Зоран Ћирјаковић: Куманово, најскупља косовска реч

Не постоји „папир“ који Србији више везује руке од Кумановског споразума, али не постоји ни документ о коме се овде мање говори. Систематски прећуткиван од 9. јуна 1999. године, када је потписан, он у себи садржи одраз главног разлога зашто је јако незахвално бити на власти у Србији, колико и суштину западног односа према нама и нашем „европском путу“

Агресија Сједињених Америчких Држава на Иран скренула је пажњу на херојски отпор српских снага у пролеће 1999. године, како хиљада војника и официра у рововима на Косову и Метохији, тако и подвиге оних који су се борили далеко од ровова, као што је генерал Јован Милановић, највећи српски обавештајац. Иранцима је данас лакше јер САД нису успеле да претворе Курде у своју пешадију, каква су им на Косову и Метохији били Албанци.

Но, агресија на Иран истиче и једну чињеницу о којој српска политичка и интелектуална класа не толико не воли да говори колико се систематски прави луда. Реч је о томе да је исход рата на Косову и Метохији био у нескладу са резултатима борбе српских војника и официра. Огромни војни успех није претворен у политичку победу.

Штавише, данас не постоји већа препрека остваривању српског националног интереса – како год да га дефинишемо, а да га не дефинишемо из угла случајно српских следбеника и обожавалаца Латинке Перовић и Динка Грухоњића – од Кумановског споразума, којим је окончана НАТО агресија. Тај споразум Слободан Милошевић само формално није потписао. У њему је садржано оно што је Србија изгубила у рату који српска војска није изгубила.

ПОСЛЕДИЦА ПОТПИСА У КУМАНОВУ, НЕ УЧИНАК ГОЛОГ НАСИЉА

Тешко је поверовати да у Србији постоје они који не мисле мозгом Латинке, Грухоњића и Аљбина Куртија, а који мисле да Србија не треба да учини све што може како би тај споразум био обезвређен и дисквалификован. Један од њих је Зоран Чворовић. Не знам шта је горе – да ли то што је један од водећих „суверениста“, путовођа, нажалост клинички мртвог, опозиционог српског национализма, или чињеница да је професор правног факултета.

„Актуелна кампања обезвређивања Кумановског споразума и Резолуције 1244 није ништа друго него покушај накнадне конвалидације, у име ефективности, једног апсолутно противправног поретка који је на територији Косова и Метохије успостављен голим насиљем“, написао је Чворовић у једном од три руска медија у Србији у тексту у коме се бори против, његовим речима, „дискредитације кумановског Војно-техничког споразума“.

Резолуција 1244 је донета дан касније, искључиво зато што је ново стање већ било успостављено Кумановским споразумом, који је ступио на снагу чином потписивања. Да већ није било Кумановског споразума, не би се појавила ни Резолуција 1244

Данашње стање на Косову и Метохији није успоставио НАТО пакт „голим насиљем“, то су спречили храбри српски војници и официри борећи се против вишеструко јаче силе, већ је оно успостављено искључиво захваљујући споразуму који, само формално, није потписао Слободан Милошевић – иако је одлучивао о сваком слову и зарезу у њему. Резолуција 1244 је донета дан касније, искључиво зато што је ново стање већ било успостављено Кумановским споразумом, који је ступио на снагу чином потписивања. Другим речима, да већ није било Кумановског споразума, не би се појавила Резолуција 1244. Оно што у њој пише је – у сваком смислу – у дубокој сенци онога што стоји у Кумановском споразуму.

Срамно је да постоји неко ко се издаје за српског националисту и сматра да треба бранити тај несрећни споразум. Подједнако је жалосна чињеница да је неко ко је професор на једном правном факултету, позивајући се само на тумачења која је дао један политички актер те тужне српске приче, износи неистину да снаге КФОР-а имају мандат на територији Косова који је ограничен нечим што пише у том споразуму, или на било који други начин.

Нажалост, мандат КФОР-а на Косову је оно што командант КФОР-а каже да му је мандат, и тај мандат није временски ограничен. То је смисао онога што је Слободан Милошевић наложио српско-југословенској делегацији да потпише у шатору на ливади поред Куманова. У Кумановском споразуму нема речи Метохија.

