Идеалан је рушитељ система, не знам да ли може да појави бољи, али јако лош градитељ другачијег поретка. Када је реч о деструкцији, остао је веран обећањима, али, када посматрамо оно што је тврдио да ће створити, ствари углавном стоје супротно
Еван Оснос, новинар који важи за једног од најбољих познавалаца Кине у САД, написао је крајем 2017. године да је у Кини Трампов слоган „Америка на првом месту“ схваћен као „искрена прокламација, реалистична визија лишена лажног алтруизма и побожности“. Стручњаци блиски Комунистичкој партији нису крили задовољство што је Трамп утицао на политику у другим западним земљама.
Трампови слогани су имали одјек и у самој Кини. „Из његове перспективе, интереси Америке су на првом месту. За кинески народ, ово је велика истина и не можете је порећи“, рекао је један од Осносових саговорника цитираних у тексту који објављен у утицајном недељнику „Њујоркер“ под насловом „Учинити Кину поново великом“.
Главни разлог зашто је остао читан везан је за једно оригинално тумачење кога су се утицајни амерички коментатори сетили на почетку друге године другог Трамповог мандата. Декан Института за модерне међународне односе Универзитета Ћингхуа Јен Схуетунг је рекао Осносу: „Мислим да је Трамп амерички Горбачов. Сједињене Државе ће патити“.
У Кини, Михаила Горбачова виде као неспособног вођу који је довео до краха Совјетског Савеза, док је у Америци питање „Ко ће бити кинески Горбачов?“ деценијама била једна од омиљених тема аналитичара светске политике и међународних односа.
Чињеница да данас у САД неки утицајни аутори виде Трампа као „америчког Горбачова“, а да је Кина све даље од могућности да се појави неки „кинески Горбачов“, значајна је колико и варљива. Колико год да је омаловажаван и нападан, и колико год да сам стално даје нове поводе за оцрњивање, Трамп је нешто много више од „америчког Горбачова“ – што је презиме које је постало синоним за вођу који је срушио оно што је желео да сачува.
ФОТО: IMAGO/APAimages via Reuters ConnectИДЕАЛНИ РУШИТЕЉ
Горбачов је био губитник који је омогућио да нестане праведнија половина света који је постојао пре пада Берлинског зида. Тада је рођен униполарни „амерички свет“ на чијем одумирању Трамп данас ради успешније од Си Ђипинга и Владимира Путина, два највећа непријатеља постхладноратовске „америчке империје“.
Иако постоје неке сличности, које добијају на значају ако свет посматрамо из (поносно) српског или (комунистичког) кинеског угла, кључна разлика се тиче чињенице да је, за разлику од Горбачова, Трамп – и у економској и у унутрашњој и у спољној политици – као вођа кренуо да руши све оно што је веровао да је неопходно рушити.
Иако мање значајне него његов драматично потцењена харизма и јединствени дар за политику у хомогенизованом касно капиталистичком свету, две повезане чињенице су имале важну улогу у Трамповим победама. Прва, довољно велики број америчких гласача је 2016. и 2024. године закључио да треба срушити оно што је Трамп желео да руши.
Трамп је идеалан рушитељ система, не знам да ли може да појави бољи, али јако лош градитељ другачијег поретка. Када је реч о деструкцији, остао је веран обећањима, али, када посматрамо оно што је тврдио да ће створити, ствари углавном стоје супротно.
Друга важна чињеница се тиче самољубља „демократских либерала“, Трампових највећих непријатеља. Поседнути постисторијском фантазијом, они нису закључили само да је историја завршена, да будућност (западног) света припада њима, већ су стигматизовали изношење неслагања. Успешно су га представили га као „говор мржње“, „вређање“, једну од стално растућег броја „фобија“, израз недопуштене „нетрпељивости“ или, једноставно, „лаж“. Једном речју, они су неслагање и свако супротстављање својим идеологизованим људскоправашким догмама уоквирили као злочин. У суштини против човечности.
Чињеница да данас у САД неки утицајни аутори виде Трампа као „америчког Горбачова“, а да је Кина све даље од могућности да се појави неки „кинески Горбачов“, значајна је колико и варљива
Али када људима забраните да говоре оно што мисле, када стигматизујете јавно изражавање онога у шта верују, онда у неком тренутку више не можете да знате шта стварно мисле – па ни које мисли ће их водити док гласају. Зато су били толико шокирани када је Трамп поразио Хилари Клинтон. Толико су били успешни у стигматизацији изношења мишљења које се разликује од њиховог да ни сам Трамп није веровао да ће победити.
