Зоран Ћирјаковић: Митрополија или црква Црне Горе

У Црној Гори Српску православну цркву најчешће помињу њени непријатељи. Црква се пак у јавности представља као православна Митрополија црногорско-приморска или, једноставно, Митрополија. Тај бег од сопствене српскости није ни случајан ни безазлен

Самоцензура је, по правилу, поунутрашњена цензура. Неко ће рећи да је човек који цензурише сам себе кукавица, неко да је онај ко се не цензурише будала. Неки од нас лако уче животне лекције, неки их никада не науче. Нисам много далеко од њих.

Овај текст бих написао много раније да се нисам самоцензурисао. Разлог је једноставан. Овде важи да када први, или један од првих, пишете о нечему лошем што видите или назирете, а што други не виде или мисле да је немогуће, то ће, у најмање лошем случају, бити протумачено као да призивате то зло. Још чешће ћете бити схваћени као, ако не баш кривац што се „немогуће“ догодило, онда као неко ко је свесно радио на томе.

Такав нам је културни образац, који, као и други, мало шта оставља по страни. Једна од његових одлика је склоност да оно што претпостављамо видимо као врхунску истину. Ми тврдимо да „знамо“ и оно што нагађамо, и јако тешко се ослобађамо својих заблуда.

Овај текст сугерише непожељни закључак не толико да се нешто што није добро може десити у Црној Гори него да је већ почело да се дешава у тишини. Да постоји опасност да, на месту Српске православне цркве у Црној Гори, добијемо нешто чему би, суштински, пристајало име „Православна црква Црне Горе“.

ТАМО ДЕЛЕКО, ДАЛЕКО ОД МОРА

Српство је последњих деценија пуно тужних, трагичних прича. Наизглед малих, људских, и оних великих, о судбини целих српских заједница. Наде у повратак на неке од изгубљених простора више нема довољно ни да попуни једно догодине.

Све мање српска, Црна Гора је као српство у малом. Превише сложена за своје добро, одлична за српско зло. У немалој мери зато, Црна Гора је огледало трагедија и пораза српства. То је простор на коме се одлично види да кључ за разумевање наших несрећа нису велики спољни непријатељи – Запад, Албанци, Тито, Хрвати, Коминтерна, Алија… – већ да је кључ у нама самима. Српство је у немалој мери поразило само себе. Зашто?

Одговор на ово питање је сложен. Мада, у великој мери, исти је као одговор на питање зашто постоји аутошовинизам. Сличан је одговору на питање зашто не постоји црногорски, бошњачки или хрватски грађанизам – већ само српски. Само се код Срба појавио, како га је назвао Душан Кецмановић, инверзни национализам склон да проклиза у аутошовинизам.

ФОТО: Компас/Илустрација

Иако је конкуренција јака, сматрам да је сецесија Црне Горе највећи пораз српства и Србије у последњих осам деценија, обележених траумама, скупим илузијама, трагедијама и поразима. Из западног угла, који је увек антисрпски, питање је само како и колико, Србија без излаза на море је уштројена земља. Суштински безопасна чак и када делује опасно.

Нажалост, постоји, по Србију, једна ствар која је гора чак и од односа Запада према нама. А то је веровање да се тај одвратни однос може некажњено игнорисати; да Србија може да стигне на неко боље место ако занемари чињеницу да је опколио антисрпски Запад.  

Не постоји антисрпска агенда, а много су их имали у региону, која је била важнија од раздвајања Србије и Црне Горе. Државно јединство две (некада) српске земље је било кост у грлу НАТО пакта, и Брисел га је видео не као претњу својим интересима већ као директну претњу себи. Не знам да ли је Путин то схватао, али, и ако јесте, није могао ништа да уради.

Оно што Запад и даље болуцка, и чини да у Црној Гори не може да буде сасвим опуштен, јесте не толико Српска православна црква колико њено јединство. Ово је текст о развоју догађаја који, верујем, Запад доживљава као позитиван. Колико је у свему томе западних дугих прстију, пара или нечег другог, занимљиво је али за нас мало важно питање.

