Зоран Ћирјаковић: О бубашвабизованим ћацијима и друштвеном апартхејду

У Индији су се недавно, као овде пре скоро две године, побунили студенти, и убрзо су се кристалисале две кључне речи, које су, у суштини, синоними – бубашвабе, у Индији, за студенте, и ћацији, у Србији, за оне који нису стали уз (само)обожене студенте. Ослањајући се на разобручену дехуманизацију, у Србији су следбеници студентистичког култа успоставили систем друштвеног апартхејда који садржи јасан одраз јужноафричког, расног

Далеко је Индија, али, истовремено, близу је Србије на Истоку. Другачија не постоји, колико год неки од нас веровали да су „други“, бољи или друкчији; да су западни или искорењени људи; да су аутентично туђи.

Много волим Индију и од 15. октобра 1992. године, када сам слетео у Бомбај авионом „Биман Бангладеш ерлајнса“, скоро целу сам је прокрстарио. Од најсевернијих предела у Ладаку, на индијском делу Тибетанског платоа, до њене најјужније тачке, недалеко од Кањакумарија у Тамил Надуу, савезној држави коју највише волим.

Поред безброј задовољстава која ми је донела, Индија ми је помогла да боље разумем себе и Србију – од које сам се био отуђио, као и многа друга (случајно) београдска деца друштвено мобилних изданака српских сељака и радника; плодови љубави које су се родиле у Студентском граду. Много тога је слично, па упадају у очи разлике у сличности.

Једна од ствари коју сам приметио јесте да – иако, наравно, постоји гомила изузетака – индијске елите нису само јако елитистичке већ су много горе од српских. А овдашње су прилично одвратне, мада у Србији, пропорционално броју становника, има више изузетака него у Индији. Један од разлога тиче се чињенице да смо ми добили доситејевштину, зло обмотано добрим, а да Индија има кастински систем, велико зло са јако мало доброг.

Треба истаћи да има земаља чије су елите горе од индијских. У њих спадају Португалија, Филипини, Мексико, Бразил, Кенија, Јужна Африка (Манделина колико и она обележена апартхејдом, која јој је претходила)… Мислим да су, ипак, од свих најгоре хаићанске.

Може се на различитим примерима показати колико су лоше самоуздигнуте српске и индијске елите, али данас су актуелна два – која одлично илуструју колико су сличне, по чему се разликују и зашто су жалосне. При томе, чини ми се да је килава, поражена али неумрла Прва случајно српска обојена револуција учинила да српски елитисти, и њихов препотентни подмладак, постану ружни колико и индијски, ако не и ружнији.

И овде и тамо срж проблема је у „ученим“ елитама. У онима који раде мозгом и прстима и који никада нису радили рукама, па су им шаке нежне. Некада већински, сељачки народ, који су елитисти овде били склони да презру као „геџовански“, говорио је да су поповске.

УБРЗАНО КРЕТАЊЕ ОД КЛАЊА ДО ЈАХАЊА

Тамо су се недавно, као овде пре скоро две године, побунили студенти, и убрзо су ми упале у очи две речи, које су, у суштини, синоними – бубашвабе, у Индији, за студенте, и ћацији, у Србији, за нас који нисмо стали уз (само)обожене студенте, овдашња бубуљичава „мамина сунца“ са поповским ручицама и пирсинзима. Убрзо смо дозверени, допацовизовани и добубашвабизовани – и постали смо ћацад, чопор бубашваба које, како изгледа, верују ови незадовољни умни „радници“, почну да уједају када поједу сендвич са паризером.

У елитним гимназијама, у којима се кује миопични поглед на Србију и свет подмлатка данас највећег српског зла, класно привилегована мамина сунца су престала да једу сендвиче – зато што их једу ћацији. У некима су на катедрама, или испред канцеларија, остављали сендвиче оним професорима и директорима школа који нису пригрлили њихово боголико саморазумевање. Хотдог им је пак, као и геј, ОК. Мирише на Америку. Има западну ауру.

ФОТО: Компас/Илустрација

Ствари у Србији стоје горе него у Индији. Ћацији су постали бубашвабице, а ћацад нешто горе од бубашваба, које је, за разлику од нас ћацади, лако згазити и смождити. Штавише, историја студентистичког култа се претворила у убрзано кретање између клања и јахања. Друг Јово би да коље, сердар Мило би да јаше. Нико ту више ни не помишља на орање.