Неуморно рушећи свет какав познајемо од пада Берлинског зида, Трамп ствара могућност да се појави неки битно другачији. Проћи ће још доста времена пре него што видимо какав ће бити – и за кога ће бити бољи од овога чије је одумирање Трамп драматично убрзао.
Али, као заклети рушитељ, Трамп је већ победио – чак и ако надаље буде низао само поразе и заврши понижен. Мада, питање је колико је понижење смислена одредница када се говори о Трампу, човеку без образа, вођеног моралним компасом који као да је направљен по мери аморалног времена разобручених аспирација и обожене нарцисоидности неуморних друштвених пењача, који верују да човек не може да се попне довољно високо.
ФОТО: Fortune via Reuters ConnectСВЕТСКО-ИСТОРИЈСКИ ТРАМП
Живимо у „интеррегнуму“, нестабилном стању између које је корисно посматрати као Трампов свет. Речима Антонија Грамшија, једног од највећих умова 20. века: „Старо умире, а ново не може да се роди; у том интеррегнуму појављује се велики број морбидних симптома“. Ти „морбидни симптоми“, није их мало, за многе су постали црвена марама која их спречава да препознају Трампову светско-историјску улогу.
Први је препознао Хенри Кисинџер. У интервјуу „Фајненшел тајмсу“, он је још 2018. године рекао: „Мислим да је Трамп можда једна од оних личности у историји које се повремено појављују да означе крај једне ере и да је натерају да се одрекне својих старих претензија. То не значи нужно да он то зна или да разматра неку велику алтернативу.“
Ове године се огласило неколико утицајних мислиоца који верују да је Кисинџерово „можда“ постало сувишно. Најмоћније су аргументи Џона Б. Џудиса. Он сматра да је рат у Ирану, „седмој земљи коју је Трамп напао у свом другом мандату – само најновија манифестација како Трамп неповратно мења наш свет“.
„Трамп би ускоро могао бити осрамоћен, али он и његова администрација су покренули дугорочне промене које ће бити са нама у догледној будућности. Трамп је, то је све јасније, фигура од огромног историјског значаја, која преобликује Америку и свет на начине које победе Демократа на будућим изборима неће лако поништити“, написао је Џудис у тексту „Трамп као Александар Велики: Теорија која објашњава Иран (и све остало)“.
Џудис се подсмева веровању либерала „да ће се, када тријумфују на гласачким урнама, све вратити у нормалу“. Колумниста „Гардијана“ Сајмона Тисдал је одлично изразио суштину ове слатке илузије: „Време ће показати да је Трампова ера била мање прекретница, а више чудно одступање… У широј слици историје, Трамп је мрља, ружна мрља на платну.“
Не можемо да знамо ли ће цео 21. век стати у Доналда Трампа, али мислим да ће свет тешко избећи судбину која није дефинисана, с једне стране, Трампом, а с друге растројеношћу Трампом западних либерала и њихових савезника
Главни аргумент за веровање да је реч о заблуди, Џудис је нашао у Хегеловим „Предавањима о филозофији историје“, у којима је „историју посматрао као састављену од фаза испрекиданих временима превирања. Доделио је онима које је назвао ‘светско-историјске личности’ посебну улогу у подстицању преласка из једне ере у другу“.
Трамп је, по Џудису, „управо таква особа: он убрзава прелазак из једне историјске ере у другу. Коначни резултати вероватно неће бити у складу са његовим идеолошким циљевима, али свет се никада неће вратити на оно што је био“.
У светско-историјске личности спадају Александар Велики, Јулије Цезар и Наполеон Бонапарта, који је „окончао Свето римско царство и створио континент ривалских држава“. Вођени, Хегеловим речима, „несвесним импулсом који је подстакао остварење онога за шта је време било сазрело“, они су радили на промена чије је остварење, Џудисовим речима, зависило „од њихове спремности да пркосе тренутним обичајима и нормама“.