Говорити о Бриселском, или било ком другом, касније потписаном споразуму који се односи на Косово, а не говорити пре свега и изнад свега о Кумановском споразуму је неозбиљно, неодговорно и политикантски. Да би објаснио зашто, потребно је да се прво осврнем на неколико чињеница које су редовно игнорисане, а затим и на његове кључне одредбе.

ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ БЕЗ ДОГОДИНЕ НА ЗГАРИШТУ

Оно што је најважније, Кумановски споразум је „војни“, али он не одражава огроман, надљудски војни успех оружаних снага Србије и Југославије. Он је, такав какав је потписан, плод политичке воље једног човека, који је учинио да Куманово постане најскупља косовска реч. Нажалост, тога многи у Србији нису свесни и зато је суд о Бриселском и каснијим споразумима одвојен од параметара посткумановске стварности који су налагали њихово прихватање. Алтернатива Бриселском споразуму је, буквално, била ништа – ништа Срба и ништа српског на Косову. Она је армирана Кумановским споразумом.

Овде се намеће серија питања. По чему је тачно Кумановски споразум толико важан? Зашто је, упркос значају који је тешко преценити, систематски прећуткиван? Шта је учинило да игнорисање његових одредби делује оправдано? Зашто су 2013. године два српска политичара одлучила да уваже његов садржај и распон могућих импликација, и почела да делују како би оне најгоре биле избегнуте, упркос клеветама од којих не постоје веће?

Одговори на ова питања нису ни кратки ни једноставни. Између осталог и зато што нешто што се дешава самеравамо са нечим што се није десило – па су многи склони да верују да је било могуће, бићу сасвим конкретан, не потписати Бриселски споразум и избећи оно што се није десило само зато што је потписан. А то је експресно протеривање Срба са Косова и Метохије и систематско затирање трагова српског живљења на Косову, укључујући и оне који су цивилизацијски, уметнички, историјски, есхатолошки и идентитетски највреднији.

У најкраћем, оставићу на тренутак по страни неке још ужасније ствари које би биле извесне да руководство у Београду није кренуло путем којим је кренуло, све се може свести на једну непријатну чињеницу: Много тога доброг је могуће догодине, али никада, па ни догодине, не би било могуће на месту згаришта направити старију и лепшу Грачаницу или Дечане.

ФОТО: Компас/Илустрација

КУМАНОВО КАО АНТИ-ДЕЈТОН

Постоји још једно питање, на које желим да одговорим пре него што пређем на друга питања која сам поменуо: Зашто је НАТО јуна 1999. инсистирао да Слободан Милошевић прихвати Кумановски споразум и зашто је одлучио да га примени у целости по сваку цену?

Ништа у вези са Кумановским споразумом, и западне агенде којој служи, не може се разумети ако не уважимо чињеницу да су западни лидери закључили да су у Дејтону дали превише Србима и Слободану Милошевићу – српску (не баш) државу у босанској (не баш) држави, и да не само да то не сме да буде поновљено већ да Срби на Косову не смеју добити ништа што мирише на суштинску аутономију, а камоли на ентитет или какву-такву „државност“ унутар самопороглашене „државности“ Косова. А она је била, ако не баш главни, онда један од главних ратних циљева НАТО пакта. У томе је најодлучнија Немачка, мада стиче се утисак да је немачки став да на Косову не сме бити српских институција, макар то значило да неће бити Срба, био и остао усклађен са америчким, британским и неким другима.

Говорити о Бриселском, или било ком другом, касније потписаном споразуму који се односи на Косово, а не говорити пре свега и изнад свега о Кумановском споразуму је неозбиљно, неодговорно и политикантски. Алтернатива Бриселском споразуму је, буквално, била ништа – ништа Срба и ништа српског на Косову

Политика Запада према Косову и остатку Србије од потписивања Кумановског споразума стаје у једну реченицу: Како да тај циљ буде остварен без НАТО жртава и ружних слика, имиџ је Бриселу много важнији од српских живота, које би донела одлука да његово остваривање западне вође и КФОР препусте албанским паравојним и параполицијским снагама, које су обучиле и које виде као своје верне савезнике. Кумановски споразум је корисно посматрати као „штап“ који је толико неумољив, незаобилазан и погибељан по будућност Срба на Косову да Запад верује да нема потребе за косовском „шаргарепом“.