Све је једноставно са „бубашвабама“ – како је ових дана на „Иксу“ Борис Тадић, мишићава монтенегринска политичка карикатура, која је, уме историја да буде будаласта, била председник Србије, описао оне који су 2012. године гласали за Томислава Николића и Ивицу Дачића. (Нисам био један од њих. Определио сам се да те године будем „црни листић“. Одлучио сам, наиме, да не гласам – не из амбиваленције, као „бели“, већ из презира.)

Бубашваби, као оличењу дехуманизације, ништа се не може ни додати ни одузети. Али, неке друге речи, неки називи, метафоре и персонификације, поред својих оригиналних, „денотативних“ значења, временом су добиле нове конотације и постале ружне. Толико увредљиве и пејоративне да су многи почели или да их избегавају, као реч „Србијанац“, или да захтевају да их избегавамо, одличан пример јесте реч „Босанац“.

Као индијски студенти, који су убрзо сами себе почели да зову „бубашвабе“, или геј људи на Западу, који су одлучили да се представљају као „квир“, што је претходно била погрдна реч, са лакоћом сам постао поносни паланчанин и ћаци. Но, није ми лако да говорим о себи као „Србијанцу“, а још теже ми је било да престанем да користим реч „Босанац“ – што је, сем у вицевима, постао денквербот; забрањена реч у српском свету.

РАЂАЊЕ КЛАСНОГ И ПОЛИТИЧКОГ АПАРТХЕЈДА ИЗ ПЕПЕЛА БОРБЕ ЗА ПРАВДУ

Желим прво да истакнем две главне разлике између именовања људских бубашваба у Индији и бубашвабизације ћација у Србији.

Прва се тиче чињенице да је људске бубашвабе тамо именовао један од најмоћнијих људи блиских премијеру Нарендри Модију, „индијском Вучићу“, док су ћације овде именовали, а одмах затим и дехуманизовали, пацовизовали и озверили, заклети непријатељи „српског Модија“. Кажу да су јако учени, иако многи од њих још нису ништа научили од онога што би студенти требало да науче, много умни и баш начитани.

Друга разлика, моћник који је у Индији проговорио о студентима као бубашвабама је убрзо зажалио – и данас тамо само побуњени студенти, стратешки, зато што, не без разлога, верују да ће од тога имати политичку корист, сами себе зову бубашвабама.

У Србији пак, елитисти, који су речи ћаци и изведеницама дали бубашвапски смисао, настављају да инсистирају на тим одредницама, које би, да јесу оно за шта се издају, морали сами да проскрибују. Чињеница да то ни не помишљају да учине, један је од разлога који ми сугеришу да су српске елите током претходне две године постале горе од индијских.

Није лако наћи периоде историје у којима је Србија била оволико и овако подељена. Подела из деведесетих, колико год да је била ружна, делује бенигно у поређењу са данашњим безумљем класног и политичког презира

Штавише, следбеници студентистичког култа су у Србији успоставили систем апартхејда, који је истовремено класни и политички. Он није инаугурисан, као јужноафрички, са расно дефинисаних врхова пирамида политичке и других моћи, већ из класно јасно препознатљивих (културно) „културних“ ешалона, који имају важно место у „надградњи“ друштва и одлучујући утицај у бројним сферама.

Тај дводимензиони друштвени апартхејд је и овде успоставила мањина, следбеници студентистичког култа, која верује да је супериорна, не само интелектуално већ и људски.

Он садржи одраз све три кључне одлике јужноафричког, расног апартхејда: класификацију људи, стриктно раздвајање простора, и физичких и (друштвено)медијских, колико и друштвених догађаја на којима људи могу да прикажу своје потенцијале и достигнућа и, трећа, где постоји једна разлика коју треба истаћи, права оклеветане већине још нису порекнута већ постоји аспирација, хистерично изражено и стално понављано обећање да ће јој људска и политичка права бити ускраћена, и да ће, једног дана, бити изложени државној репресији колико и свакодневном осветничком насиљу. Клању и јахању.

ОД ЛАЖИРАЊА „КРВАВИХ ШАКА“ ДО ЗАЗИВАЊА „КРВАВИХ КОПИТА“

Тек је у последњих годину дана Александар Вучић почео да чини нешто озбиљније како би то разобручено супремацистичко зло било колико-толико зауздано, и лишено бар неких од ослонаца друштвене моћи коју и даље има.

Поред, од почетка упадљиве класне, новоуспостављени друштвени апартхејд је убрзо добио и подједнако важну, политичку димензију. Остракован је и изопштен свако ко на својим друштвеним профилима није делио објаве самообожених студената и њихове селебрити и академске подршке и авангарде, али и свако ко га није „отпратио“.

