Контекст у ком су се одржали састанци лидера две земље од посебног је значаја, будући да су сукоби на истоку Европе и на Блиском истоку поделили свет на, условно речено, два блока
Састанак председника Си Ђинпинга и Доналда Трампа у Пекингу 14. и 15. маја 2026. године представља значајан покушај стабилизације догађаја у међународним односима. Иако бележимо бројне разговоре кинеских и америчких председника од Мао Цедунга и Ричарда Никсона до данас, мишљења сам да је актуелни састанак од посебног значаја због контекста у коме се догађа, а то је транзиција међународног поретка из униполаризма ка мултиполаризму. Разговори су вођени 14. маја у Великој дворани народа, а кинеско Министарство спољних послова саопштило је да су лидери разговарали о кинеско-америчким односима, економској и трговинској сарадњи, као и о „великим међународним и регионалним питањима“. Другог дана, 15. маја, лидери су се састали у комплексу Џонгнанхаи, седишту Комунистичке партије и некадашњем царском врту, што је био и важан церемонијални део.
Контекст у ком су се одржали састанци лидера две земље од посебног је значаја, будући да су сукоби на истоку Европе и на Блиском истоку поделили свет на, условно речено, два блока. Председник Си је нагласио глобални контекст, рекавши да се свет налази у убрзаној трансформацији „каква није виђена у једном веку“. Имајући у виду да је то изговорио кинески председник, значење те реченице је вишедимензионално и у себи крије много више од чињенице да се свет трансформише. Првенствено, председник Си је тиме указао на кинески успон и на транзицију из униполарног, западноцентричног поретка ка мултиполарном поретку. Не смемо занемарити да је председник Си управо у том контексту поменуо „Тукидидову замку“. Реч је о термину који Грејем Елисон користи у својој књизи „Предодређени за рат: могу ли Америка и Кина да избегну Тукидидову замку?“, како би описао ривалство две државе. Полазиште је Тукидидова реченица која гласи: „Успон Атине и страх који је он изазвао код Спарте, учинили су рат неизбежним“. У актуелном контексту, то се односи на успон Кине и потенцијални страх Америке, који би могао да доведе до сукоба. Зашто? САД и Кина су истовремено економски међузависне, технолошки конкурентне, геополитички супротстављене и војно потенцијално конфронтиране, што њихове односе чини веома сложеним. Ипак, сматрам да ће избећи „Тукидидову замку“, због разорности потенцијалног директног сукоба. Иако је у разговорима било речи о „новој визији“ конструктивних кинеско-америчких односа, мишљења сам да то не значи нужно успостављање савеза и заједничка изградња будућности, већ настојање да се успостави одређена стратешка стабилност и да се избегне директан сукоб. Дакле, примарни циљ је избегавање ситуације у којој ће економска, технолошка или геополитичка конкуренција прерасти у војни сукоб.
ФОТО: REUTERS/Evan VucciЗНАЧАЈ ЕКОНОМИЈЕ
Када је реч о економији и трговини, оба председника су се усагласила да је реч о узајамној користи и да треба развијати међусобне односе у тим доменима. Споразум о куповини 200 Боингових авиона потврђује размере трговинских разговора који су вођени између два лидера. Подсетићу да је председник Ђинпинг више пута истицао значај економије и привреде у контексту кинеског успона. Са тим у вези, на XVIII националном конгресу Комунистичке партије Кине у новембру 2012. године, постављена су два циља развоја земље: први циљ јесте да се до 2020. удвостручи БДП, а други да држава до обележавања стогодишњице КПК 2049. године постане просперитетна, јака, демократска, хармонична и културно напредна. Председник Ђинпинг је истакао значај економског, привредног, културног и друштвеног развоја, који је заснован на отворености и кооперативности. Према томе, упркос политичком ривалству, Кина жели да задржи економске везе, инвестиције и трговинску међузависност са САД. То је важна порука која се односи на светску економију и превазилажење потенцијалних криза, попут новонастале енергетске кризе од почетка рата са Ираном.
Примарни циљ је избегавање ситуације у којој ће економска, технолошка или геополитичка конкуренција прерасти у војни сукоб
Зашто се наглашава политичко ривалство? Разлог је статус Тајвана, око чега се Кина и САД нису усагласиле и то ће дефинитивно остати једно од кључних питања билатералних односа. Присетимо се да САД виде Тајван као кључну карику у својој стратегији у Индо-Пацифику и да су недавно потписале споразум о продаји наоружања у износу од 6,6 милијарди долара. Председник Си је рекао да је тајванско питање „најважније питање“ у кинеско-америчким односима. То је црвена линија за Пекинг, јер су „тајванска независност“ и мир у Тајванском мореузу неспојиви „као ватра и вода“. Према томе, САД би морале да буду опрезне по том питању уколико је циљ очување мира и стабилности у Индо-Пацифику. Имајући у виду да су се лидери договорили да међусобно подрже одржавање овогодишњег самита APEC-а и самита G20, можемо закључити да је то дипломатски сигнал да они желе да очувају комуникацију и то не само кроз билатералне односе, већ и у оквирима глобалних институција и форума.