У најкраћем, Запад је у Куманову косовске Србе претворио у жртве, односно таоце, могло би се, само ради јасноће, рећи и „колатералну штету“, успеха Срба у Босни, које је Милошевић сачувао у Дејтону. Кумановски споразум је написан тако да омогући НАТО-у да спречи успостављање српског ентитета, какав је Дејтонски озваничио и потврдио – и који Запад касније није могао да анулира притисцима, уценама и обезвређивањем његових одредби. Република Српска је преживела де-дејтонизацију Босне, мада то не значи да ће је оставити на миру и помирити се са чињеницом да и даље јесте српска.

Другим речима, Дејтонски мировни споразум је био највећи, историјски успех Слободана Милошевића, а Кумановски војно-технички споразум је његов највећи, историјски неуспех – и та два исхода су повезана пупчаном врпцом.

БОРИСОВИ МИШИЋИ И АНГЕЛИН ГЛАС

У сенци закључка да је Ричард Холбрук катастрофално омануо, да су га Милошевић и Радован Караџић надиграли, НАТО је српски избор на Косову свео на или ништа или нешто мало. Чињеницу да постоје само те две алтернативе, да је време истекло, да КФОР више неће толерисати оно што је толерисао и спречавати Албанце да нешто ураде поводом тога, Ангела Меркел је саопштила Борису Тадићу током сусрета у Београду августа 2011. године.

Иако данас покушава да се представи не само као невинашце већ и као „херој“ отпора Бриселу и Берлину, не треба заборавити да је разлог зашто се споразум зове „бриселски“, и зашто је конципиран баш по бриселским антисрпским мерама, одлука Бориса Тадића, тада председника Србије, моћника који је у постпетооктобарској Србији кумовао односу према премијеру и влади као „фикусима“, да 2011. године да сагласност да преговори Београда и Приштине буду настављени под окриљем такозване Европске уније.

Кључ за разумевање западне политике према Србији после тог сусрета није, како многи верују, „стабилократија“ већ брига за себе, своје трупе и, још више, сопствени имиџ, који би био нарушен када би остварење главног циља у региону, стварање унитарног Косова, препустили својим албанским савезницима и мржњи према Србима која куља из њих.

Иако су правили неке грешке, питам се да ли постоји неко ко их не би направио у таквим околностима, Ивица Дачић и Александар Вучић су спречили погром тешко појмљивих размера. Од оног тренутка када су Немци са политичке сцене уклонили Хашима Тачија, с којим је какав-такав договор био могућ, Србија је имала само два избора. Или да, као неки балкански Калимеро, пре или касније почне да виче „ово је неправда“, у Њујорку и свуда где неко жели да је чује док траје покољ и егзодус, који не би могла ни да успори, а камоли да спречи војном акцијом, или да крене путем којим је пошао Дачић и наставио Вучић.

Сви разлози зашто није постојала трећа опција стају у један – не толико војну надмоћ колико присутност снага НАТО пакта на Косову. Сви разлози зашто постоје само ове две стају у Кумановском споразуму. Бриселски споразум у тој српској причи постоји само као средство да буде избегнута много гора од две лоше опције цементиране Кумановским споразумом.

„УСТАВ“ УСТАВА СРБИЈЕ

Кумановски споразум, званично „Војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага (‘КФОР’) и влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије“, јако је кратак. Његова верзија на српском језику има само 1892 речи – стао би на четири странице „Српског компаса“. Но, корисно је посматрати га као „Устав“ Устава Србије. Устав Србије је примењив само у мери у којој је сагласан са Кумановским споразумом.

Он има само пет чланова и два Додатка. За нас је најважнији Члан V, и зато ћу га цитирати у целости: „Командант међународних безбедносних снага (‘КФОР’) представља највишу инстанцу за тумачење овог Споразума и безбедносних аспеката мировног решења које подржава. Његове одлуке су обавезујуће за све Стране и лица.“

Другима речима, нико нема надлежност над КФОР-ом – ни Савет безбедности УН, ни Генерална скупштина. Изнад команданта КФОР-а су само они који су му директно надређени у командној структури НАТО пакта – у „Команди савезничких здружених снага“ у Напуљу и у седишту НАТО-а у Бриселу. Такође, не постоји ограничење важења Споразума, нити НАТО има било какве обавезе према српској страни и Србима на Косову – које се не своде на празне, украсне речи о „одржавању безбедног окружења за све грађане Косова“.