Хегел је истакао да такви људи некада нису уважавали „велике, чак ни свете интересе“ и да је њихово понашање понекад било „заиста одвратно и за моралну осуду.“ Џудис каже да су „ове вође често остављале смрт и разарање за собом… како би постигли своје циљеве“, и да су својим савременицима личили на чудовишта“. Хегел је поетичнији: „Они морају згазити много невиних цветова, здробити у парампарчад много предмета на свом путу.“
ФОТО: REUTERSМОРБИДНА ЖУДЊА И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Трамп се на политичкој сцени појавио 16. јуна 2015. године „у свету у коме се консензус који је преовладавао деценијама распадао“. Неко га је, пише Џудис, звао „неолиберализам“ неко „тржишни либерализам, и он се ослањао „на веровања да САД и остатак света могу постићи мир и просперитет кроз слободан проток робе, капитала, валуте и радне снаге“. Темеље интервенционистичког „либералног интернационализма“, геополитичке компоненте владајућег консензуса, поставио је још Вудро Вилсон. Али, пише Џудис, „почетком 2000-их, и тај консензус је постао жртва серијског историјског фијаска“.
Џудис каже да, „пошто етаблирани политички лидери нису успели да препознају да се стари поредак распада, појавили су се популистички политичари и покрети… А најважнији од њих је био Трамп и његов покрет MAGA… Већ у првом мандату, директно је ударио на претензије неолиберализма и либералног интернационализма. Одбацио је идеал слободне трговине… Одбацио је систем савеза и институција створених после Другог светског рата, укључујући УН и НАТО.“ У другом мандату је отишао много даље.
Не треба да чуди да су Александар Вучић, Доналд Трамп, Том Робинсон, Најџел Фараж, Мари ле Пен и Алис Вајдел постали „хероји радничке класе“. Десница је данас левица
Трамп, пише Џудис, „не делује из ‘морбидне жудње’ за моћи и славом – она је у средишту његовог бића.“ Џудис подсећа и да „када је Наполеон постао цар 1804. године, поклонио је титуле и богатство својој породици… Трамп је учинио богатијим себе и своју породицу.“ „Једна од карактеристика светско-историјских личности – од Александра Великог до Доналда Трампа – јесте да претерају, а затим се нађу у ситуацији да не могу да савладају силе које су ван њихове контроле“, истиче Џудис. Али, оно што је кључно, Трамп је Америку „гурнуо у нову фазу историје“. Преобликована по његовој мери, она постаје све мање значајна и „исходи који би били незамисливи пре 10 или 15 година сада су замисливи“.
Све је више америчких аналитичара који кажу – „Америка је званично империја у опадању“. Кристофер Колдвел, колумниста „Њујорк тајмса“, у нападу на Иран види нешто „више од лоше идеје“ – прекретницу која означава почетак „пада америчке империје“.
„Неки би можда више волели реч ‘хегемонија’ да би описали светски поредак којим управљају Сједињене Државе, будући да се америчка застава… не вијори изнад земаља које штите или експлоатишу. Али правила су иста: Империјални системи, како год их назвали, трају само док су њихова средства адекватна њиховим циљевима“, пише Колдвел.
Напавши Иран, Трамп је демонстрирао да америчка средства више не могу да испрате америчке циљеве. Покушавши да демонстрира снагу, која никада није била већа, Трамп је оголио америчке слабости и фатална ограничења западне моћи. Зато заслужује да га ми и Кинези треба да га бодримо. Он је једини велики непријатељ наших највећих непријатеља.
ХЕРОЈИ РАДНИЧКЕ КЛАСЕ
Трампов свет је корисна одредница и зато што се у западним државама све врти око Трампа и трампизма. У САД, он је једини заслужан за своје победе колико и за своје поразе. Његови непријатељи су статисти – „либералне“ политичке карикатуре, вођуљци који вагају да ли је већ направио грешке које ће их (поново) довести на власт или ће их тек направити.
Не можемо да знамо ли ће цео 21. век стати у Доналда Трампа, али мислим да ће свет тешко избећи судбину која није дефинисана, с једне стране, Трампом, а с друге растројеношћу Трампом западних либерала и њихових савезника.
Насупрот Трампа и глобализованог трампизма, најбоље се то види у западноевропским државама, стоје „просвећени“ центристички политичари и повезане интелектуалне снаге, није битно да ли су мало лево или мало десно од фукујамског центра. Оне верују да знају шта треба да се ради и да греше сви они гласачи који то не препознају. Зато су склони да неукроћену демократију и неконтролисане медије виде као своје велике непријатеље.
Марк Бролин пише да је „омиљени трик“ центристичких политичара да, „када губе гласаче, то објасне тврдњом да је демократија под озбиљном претњом и да моћ стога мора остати у кругу ‘разумних’ центриста који знају зашто гласачи греше“. Они верују да је глас против њих, глас против демократије, што је став који је перверзан колико и распрострањен.