ДА ЛИ ИМ ЈЕ МИРАШ БИО ПОТРЕБАН

До проглашење независности, које је било засновано на лажираном референдуму, криминалном чину који је постао свршени чин захваљујући једном словачком педофилу и једном расрбљеном политичком генију (без моралне осе), морао сам пажљиво да пратим догађаје у Црној Гори, тамошње актере и (ружни) развој идентитетске заврзламе. Нигде нисам чуо западне дипломате да лажу толико много, цинично и бесрамно као у Црној Гори.

Црна Гора је огледало трагедија и пораза српства. То је простор на коме се одлично види да кључ за разумевање наших несрећа нису велики спољни непријатељи – Запад, Албанци, Тито, Хрвати, Коминтерна, Алија… – већ да је кључ у нама самима

Деведесетих сам постао склон да посматрам Србију као, у суштини, „колонију“ Црне Горе. Открио сам и да су разлике између, идентитетски истих, Срба из Србије и Црне Горе, много веће и важније него разлике између Срба и Црногораца у самој Црној Гори, које се своде на саморазумевање; на једну емоцију. Све друго им је (и даље) исто – и вера, и језик, и оно што је најважније из угла нас у Србији, коју виде као своју ловину, исти им је културни образац.

Нажалост, та једна емоција, национално осећање, важнија је од свих истости. Она боји слику прошлости, однос према садашњости и очекивања од будућности.

Донекле захваљујући чињеници да су ми давно студенти на београдском приватном факултету на коме сам радио скренули пажњу на то да су их неке колеге из Црне Горе лагале да су Срби – били су „Срби“ само од понедељка до петка током два семестра, схватио сам да ми не само да не можемо да знамо ко је Србин међу тим (истим) људима у Црној Гори, који су склони да нас Србијанце виде као инфериорну, нижу врсту, а ко није – већ да многи од њих ни сами не знају шта ће бити сутра ујутру. Етнички Срби или етнички Црногорци?

У једном тренутку сам закључио да је питање шта је тачно црква тих људи у Његошевој држави, која је постала много више антисрпска него што је остала српска, сложеније него што изгледа. И, а то је оно што је кључно, да разлог зашто је оно компликовано није униформисано лице познатије као Мираш Дедеић и његова свита.

Штавише, све сам ближе закључку да је Мираш био непотребан – чак и из угла Милове србофобичне политичке и идентитетске „деце“, чије сам саморазумевање контрасрпског сместио у синтагму „случајно православни Хрвати са албанским менталитетом.

Многи у Црној Гори, нажалост не само они којима је Мираш „архипастир“, о Српској православној цркви данас говоре као о „Цркви Србије“. Али бојим се да тамо ствари стоје тако да само одредница „Црква Црне Горе“ може постати она која је смислена.

Можда она неће имати патријарха; можда се тај не-патријарх неће звати Јоаникије; можда та црква у Црној Гори неће деловати у „симфонији“ са државом коју оличава Андрија Мандић – али историја православних цркава, колико и тиха, мада упадљива, десрбизација Митрополије, рекао бих не само њеног имиџа, говори нам да је најглупље од свега гурнути главу у песак и не видети оно што су пре мене видели и они који знају много више и боље – али о томе или не желе јавно да говоре или мисле да о томе не треба да се говори.

Нажалост, ако се (само)цензуришемо, само одлажемо суочавање са ружном стварношћу. При томе, оно ће постати још болније, а наша склоност да се самоповредимо још већа.

У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ „СРБ“(ИНОМ) И „СРП“(СКОМ)

Моје суочавање са стварношћу Митрополије је почело случајно. Из знатижеље, мајке многих наших знања. Пре две године, упало ми је у очи да на почетној страни сајта, чији је назив исписан малим словима, „православна митрополија црногорско приморска“ (https://mitropolija.com/), нема речи „Срби“ и „српски“ – ни у једном граматичком облику.