ФОТО: REUTERS/Evan VucciКада је реч о регионалним питањима, лидери две земље разговарали су о Блиском истоку, украјинској кризи и Корејском полуострву. Актуелни сукоб на Блиском истоку једна је од кључних тема због које је цео свет пратио Трампову посету Кини. Према речима америчког председника, заједничка процена САД и Кине је да Иран не сме да дође до нуклеарног оружја. Вашингтон од почетка настоји да онемогући развој иранског нуклеарног програма, док се Пекинг није много истицао по том питању. У кинеском фокусу више је енергетски сектор, будући да је Кина велики увозник енергената са Блиског истока. Свака нестабилност Ормуског мореуза директно погађа цене нафте, глобалне ланце снабдевања и економску стабилност великих увозника енергената. За Кину, која зависи од стабилног увоза енергената из Персијског залива, безбедност пловидбе кроз Ормуски мореуз има директну економску и стратешку важност. Зато Пекинг има интерес да се спречи потпуни регионални хаос, али не и да се сврста уз америчку стратегију притиска на Иран.
Опрезан и уздржан став Кине према Ирану током посете председника Трампа може указати на то да ће Пекинг искористити свој утицај на Техеран у циљу смањења тензија и отварања мореуза
Према извештају Беле куће, две стране су се сложиле да Ормуски мореуз мора бити отворен за слободан транспорт. Јасно је да је то у обостраном интересу, мада је портпарол кинеског Министарства спољних послова Гуо Ђиакун на питање о Блиском истоку, Ирану и поновном отварању Ормуског мореуза одговорио врло уздржано, рекавши да су лидери разменили мишљења о ситуацији на Блиском истоку и другим питањима, али је новинаре упутио на званични извештај и додао да је позиција Кине о Ормуском мореузу „доследна и јасна“. Опрезан и уздржан став Кине према Ирану током посете председника Трампа може указати на то да ће Пекинг искористити свој утицај на Техеран у циљу смањења тензија и отварања мореуза. Међутим, то не значи да ће Кина препустити контролу над мореузом САД. Из кинеске позиције може се закључити да Пекинг не гледа благонаклоно на милитаризацију мореуза, посебно ако би она водила јачању америчке контроле над енергетским коридорима Блиског истока. Дакле, иако се пише о томе да два лидера имају сличан став по питању Ирана, ипак је много извесније да сведочимо стратешком надмудривању. До сада нисмо могли да видимо конкретне кинеске потезе помоћи Ирану, док америчке акције против Ирана пратимо више од два месеца.
Ипак, важно је нагласити да састанак није произвео велики број конкретних и проверљивих резултата. Више је реч о промени тона у реторици и отварању простора за наставак комуникације, него о суштинском преокрету у односима две силе. Америчка страна је истицала могућност договора у области трговине, енергетике и Блиског истока, док је кинеска страна остала знатно уздржанија и пажљиво је избегавала формулације које би указивале на прихватање америчке стратегије. Управо та разлика у јавном представљању састанка показује да Вашингтон и Пекинг желе стабилизацију односа, али не и одустајање од сопствених стратешких циљева.
ФОТО: REUTERS/Evan VucciПратећи кинески извештај са састанка, могу издвојити три главне поруке. Прва је да Кина и САД треба да уђу у фазу контролисаног ривалства, односно „конструктивне стратешке стабилности“. Друга је да економска сарадња треба да остане отворена и корисна за обе стране. Трећа, и најважнија, јесте да је Тајван кључно питање и црвена линија Пекинга и да Вашингтон мора бити опрезан у вези са тим.
ТАЈВАН – ТАЧКА ПРЕСЕКА
Посматрано из шире геополитичке визуре, састанак двојице лидера не треба тумачити као преокрет у односима Вашингтона и Пекинга, већ као покушај да се њихово ривалство уведе у контролисане оквире. САД и Кина немају исте интересе, немају исту визију међународног поретка и немају исти однос према регионалним кризама.
За САД, Тајван је део шире стратегије задржавања Кине, контроле над острвом и очувања америчког кредибилитета пред савезницима у региону
Међутим, обе стране разумеју да би неконтролисана ескалација имала последице које би превазишле билатералне односе. То је и наглашено на састанку, као управљање конкуренцијом. САД неће правити компромисе на штету своје глобалне позиције нити ће дозволити да Кина угрози њихову доминацију у регионима од значаја, већ праве одређени маневарски простор јер су свесне да успон Кине иде у смеру потискивања америчког утицаја из непосредног кинеског окружења. Са друге стране, Кина настоји да избегне директну конфронтацију са САД, док истовремено тражи своју шансу да потисне амерички утицај из већ поменутог непосредног стратешког окружења. Тајван је тачка пресека, због чега се не може посматрати само као територијално питање. За Кину, то је питање суверенитета, националног уједињења и историјског легитимитета. За САД, Тајван је део шире стратегије задржавања Кине, контроле над острвом и очувања америчког кредибилитета пред савезницима у региону. Исто тако, питање Ормуског мореуза има шири геополитички значај и осветљава сукобљене интересе САД и Кине на Блиском истоку. Енергетски и поморски коридори у Персијском заливу представљају једну од кључних глобалних тачака, што нам потврђују и ефекти кризе настале након блокаде Ормуског мореуза. Отуда обе стране покушавају да остваре што више интереса у том региону, а негативне последице највише трпи Иран.
Напослетку, сматрам да је састанак двојице лидера основ за контролисано ривалство и усмеравање процеса како би се избегла „Тукидидова замка“, односно сукоб глобалних размера. Стратешко надмудривање се наставља и водиће се опрезно, а регионалне кризе и конфликти биће огледало надметања великих сила.