Колико су успешни у антидемократској акробатици одлично се види у Данској. Социјалдемократи Мете Фредериксен су, пише Бролин, „доживели најгори резултат од 1903. године, пали су на 38 места у парламенту од 179“, али, ипак, „након вишемесечних преговора, резултат је још једна мањинска влада коју предводи Фредериксен“. Њу је „обликовао центристички инстинкт“, који је угрожен успоном трапизма. Бролин га је описао речима: „управљати фрагментима…. и спречити прави раскид са постојећим поретком“.
ФОТО: Bridgeman Images via Reuters ConnectФранцуска Емануела Макрона је још бољи пример оваквог маневрисања. Када им бирачи окрену леђа, „углавном иста политичка класа остаје на власти“. „То је сада оперативни систем већег дела Европе“, закључује Болим. „Када бирачи траже промене гласајући за друге актере, странке око центра – чак и јучерашњи заклети ривали – изненада откривају да су природни партнери у светом задатку држања ‘екстремиста’ напољу“.
Владања је постало схваћено као менаџмент који спроводи „либерална“ технократија, заклоњена иза мањина и идеологије људских права. „Екстремиста“, обично се подразумева да је десничарски, је, пак, постала реч који служи за дисквалификацију свакога ко жели да промени статус кво који производи стални раст неједнакости. У околностима када се „радикална“ левица углавном предала екологији и мањинерењу, и успут презрела „хомофобичну“ и „расистичку“ (белачку) радничку класу и сиромашне слојеве, само је оклеветана десница (п)остала субверзивна и одана народу – „презренима на свету“.
Не треба да чуди да су Александар Вучић, Доналд Трамп, Том Робинсон, Најџел Фараж, Мари ле Пен и Алис Вајдел постали „хероји радничке класе“. Десница је данас левица.
РАСТЕЗАЊЕ ЦЕНТРА И САЖИМАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
У позадини овог обрата чучи неколико ушећерених „идеолошких фантазија“, чију су лаж оголиле Трампове победе, и окоштала „центристичка“ политичка класа, ушушкана и изолована од разорних последица политика које спроводи у западним земљама. Њен ослонац су универзитети и културне институције које функционишу налик инквизицији.
Све на шта је безлични, развучени, лево-десни „центар“ спреман су минималне, козметичке реформе и изнуђени уступци пониженим гласачима. Реч је о дељењу мрвица помоћу којих верују да могу да спрече губитака гласова људи који живе све лошије и који се, с разлогом, плаше миграната зарад чијег добра бивају претворени у грађане другог реда.
Толеранција према мањинама, аутохтоних родних и увезених расних, мутирала је у њихову доминацију. Трамп је херој отпора тој доминацији и обесмишљавању демократије којом је праћена. Демографски инжењеринг који је потребан да би демократија могла да буде обесмишљена следи логику западног колонијализма – само са промењеним улогама. Колонисти чија кожа има боју, треба да спасу Запад од слободне воље белих „урођеника“.
Миграције су се претвориле у циљану, стратешку „замену становништа“, која надилази најгоре ексцесе насељеничког колонијализма. Аутохтоно, углавном белачко, становништво, које је све мање спремно да гласа за тај отуђени и растегнути „центар“, бива циљано замењено увезеним, расно, цивилизацијски и верски радикално другачијим људима, који су гласају само за тај самоправедни, отуђени политички центар поседнут самомржњом, који је схватио да више не може да побеђује у ненамештеној демократској утакмици.
Србија не може да буде „на Западу“, али разумем све оне који верују да Србија може и мора да суштински, „онтолошки“ постане део Запада. Делом зато што сам и сам некада гајио илузије да је овде могуће обавити такву цивилизацијску алхемију
Вође тог привидно надидеолошког, „здраворазумског“ центра имају само једну агенду – да задрже власт и да „постисторијски“ предак „одрже нетакнутим“. Потку тог, привидно неидеолошког, у суштини технократског и само привидно либералног, центристичког начина размишљања чини веровање да владавина „либералних“ надљуди не сме да добије алтернативу и да је зато оправдано користи сва, неретко орвеловска, процедурална и законска средства помоћу којих демократски легитимитет може били фалсификован.