Добили смо нас подљуде, дехуманизоване класне или политичке „црнчуге“, и сегрегацију животности, не само у Београду и Новом Саду. Она бива брањена истим оним аргументима којима су неки од одвратнијих западних моћника бранили апартхејд у Јужној Африци, која се прво звала Јужноафричка Унија, а затим је постала Република Јужна Африка.

У Србији, елитисти, који су речи ћаци и изведеницама дали бубашвапски смисао, настављају да инсистирају на тим одредницама, које би, да јесу оно за шта се издају, морали сами да проскрибују

„Гнушање [садржано у] апартхејду је морални став, а не политика“, речи су британског конзервативног премијера Едварда Хита, који је највише чинио како би апартхејд био дестигматизован. У њих стају политички програм „Прогласа“ и суштина пленумашког супремацизма. Главна разлика је у томе да је јужноафрички расни апартхејд био десничарска идеологија, док се српска, друштвена (ре)инкарнација издаје за левичарску.

„Гнушање“ се и овде нуди као моралистичка фасада мржње и дехуманизације на коју се ослања. Армирано је позивањем на ускраћену правду и подмазивано крокодилским сузама за жртвама велике несреће. После фалсификовања „крвавих руку“, и измишљања „крваве шапе“, прошлог месеца су у Делиблатској пешчари покушали и са „крвавим копитима“.

Није лако наћи периоде историје у којима је Србија била оволико и овако подељена. Подела из деведесетих, колико год да је била ружна, делује бенигно у поређењу са данашњим безумљем класног и политичког презира – који не може да се заклони чак ни иза неког ванредног стања, какво је, иако непроглашено, било опипљиво деведесетих.

Идеолози и верификатори новоуспостављеног политичког апартхејда, који је кренуо као класни, углавном долазе са државних факултета друштвених и хуманистичких наука и повезаних уметности – „фабрика“ српских самопорицања, самопрезира и аутошовинизма. „Проглас“ је ту „инклузивна“ икебана, која је требало да подстакне укључивање селебритија и аутоколонијалних новинара у псеудонаучно утемељени систем друштвеног апартхејда.

ОД БОСТОНА ДО БАУБАШВАБА

Мало шта је у данашњем свету онакво како изгледа када ствари гледате из даљине, која брише нијансе колико и многе одреднице контекста. Индијске студенте предводи Абиђит Дипке, који је мастер студије из стратешких комуникација недавно завршио на Универзитету у Бостону, што је, верујем, посебно иритирало јако популарну, конзервативну, националистичку власт. Њу предводи вођа који се, а то је у Индији много теже него у Србији, сасвим сам успео са друштвеног „дна“ на највиши врх – и збрисао са сцене династију Нехру–Ганди, „левичаре“ који су постали оличење метастазираног непотизма.

Индија нема уставни суд и Врховни суд обавља функције уставног. На његовом челу је Сурја Кант. Званични назив функције на којој се налази јесте „врховни судија Индије“. На јавном претресу, реагујући на аргумент са којим се није слагао, он је рекао: „Већ постоје паразити друштва који нападају систем, а ви желите да им се придружите? Постоје млади људи налик бубашвабама, који не добијају никакав посао и немају никакво место у професији.“

Дипке, добар амерички ђак, назвао је странку изниклу из студентског отпора – „Народна партија бубашваба“, чија се енглеска скраћеница, њих користе скоро сви релевантни актери у земљи са 22 (углавном суштински различита) званична језика, разликује само по првом слову од скраћенице имена владајуће „Индијске народне партије“.

Мада, пошто је у Индији више од 250 милиона неписмених, људи гласају искључиво за симболе на гласачком листићу – лотосов цвет оличава Модијеву, а бубашваба Дипкеову, како је сам рекао, „странку пародију“. (Симбол некада владајућег Конгреса је шака.) Штавише, на гласачким листићима нема чак ни имена кандидата. Све је у симболима.

Међу отуђеним српским елитама (и елитицама) све је у писмености и културности.

ФОТО: Компас/Илустрација

ОД ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА ДО АКАДЕМИЗОВАНЕ НАЦИФИКАЦИЈЕ СРБИЈЕ

Владан Петров, еквивалент Сурје Канта у Србији, и по положају и по лојалном односу према власти, данас је један од помирљивијих и одмеренијих актера на усијаној јавној сцени.