Треба подсетити и да су „Стране“ само „потписнице Споразума“ – СРЈ и Република Србија, с једне, и „Међународне безбедносне снаге“, с друге стране. Зато снаге косовских Албанаца не могу деловати противно Кумановском споразуму. Он се на њих не односи. Што не значи да Албанци од њега немају корист. Штавише, не постоји ништа од чега имају већу корист.

НАТО се помиње само једном, у Члану II, у реченици: „Након што се верификује да су снаге СРЈ поступиле у складу са овим ставом као и тачком 1 овог члана, ваздушни напади НАТО-а ће бити суспендовани.“ Милошевићу је било јако важно да се НАТО помиње што мање, а НАТО је знао да његово помињање није неопходно како би добио оно што је желео. А верује да је у Куманову добио све што је желео.

СЛАТКА ИЛУЗИЈА И ГОРКЕ ЗАБЛУДЕ

Постоје три главна извора заблуда о значају и последицама Кумановског споразума у Србији. Први, он је овде систематски прећуткиван од стране политичких актера. Други је неразумевање смисла и значаја резолуција Савета безбедности, посебно када у њима није наведен рок за спровођење одредби које садрже, па смо добили преувеличавање значаја и смисла Резолуције 1244, које је политички, идентитетски и онтолошки сасвим разумљиво.

Нећу овде улазити у то колики је тачно њен значај, само желим да истакнем да је она из угла стања на Косову, и могућности да се на њега утиче, не мало значајна већ безначајна.

Илузије о значају Резолуције 1244 су охрабриване, слављена је без свести о њеним ограниченим дометима, док је, истовремено, игнорисано да је прилепак Кумановског споразума, којим је условљено стање на послератном Косову, али не и његов статус.

У најкраћем, Кумановски споразум је поставио Србију и њене снаге ван Косова, док је Резолуција 1244 оставила Косово у Србији. То је значило да Србија може да буде присутна унутар Косова, и безбедносно брине о косовским Србима, само у оној мери у којој јој то дозволи командант КФОР-а – а он је годинама дозвољавао да Београд чува Србе на северу.

Ту стижемо до трећег извора заблуда о садржају и импликацијама Кумановског споразума по државу Србију, који је најнеупадљивији али, рекао бих, најзначајнији. Наиме, НАТО, из својих разлога, није одмах учинио оно што је могао и што му је све време био главни циљ – да целу територију Косова, над којом је потписивањем Кумановског споразума преузео пуну и ничим ограничену контролу, преда на управљање институцијама косовских Албанаца. Иако је на чак два места у Споразуму истакнуто да на то има пуно право.

ФОТО: Компас/Илустрација

ОДЛОЖЕНА РЕЛОКАЦИЈА И ОМЕЂЕНА САГЛАСНОСТ

У 5. ставу Додатка Б се каже да командант КФОР-а „има право и овлашћење да примора на уклањање, повлачење или релокацију одређених снага и оружја, и да наложи обуставу било којих активности за које командант међународних безбедносних снага (‘КФОР’) сматра да представљају потенцијалну опасност“.

Упада у очи да командант КФОР-а није одмах у целости искористио „право и овлашћење“ које је имао, и није „приморао на повлачење и релокацију“ релативно мали, али јако важан део српских снага на северу Косова, што је допринело да он добије обрисе аутономног српског ентитета унутар Косова. Штавише, командант КФОР-а то „право и овлашћење“ није искористио ни пошто је 17. новембра 2008. године усвојена „Декларација о независности Косова“, коју су кључне државе чланице НАТО одмах признале. САД већ следећег дана.

Очито је да те српске снаге нису представљале „потенцијалну опасност“, али подједнако је очито да се, из угла најмоћнијих западних сила, појавила де факто српска „држава“ унутар самопроглашене албанске „државе“ – што је у нескладу са кровним политичким циљем НАТО агресије, да обезбеди да на Косову ништа не може да буде српско. Тачније, да Срби на Косову могу да постоје само као људски украси који стварају илузију „мултиетничности“. Наиме, првенствено из унутрашњих разлога у неким државама чланицама, али и зарад свог имиџа, НАТО жели да један број Срба остане да живи на Косову, укључујући север.