Небитно је ко предводи односно оличава тај тоталитарни центар – лабуриста Тони Блер или конзервативац Борис Џонсон; демократа Џо Бајден или републиканац Џорџ Буш. Такав какав је, ауторитаран, каприциозан и недоследан, понекад јадан у својој метастазираној нарцисоидности, Трамп је не толико њихов највећи колико једини велики непријатељ. Популистичка потка трампизма оличава једину политичку алтернативу њиховој хегемонији.
ФОТО: USA TODAY Network via Reuters ConnectЗАПАД НА ИСТОКУ
„Има врло много људи, који не могу да разликују друштво основано на начелима патријархалним од друштва, које је основано на начелима демократским… Ваља знати, да је патријархално друштво оно, које је основано на истом начелу на коме је и породица; где се дакле природни старешина признаје као законита власт као год и отац у породици, и где је поглавици остављено неограничено право и неограничена власт, да управља целим народом и државом… Tип је демократског друштва – асоцијација, а патријархалног породица“, написао је Светозар Марковић 1873. године у књизи Србија на Истоку.
Србија не може да буде „на Западу“, али разумем све оне који верују да Србија може и мора да суштински, „онтолошки“ постане део Запада. Делом зато што сам и сам некада гајио илузије да је овде могуће обавити такву цивилизацијску алхемију.
Посматрајући данашњи, Трампов свет – ауторитарног Трампа колико и тоталитарне „либерале“ који чекају да Трамп сруши самог себе – све више ми се чини да Запад може да буде „на Истоку“. 2017. је објављена књига Деспотов шегрт: Напад Доналда Трампа на демократију. Данас би могла да буде објављена књига под насловом Деспотови шегрти: Напади Емануела Макрона, Фридриха Мерца и Кира Стармера на демократију.
О одговору на питање зашто људи на Западу, и у његовим тужним прилепцима, данас могу да бирају само између ауторитарног и тоталитарног почео сам да размишљам пошто сам прошле године одслушао интервју бугарског политиколога Ивана Крастева, да би се он у мојој глави кристалисао захваљујући идејама које је Ајше Заракол изнела у књизи Пре Запада: Успон и пад источних светских поредака, објављеној 2022. године.
Посматрајући постхладноратовску историју Европе, Крастев истиче да не само да Источна Европа није, како су многи веровали, „чврсто усидрена у либерално-демократском Западу“, већ да је током последње три деценије Западна Европа постајала све сличнија Источној.
Крастев нам говори да није Источна Европа „залутала“ и „побегла“ од Запада, односно од своје претпостављене истости са Западном Европом, већ да је веровање да у блиској будућности „неће бити разлика између Истока и Запада“ остварено „више под условима Источне Европе него под условима Западне Европе“. „Сада, Запад много више постаје – много више као Исток“, закључио је Крастев.
За разлику од 20. века, који је Заракол описала као век реда испрекидан периодима великог и крвавог нереда, данас живимо у веку нереда који подсећа на стање у 17. веку. Либералне демократске елите нису у стању да одговоре на тај неред и прилагоде се новим изазовима и околностима. Опијене „постисторијским“ илузијама, хибрисом и носталгијом, оне непријатеља виде у Трампу и трампизму али нису у стању да прихвате чињеници да су саме криве за успон Трампа и трампизма. Нису у стању да промене курс и зато данас више не живимо у њиховом, либерално демократском – већ у Трамповом свету.
Биће да „либерална демократија“ није у колизији само са нашим незападним сопством и његовим друштвеним израсцима већ и са људском природом. Свима су нам умови затворени, а они на Западу, и самоозападњачени у Србији, који поверују да су им умови отворени пре или касније покажу колико су и њихови умови остали чврсто затворени.
Зато на Западу данас имамо сукоб два, речима Светозара Марковића, „очинска“ начела. Једно, ауторитарно, Трампово, и друго, тоталитарно, „либерално“. Демократско се изгубило у маглама постисторије, и избор се углавном свео на један од два деспотизма – трамповски и „либерални“. Оба стају у стереотип о „оријенталној деспотији“ као природном стању, „фабричким подешавањима“ различитих Истока Запада.
Данас је и Запад на Истоку. Сабрали су ту „ага Александар из Чипуљића“, „ага Владимир из Лењинграда“, „ага Доналд из Квинса“, „ага Фридрих из Брилона“, „ага Еменауел из Амјена“ и „ага Кир из Саутварка “. Такав је 21. век. Век вођа. Султана, ага и бегова. Неки су одлучни, а неки су хистерични и притворни, „либерални“.