По ономе како се односе према неистомишљеницима, овде су у равни са Кантом чланови турбо елитистичког „Прогласа“. Судија апелационог суда Миодраг Мајић, који каже да су „ћацији“ и „ћаци селекција“ прво заживели у правосуђу, професор уставног права Миодраг Јовановић, бивши рокер који нацификује Вучићеву власт и вергла о „паљењу Рајхстага“, и њихов врховни (селебрити) командант, који Србију види као „зверињак“.

Подсећам, „бубашвабе“ су у јавни говор у Индији ушле да би били дехуманизовани тамошњи вестернизовани студенти, а израз „ћаци“ (и ћацад) овде бива коришћен како би били дехуманизовани они који нису стали уз умишљене, вестернизоване Студенте, хормоналне месије који верују да су се рођењем уздигле изнад народа из којег долазе.

Али, а то је оно што је кључно, индијска бубашвабизација и српска ћацизација, иако супротно политички каналисане, долазе из истог класног миљеа. Из круга привилегованих и добростојећих умника, а у Србији и од оних који су нестрпљиви да то постану.

За разлику од Индије, земље породичног колективизма, који зауздава неке од најгорих порива нарцисоидних генерација, овде никад довољно привилеговани умници народ – који не би да само „кладе ваља“, и затим експресно умре, већ се усуђује и да гласа – виде као смртног непријатеља. Појавили су се и заговорници политичког лапота – демократије само за оне у напону снаге, ослобођене од „баласта“ старих и „крезубих“, схваћених не толико као „шкарт“ колико као букагије на ногицама отуђених елитиста.

У Индији, старији од 65 година чине 7% становништва, у Србији 2 %. Млађих од 35 година у Индији има 66%, а у Србији 36%. Да заборавимо пристојност, која је, иначе, јако ниско на мојој листи релевантних људских вредности, и погледамо ствари политички – вређати младе људе у Индији је глупо и контрапродуктивно колико изругивати се старима у Србији.

О ИНДИЈСКИМ ПАЦОВИМА И СРПСКИМ ЋАЦИЈИМА

Постоје неке важне разлике између Србије и Индије. Једна од њих се препознаје у односу према пацовима, створењима која су овде презренија од бубашваба. Мада, пацови су, заједно са бубашвабама, „сустанари“ Срба у идеји о неопходности „деконтаминације“ Србије. Приклонио јој се чак и жалосни човек који је донедавно био председник САНУ.

Хиндуизам почива на веровању да је „свако живо биће станиште врховне душе, укључујући и пацова, који у себи носи божанску искру“. Ипак, за разлику од бубашваба, које немају атрибуте узвишених бића, иако, наравно, и оне у себи носе исту искру, пацови „заузимају посебно место у хиндуистичкој традицији и митологији“.

Један пацов, Мушика односно Мошика, званично је „возило“, пратилац Ганеше, бога мудрости и успеха, који уклања препреке људима. Пацов Мушика симболизује људски его, „ум који стално нешто грицка и узнемирен је“ и кога треба држати под контролом, што Ганеша успешно чини. Хиндуисти у пацовима виде одраз дела себе.

Можда најмоћнија у вези с Индијом је чињеница да ће вам дати прилику – нажалост, поред воље за сазнањем, потребан је често и стомак да издржите животни „час“ – да савладате лекције о људском стању, које су нам раније биле непојмљиве. Научио сам тако, болело је срце понекад, као изгледа суживот са лепром, „слоновском болешћу“ и пацовима.

Јануара 1993. године посетио сам, у срцу тада комунистичке Калкуте, развучене, монсунима нагрижене метрополе, скоро без знаменитости, али нисам био на знаменитијем месту, и огромно пешачко острво на коме је, процењује се, живело неколико стотина хиљада пацова. Пар месеци касније, у Индији сам научио колико уме да буде гадан, грип ме спречио да посетим Храм Карни Мата у Раџастану, посвећен пацовима. Многи ходочасници у њима виде реинкарнацију предака, и срећни су ако им неки од пацова пређе преко стопала.

У Србији, ако сте обележени као ћаци – а то није само свако ко је за Вучића, већ и свако ко је одлучио да остане по страни – трудиће се да преко вас не пређу ни погледом. Ћацији су у овој земљи, у којој је успостављен друштвени апартхејд, мирише и на кастински систем, схваћени као створења испод пацова.

Постоји неколико начина да им одговоримо а да останемо верни порекнутој човечности, али један највише боли. Наши гласови. Надам се да ће их бити довољно.