Нигде није било ни речи „Србија“, што, ваљда, није нелогично ако имамо у виду да је то сајт нечега што је „црногорско“, али јесте индикативно, а рекао бих и забрињавајуће.

Скраћеница „СПЦ“ се помиње једном, а грб Српске православне цркве је толико ситан и неупадљив да је потребно да га увеличате да би било јасно шта представља. Имам утисак да у медијима у Црној Гори Српску православну цркви најчешће помињу њени непријатељи.

Помислио сам прво да је сајбермитрополија случајно имала случајно српски дан, али убрзо сам схватио да проблем није ни једнодневни ни случајан. Наредних месеци, сваки дан сам радио једноставну претрагу почетне странице тако што бих прво проверио колико има речи које у себи садрже „срп“, речи као што је „српска“, а колико „срб“, што су слова којима почиње реч „Срби“, а затим сам наставио да то чиним бар једном недељно.

Нисам нашао да се речи које садрже „срб“, као ни речи које садрже „срп“, на почетној страни сајта „Митрополија“ помињу два или више пута. Резултати мојих претрага су били или 1:1 (један „срп“ и један „срб“) или 1:0 0:1 0:0.

Ништа се није променило од тада. Једина реч са „срп“ или „срб“ у себи 12. августа је била у наслову вести: „Тешко злостављање Ненада Рашковића захтева хитну независну истрагу и прекид полицијске репресије над Србима“.

У Митрополији има и оних који би да је претворе у „Цркву Црне Горе“, мање или више аутономну, и оних који верују да из тактичких разлога у Црној Гори треба избегавати речи које миришу на Србе и српство

При томе, на врху, на пример, почетне стране сајта Митрополије дабробосанске написано је великим, крупним словима „СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА – МИТРОПОЛИЈА ДАБРОБОСАНСКА“, док је на почетној страни сајта загребачко-љубљанске јасно наведено: „МИТРОПОЛИЈА ЗАГРЕБАЧКО-ЉУБЉАНСКА: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА“.

КАДА ОНО ШТО ПРЕСТАНЕ ДА БУДЕ СРПСКО ПОСТАЈЕ ЦРНОГОРСКО

Наравно, идентитетска „сцена“ у Црној Гори је другачија и остала је јако динамична, значајан број православних верника више нису Срби, али не постоји компромис који нема своју цену. Ако избришете име цркве, тешко ћете спречити да она временом изгуби своју световну потку и своју историчност. Формална промена је обично најава суштинске.

Поделио сам ово „откриће“ и на друштвеним медијима и са неколико пријатеља, који су, за разлику од мене, не само верници већ и одлични познаваоци прилика у Српској православној цркви. Један ми је у пороци написао: „Нисам знао да те интересује проблем ‘дубоке Митрополије’. То је једна важна тема о којој, нажалост, нигде не сме да се пише јер нико неће да објави. Неки у цркви су га свесни, али гурају под тепих.“ Други ми је, на кафи, објаснио да мора тако и да оно што сам приметио није израз црквеног аутономаштва. Трећи је само рекао да о томе не треба да пишем.

Не знам ко је од прве двојице у праву, али не бих се изненадио да су обојица. Да у Митрополији има и оних који би да је претворе у „Цркву Црне Горе“, мање или више аутономну, и оних који верују да из тактичких разлога у Црној Гори треба избегавати речи које миришу на Србе и српство.

Ко ће ту коме постати корисни идиот јесте питање у вези с којим, бојим се – учи нас тако новија историја, обележена истањивањем и заобилажењем српства – нема много неизвесности. Претходних деценија је било премало поносно српских прича које су имале срећан крај.

