међународних кривичних поступака против њега због учешћа у организацији криминалних активности, које су се превасходно односиле на шверц цигарета према Италији и последичног прања енормних количина новца у Црној Гори и иностранству.

Потпуни заокрет је тако кренуо 1996. године, а суштински је заокружен са протеком једне деценије, временског периода који је често био потребан и за окончање других важних геополитичких процеса у нашем региону, али и широм света. Интригантно је и сазнање да одбацивање поменутих оптужби за криминално деловање у међународним размерама временски у одређеној мери коинцидира са процесом јачања „међународног положаја“ лажне државе Косово.

О припремама референдума, изборном инжењерингу и манипулацијама, обезбеђивању новца за реализацију ове операције, потпуном везивању црногорских власти за америчку страну, сарадњи подгоричких власти са косовским Албанцима и званичним Загребом, али и са Руском Федерацијом, стварању свих потребних услова да резултат буде повољан искључиво по интересе Ђукановићевог режима и његових савезника у свету, реакцијама домаће и међународне јавности, било је и биће написано још много тога, веродостојног, „романсираног“, па и потпуно фалсификованог.

Логично је да процес који по свему има историјски карактер изнедри и бројне значајне или мање битне, па чак и комичне, али јавности допадљиве актере који ће, најчешће вођени личним мотивима и жељом да истој тој јавности пруже позитивну представу о себи, понудити једну или више верзија истине или „истине“. Не треба заборавити да су чак и неки од главних „ауторитета“ регионалног подземља, односно вође међународних организованих криминалних група, јавно истицале помоћ коју су пружили да референдум прође онако како је прошао. Поред експонената тзв. албанске мафије, реч је и о аутохтоним криминалним клановима потеклим на тлу Црне Горе, чије наследнике данас представљају кавачки и шкаљарски клан.

Осим тога, специјализовани архиви бројних обавештајно-безбедносних служби широм региона и света, укључујући и наше, остаће трајно недоступни за ширу јавност, укључујући и научне истраживаче и радознале аматере, због чега ће многе битне епизоде, релевантни учесници и њихови дубински тајни и, површно гледано, јавни поступци остати недовољно осветљени и објашњени. За поједине од њих, разлике у ономе што је познато јавности и ономе што се заиста догодило, а што службе имају документовано, попримају чак шокантне форме, и у позитивном, и у негативном смислу.

ФОТО: REUTERS/Thierry Roge

Једна од најинтересантнијих и најважнијих димензија ове сложене теме тиче се и питања ко су били кључни страни актери. Иако још увек нису (а извесно је и да из већ поменутих разлога никада неће бити) обелодањени сви детаљи, може се формирати довољно јасна и прецизна слика о томе ко је и каква овлашћења и задатке имао. Све што до сада знамо јесте да је једно од централних и јавно експонираних места заузимао шпански политичар и генерални секретар НАТО током агресије на СР Југославију 1999. године Хавијер Солана, који се у време изласка Црне Горе из државне заједнице налазио на месту високог представника за спољну и безбедносну политику ЕУ. Не увек наклоњен и благ према Ђукановићу, Солана је у кратком временском периоду од свега неколико година имао истакнуту неславну улогу у два снажна ударца на Србију и српство, од којих је први био војне, а други невојне природе, при чему су оба имала изражену компоненту хибридног ратовања, о чему би се могли написати томови књига.

Мило Ђукановић на са словачким дипломатом Мирославом Лајчаком, 19. Фебруар 2022.

Уз Солану, ту је био и словачки дипломата Мирослав Лајчак, тадашњи специјални изасланик ЕУ за надгледање и посредовање у процесу референдума у Црној Гори, који је имао задатак да буде директна веза између Солане и Подгорице. Истакнуту и, према ономе што до сада знамо о томе, негативну улогу у процесима имао је и други словачки дипломата Франтишек Липка, који је са места председника Републичке референдумске комисије у Црној Гори пристрасно и вођен не баш узвишеним идеалима, дао снажан подстрек коначном исходу референдума. Опипљиву подршку Ђукановићу и његовом режиму у одвајању од Србије пружао је својевремено и тадашњи шеф Мисије Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) у Београду, италијански дипломата Маурицио Масари.

Франтишек Липка је словачки дипломата, који је у време одржавања референдума о државном статусу Црне Горе, обављао функцију председника републичке референдумске комисије

Списак страних званичника који су играли активне роле у епизоди са црногорским референдумом са ових неколико имена никако није исцрпљен. Поједини од знаних и незнаних креатора тих догађаја богато су награђени од нових „господара Црне Горе“, због чега су на себе радо узели да буду и лобисти њихових интереса у иностранству. Неки од њих су то и данас. При томе њима нису дељене „европске и демократске вредности“, већ луксузне некретнине, крупне своте новца, „измишљена“ радна места и обезбеђивани други услови за упражњавање различитих порока и људских слабости.

Двадесет година после референдума и шест година после пада са власти Мила Ђукановића и његовог режима, око 33% становника Црне Горе чине Срби, 71% грађана Црне Горе изјашњавају се као православни хришћани, при чему се рађају, крштавају, венчавају, одгајају децу и умиру као верници СПЦ. Српски језик као матерњи означава убедљива већина од преко 43% укупног броја становника. Врло је могуће да ће ти проценти у будућности само расти. Постоји много начина да се текст ефектно заврши, али мислим да ове бројке представљају најбољи.