Оно што је овде важно истаћи јесте да је кровни гарант постојања српских институција, и безбедносне инфраструктуре која се старала о сигурности Срба на северу Косова била – не бих рекао „добра воља“, већ стратешки суспендована „зла воља“ – команданта КФОР-а да не искористи „права и овлашћења“ која је добио потписивањем Кумановског споразума.

Величина и природа извора треће, највеће заблуде о Кумановском споразуму је још лакше разумети ако анализирамо одредбу из Члана I, став 3а која каже: „Успостављањем трајног престанка непријатељства, ни под којим условима, било које снаге СРЈ и Републике Србије неће ући, поново ући, нити остати на територији Косова или у зони копнене безбедности односно зони ваздушне безбедности како су описане у тачки 3, члана 1, без претходне изричите сагласности команданта међународних безбедносних снага (‘КФОР’).“

На први поглед, кључна реч је „остати“. Неке снаге Републике Србије јесу дуго остале на северу Косова. У стварности кључна реч је „сагласност“. НАТО је све време знао да су српске снаге под командом Београда, у цивилу али обучене и наоружане, на Косову, и постојала је његова сагласност, која, рекао бих, није била експлицитна, али је била јасна.

Ту стижемо до речи које нема у овој реченици, али која је најважнија – „орочена“. Реч је, наиме, о сагласности која је била орочена. Такво стање је НАТО-у било прихватљиво само ако неће (п)остати стално. Ангела Меркел је 2011. пренела Борису Тадићу да сагласности више нема и да је „орочење“ истекло.

ХИПОТЕТИЧКО И МОГУЋЕ, КОЈЕ НИЈЕ ПОСТАЛО СТВАРНО

Постојала су само два „излаза“. Задржаћу се на ономе који је избегнут потписивањем Бриселског споразума и његовим спровођењем од стране Београда. Незахвално је писати о нечему што се није десило на Косову, али некада се мора. У овом случају да би боље разумели оно што се десило у Бриселу априла 2013. године.

Не постоје околности, колико год да су геноцидне и да би етничко чишћење било масовно и брутално, под којима би српска војска могла поново да уђе на Косово без сагласности команданта КФОР-а

НАТО је тај „излаз“ видео као непожељан, али не и као неприхватљив: Да пусти Албанце да ускладе стање на терену са одредбама Кумановског споразума и, што је кључно, са његовом агендом. Током Мартовског погрома 2004. године смо видели како би то изгледало.

НАТО, из својих разлога – који укључују избегавање жртава међу припадницима КФОР-а као и одржавање унутрашње кохезије и имиџа, не зато што гаји позитивна или људска осећања према Србима – није желео оно што се могло очекивати: слике запаљених манастира и тракторских приколица које путују на север, прошаране сведочанствима о покољима.

Овде треба истаћи да, ако постоје људска осећања према косовским Србима, а верујем да постоје, она су неважна за разумевање дубине и чврстине антисрпског осећања унутар политичке класе и немалог дела становника кључних држава чланица НАТО-а. То антисрпско осећање је корисно посматрати као арматуру западне политике на Балкану.

Члан I садржи и одредницу, „кондензоваћу“ је, која би постала важна да је дошло до онога што је избегнуто Бриселским споразумом: „ни под којим условима, било које снаге… Републике Србије неће… поново ући… на територију Косова… без претходне изричите сагласности команданта међународних безбедносних снага“.

Другим речима, не постоје околности, колико год да су геноцидне и да би етничко чишћење било масовно и брутално, под којима би српска војска могла поново да уђе на Косово без сагласности команданта КФОР-а. Оно што је кључно, ако би војска Србије пробала да било шта учини на Косову без његове сагласности, тада, због постојања Кумановског споразума, не би постојала питања везана за легалност НАТО одговора нити за сагласност држава чланица, што је зауставило неке од акција које је НАТО желео да изведе током агресије.

Некада је трагично учити из искуства. Постане и глупо када схватите да сте све то могли да научите јако лако, анализирајући један кратак војни споразум – и балканску агенду алијансе која се, захваљујући том споразуму, „угњездила“ на територији Србије. Жалосно је када схватите да тај споразум није умео да прочита један професор правног факултета, заклети непријатељ српског вође који је разумео колико би било трагично учити из искуства.