Треба се надати да компримовање српства, које је (поново) почело 1991. године и не назире му се крај, неће бити праћено сажимањем српске цркве. Но, нисам оптимиста. Милорад Екмечић је одавно препознао да: „Оно што престане да буде српско, постаће србијанско”, али у Црној Гори данас важи: „Оно што престане да буде српско, постаће црногорско.“

Нисам сигуран да чињеница да овај пут на томе раде и они који верују да су „најбољи Срби“ може да произведе изузетак од правила. Уосталом, у позадини њиховог надсрпског прегнућа чучи логика која је кумовала југословенству, најскупљој српској илузији – да више људи у истој држави (или цркви) значи да је то боље за српску државу (или цркву).

ФОТО: Компас/Илустрација

ОД ВЕЛИКОДРЖАВНОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ДО ВЕЛИКОЦРКВЕНОГ ЦРНОГОРСТВА

Схватање да се уз помоћ ефективне десрбизације имена Српске православне цркве у Црној Гори може радити на заустављању десрбизације Црне Горе делује ми као гест људи који не знају шта да раде, али верују да се нешто мора чинити.

Они одбијају да се суоче са болном али неумољивом чињеницом да, како је говорио мудри Предраг Вукић, нема му данас равног, у Црној Гори постоје „два пола која се више спојити неће“; „да ми као народ немамо асимилативну моћ да од некога ко је деценију, две деценије био противу српскога рода сада обликујемо пријатеља српскога рода“; „да се један број наших сународника, апсолутно никада неће вратити српском осећању“.

Поменуо је Вукић и оно најважније, чињеницу „да су национални Срби у Црној Гори и национални Црногорци два потпуно одвојена народна ентитета, или два потпуно одвојена народа, чији су витални интереси дијаметрално супротни, са различитим гледањем на нашу прошлост, на нашу садашњост и на нашу будућност“.

Мислим да је по српство у Црној Гори од свега најгора криптојугословенска илузија – заклоњено флоскулом „нећу ја да ме нико одваја од мојега брата“, на коју је подсетио Вукић – да је могуће „спојити оно што је једном разбијено“. Нажалост, мислим да је по српство много опасније свако, подмукло је још горе од отвореног, претварање (канонске) Српске православне цркве у Црној Гори у „Православну цркву Црне Горе“, чак и сама примисао има воњ украјинског исхода, него постојање (неканонске) Црногорске православне цркве.

Иза веровања да није опасније, чучи оживљена идентитетско-политичка фантазија о „троједном народу“, замагљена позивањем на јерес етнофилетизма и армирана недостижном великоцрквеном аспирацијом митрополита Амфилохија. Само сада минус један, реч је о, само привидно, „двоједном народу“, и сведеној на границе Црне Горе.

Бојим се да су нове, (пре)великоцрквене фантазије по српство погубне колико и старе, (пре)великодржавне. Не ваља кад сањарите о превеликој држави или препуној цркви, мада пакао почиње тек онда када тај сан кренете да претварате у јаву. Оно што је, верујем, данас у Црној Гори једино битно није колико има верника већ ко су ти верници. Нажалост, та важна чињеница је остала у сенци ауре митрополита Амфилохија, који је није уважавао.

Поврх свега, тешко ми је да разумем ментални пут којим се стиже до закључка да чињеница да бришите и скривате српско име цркве допринети да Срби у Црној Гори – људи који су систематски расрбљавани, којима је постојано подриван културни идентитет и растакано национално саморазумевање – може на било који начин допринети да они остану поносни на српство гурнуто испод вела „православне Митрополије црногорско приморске“.

Добро је да не постоји и „православна Митрополија хрватско алпе-адријска“.

СИМФОНИЈА СА ДВА ДИРИГЕНТА

Постоји један моћан непријатељ одржавања јединства православних цркава, сваке па и српске, у околностима када престане да постоји јединствена држава. Он се тиче „православне политичке теологије“, у великој мери засноване на концепту „симфоније“, доктрини коју је у 6. веку дефинисао цар Јустинијан I. То је, иначе, и један од разлога зашто „одвајање цркве од државе у православном свету иде јако тешко“. Рекао бих да не иде.

Оно што је важно истаћи, „диригент“ државно-црквене симфоније је, по правилу, вођа државе и народа. (Имајући у виду да су православна друштва источна, нека мање нека више, мало је битно која је формална функција инокосног вође и шта пише у уставу.) Проблем се јавља када се држава расцепи и добијемо двоје или више инокосних вођа.

За разлику од Босне и Херцеговине, која се и сама ратом поделила више на три дела него што се ентитетски удвојила пошто се отцепила од Југославије, Црна Гора је после „развода“ са Србијом остала јединствена – и постала је супротстављена Србији и српском јединству.

Прекарни положај Срба у Босни и Херцеговини је учинио мало битном чињеницу да су се појавила два „диригента“ – један у Београду, други у Бањалуци. То је у великој мери последица тога да је данас тешко рећи ко је већи и одлучнији, егзистенцијални непријатељ Републике Српске и њених Срба. Антисрпски Запад, који контролише такозвану Канцеларију Високог представника, неизабрану над-власт која надзире „мировну окупацију“ Босне, или Бошњаци, чија доминантна елита решење националног питања види у, у суштини, угуравању Срба у тракторске приколице и масовне гробнице?

Хашки (пара)трибунал је, назвавши злочин у Сребреници геноцидом, онемогућио постизање било каквог компромиса. Једна од последица јесте да је, у самодекларативно „дејтонској“ Босни, цементирано стање које није (само)одрживо. Зато два српска руководства, београдско и бањалучко, делују складно, чак и онда када нису у најбољим односима, а „хармонија“ је остала кључно обележје односа између јединствене цркве и српске државе – која је удвојена, али углавном делује као да је јединствена.

У независној Црној Гори ситуација је битно другачија. У Подгорици и Београду смо добили два „диригента“, ствари се нису суштински промениле рушењем Мила Ђукановића, од којих сваки другачије „диригује“ односима између (п)одвојене државе и цркве која је, званично – на папиру мада не и на интернет презентацији „Митрополија“ – остала јединствена.

Професор Драган Симеуновић пише да је „важан принцип ортодоксије као међаша Светосавља… хармонија између цркве и државе, тачније њихова симфонија, и зато ову потоњу реч треба у том контексту и користити, не само због тога што је у питању изворни старогрчки израз, него и зато што је израз симфонија далеко прецизнији“.

Али ни он нам не говори ништа о томе шта се деси када од једне православне државе настану две државе које, а то је посебно важно, имају два православна владара. Дакле, као у Србији и Црној Гори, када јединственим „оркестром“ (Црквом) диригују два „диригента“.

Тај проблем не може да се појави у Хрватској, пошто је тамо владар не само католик већ и, суштински, антисрбин, док би у Републици Српској могао да се појави у два случаја. Један, да Република Српска постане независна држава, са својом „столицом у Уједињеним нацијама“, и други, да у ентитету Република Српска власт преузме Србин који је антисрбин.

ФОТО: Компас/Илустрација

ЦЕЗАРОПАПИЗАМ КАО ЦЕЗАРОМИТРОПОЛИТИЗАМ

Када говоре о „православној политичкој теологији“ западни ауторитети обично користе израз „цезаропапизам“, који православни одбацују као карикатуралан и неодговарајући. Али, уз све мане, он може да нам дочара наличје симфоније односно сагласја – оно у шта се шестовековни идеал (пре)често претвара у модерним државама. А то је не само доминација државних вођа већ и њихово стално, активно мешање у „црквене послове“.

Знам да неће звучати ни лепо ни православно, али мислим да ће бити јасније ако кажем: Два „цезара“ је тешко спојити са једним „папом“. Једно од „решења“ је да недостајући „папа“, који је потребан да би била одржана два сагласја, буде назван „митрополитом“.

Ако западну, искривљену али илуминативну деформацију смисла православне доктрине „симфоније“ малкице оправославимо, односно декатоликизујемо, могли бисмо да кажемо да се над јединством Српске православне цркве данас надвијају две претње. Једна, већа, јесте да добије два „цезаропатријархализма“, друга, ваљда мања, да заврши са једним „цезаропатријрхализмом“, београдским, и једним „цезаромитрополитизмом“, цетињским.

Обе претње је, и даље, могуће избећи, мада ту ми је стрепња већ неко време дубља од наде. Посебно је великом учинило сазнање да су на ову тему неки мудри људи могли да напишу много бољи и консеквентнији текст од овог – али да су се самоцензурисали.

Нећу детаљније улазити у друге разлоге за забринутост. Од разлике између аутономије и аутокефалности, посебно када их посматрамо не теоријски већ као живе црквене праксе, преко тужне украјинске приче, чије је део и назив „Православна црква Украјине“, до улоге митрополита Амфилохија у обликовању како дубине „дубоке Митрополије“ тако и учвршћивању илузије о „двоименом народу“ повезаном црквеним „мостом“.

ИМА ЛИ У ЦРНОЈ ГОРИ МОЛИТВЕ БЕЗ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Али не могу да заобиђем једно, чини ми се свесно проклизавајуће, „нашем“, и подједнако флуидно, денационализовано „јединство вјерујућег народа“, које је, у склопу хвалоспева данашњем црногорском „архипастиру“, митрополиту црногорско-приморском Јоаникују, и његовом славном претходнику, изговорио Анрија Мандић, искусан (и даље) српски политичар у чланици НАТО-а у којој су сви успешни политичари помало Мило Ђукановић:

Бојим се да су нове, (пре)великоцрквене фантазије по српство погубне колико и старе, (пре)великодржавне. Не ваља кад сањарите о превеликој држави или препуној цркви, мада пакао почиње тек онда када тај сан кренете да претварате у јаву

„Његова смиреност свједочи снагу човјека који зна да се браћа могу измирити само молитвом, трпљењем и истином. Сјећамо се данас и блаженопочившег митрополита Амфилохија. У тешким временима, када је изгледало да се могу прекинути нити које нас везују са нашим духовним коријенима, он је тражио путеве који су на крају довели до одбране светиња и заиста епохалног јединства вјерујућег народа.“

Ипак, мислим да најотровнија флоскула у овом цитату наташакандићевско „могу измирити“. Мада, ништа није црно-бело, свиђа ми се што је уметнуо „истину“. Не знам само да ли је Мандић свестан да истина не иде у прилог његовој аргументацији.

Мандић је рекао и да „нико нема право да овдашњим Србима… прописује… какав пут морамо бирати“. Занео се, новостечена моћ га заслепљује, па је заборавио да је НАТО тамошњим Србима прописао какав пут не могу да изаберу и које путеве могу да изаберу.

Ту им НАТО јесте оставио нешто слободе. Отац Гојко Перовић, црногорски кетман, јако ретка биљка, пре Мандића је поставио исти путоказ чија је суштина, рекао бих, у ономе што се у њему не помиње: „Нема нама молитве без наше браће Цетињана нити има њима Црне Горе без нас.“ Додуше, у ту реченицу стаје суштина онога што су назвали „дубока Митрополија“.

Такви смо ми Срби, и Црногорци. Када чујемо оно што волимо, што звучи јако лепо и богоугодно, понесе нас лепота па не умемо да се запитамо шта нисмо чули и зашто.

Нажалост, иза Перовићеве помирљиве, православно-грађанистичке „дијагнозе“ помаља се и једно питање које није реторичко: Има ли молитве и Црне Горе без Српске православне цркве? И Мило Ђукановић и НАТО кажу да има. Не знам шта би рекао отац Гојко.