Не дешава се често да неки текст и књига већ у првим данима после објављивања изазову толико много поларизованих реакција као есеј „Велика феминизација“ Хелен Ендрус и књига професора Гада Саада Самоубилачка емпатија: Умиремо да би били фини, објављена 12. маја. Ово двоје америчких аутора препознају обрисе, одавно најављиване, пропасти Запада и нуде повезане, провокативне одговоре на питање – зашто сада
Није увек лако препознати да ли се огромне, радикалне промене – посебно оне које не остану обележје једног трусног доба већ буду уткане у обрисе новог, суштински различитог друштвеног света, онаквог какав, чини нам се, никада раније није постојао – само случајно дешавају истовремено или између њих постоји узрочно-последична веза.
Одавно се показало да схватање да „корелација подразумева узрочност“ уме да буде велика логичка грешка – заблуда о „лажној повезаности“ односно „лажном узроку“. Склони смо да је направимо посматрајући однос између упоредних догађаја или процеса, посебно онда када разматрамо узроке и последице великих историјских промена.
Али некада истовременост стварно подразумевана узрочност. Неке „осумњичене“ промене су стварно „криве“ за друге промене. Ако се покаже да су они који су на време препознали везу били у прву, то обично постане неспорно много касније, када ново стање које су донеле постане одомаћено, а негативне последице више није могуће избрисати.
Наравно, вредносни суд о променама се, по правилу, рађа у оку посматрача, где су му главни „секунданти“ наш идентитет, друштвени положај и идеологија. Једноставно, промена која је за једне људе страшна, за друге је фантастична, мада су, неретко, они убеђени да је добродошла иако ће се временом покзати да није.
Данас на Западу није мало ауторитета – углавном конзервативних, мање или више оклеветаних у „либералним“, мејнстрим медијима – који огромне промене, неке од њих имају снажан одраз у незападним земљама као што је Србија, виде не толико као непожељне колико као, у суштини, најгоре могуће. Друштвено и цивилизацијски разорне.
Оно што је важно, критичари ових промена не тумаче их само као погубне, „самоубилачке“ по Запад у целини, и почетак његове одавно најављиване пропасти, већ кажу да су посебно штетне по идеале „либералних“ ауторитета, који их јако успешно и све безумније намећу.
Постоје бројне тезе о узрочно-последичним везама између савремених промена, неких споријих неких релативно брзих, које преобликују западни свет, али протеклих месеци су снажно одјекнула два повезана тумачења позадине огромног друштвеног обрата, прожетог „либералним“ догмама, који критичари виде као фатални. Једно, оригиналније, узрок види у „самоубилачкој емпатији“. Друго, могло би се рећи темељније, у „великој феминизацији“.
ФОТО: Компас/Илустрација„ЗАПАДНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЈЕ ОСУЂЕНА НА ПРОПАСТ, ОСИМ АКО…“
Од постхладноратовског тријумфализма, обележеног илузијом да је историја стигла до свог краја баш у тренутку када је економска и војна моћ „либералног“ Запада, предвођеног Сједињеним Америчким Државама, достигла врхунац незабележен у људској историји, три деценије касније истакнути западни ауторитети су посегнули за апокалиптичним визијама блиске будућности како би објаснили (само)деструкцију која више није само друштвена.
Једну од упечатљивијих је – инспирисан твитом професора Гада Саада, либанског Јеврејина који је у САД стигао половином седамдесетих – 5. новембра изразио Елон Маск: „Западна цивилизација је осуђена на пропаст, осим ако не буде препозната основна слабост самоубилачке емпатије и не предузму акције које су тешке, али неопходне за опстанак.“
Шест месеци касније, Масков твит, допуњен похвалама аутору, нашао се на омоту нове Саадове књиге Самоубилачка емпатија: Умиремо да би били фини, изнад цртежа који одлично илуструје његово тумачење главног, „либералног“ узрока надолазеће пропасти – овца протестује држећи транспарент на коме пише „Ослободите вукове“.
Суштина огромне промене коју је Саад препознао стаје у чињеницу да „добра врлина“ данас није плеоназам
Поднаслов књиге, која је постала најпродаванија пре него што је објављена, могао је да буде и наслов првог поглавља: „Добра врлина која је постала лоша“. Суштина огромне промене коју је Саад препознао стаје у чињеницу да „добра врлина“ данас није плеоназам.
Саад је уочио да је „ирационални алтруизам“ завладао у западним културама. Описује га као „паразита ума који је преотео модул емпатије наше прогресивне елите“, оличене у „елитистичкој политичкој класи“, што је довело до превредновања „моралних приоритета“. „Било да је реч о имиграцији, правосуђу или трансродним правима у женском спорту, сулуде политике бивају успостављене управо због самоубилачке емпатије,“ каже Саад.
САМОЈЕДЕЊЕ ЗАПАДНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Инспирацију је нашао у књизи Томаса Солвела Визија помазаника: Самохвалисање као основа за социјалну политику, објављеној 1995. године. У њој је Солвел, један од водећих америчких конзервативних јавних интелектуалаца, при томе црнац, рекао да либерална интелектуална елита „заступа политике које јој дају осећај врлине у свом неограниченом саосећању, док сама остаје потпуно одвојена од негативних последица тих политика“.
Саад је препознао да су током протекле три деценије ствари отишле много даље, и да се појавила „самоубилачка емпатија“, „луксузно веровање“ које види као друштвени еквивалент „некротизирајућег фасциитиса“ – јако ретке и изузетно опасне инфекције, где бактерије разарају ткиво испод коже и, буквално, „једу месо“.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаУ САД и другим западним земљама, „деструктивни патоген изазива погрешну употребу емоционалног система, која резултира самоједењем сопствене културе“, пише Саад и закључује: „Суицидална емпатија је смртоносна зараза чији је извор једна од наших најплеменитијих врлина. Ако не буде обуздана, уништиће Запад.“
Злоћудна емпатија полази од „одбацивање стварности“, армираног „забрањивањем знања“, и завршава у закључку који каже – „ако истини недостаје емпатија, одбаците је!“ У суштини, хегемонија „либерала“, која је начета изборним победама Доналда Трампа, почива на схватању да се само намаре рачунају. Ако су намере добре – „праведне“, „оснажујуће“, „инклузивне“… – резултати су небитни. Ако чињенице говоре да су катастрофални, то горе по чињенице. Још горе по онога ко се усуди да их јавно изнесе.
ПОСЛЕДИЦЕ МАРКУЗЕОВСКОГ ДРУШТВЕНОГ ИНЖЕЊЕРИНГА
Саад каже да је на Западу успостављена нова хијерархија вредности у којој важи: „Осећања маргинализованих група су изнад Истине; Моја истина је изнад Истине; Илегални мигранти изнад легалних грађана; Криминалци изнад жртава; Наркомани изнад деце која би да се играју у парковима; Трансродне „жене“ изнад жена. Дрег краљице које тверкују током часа читања у вртићу изнад дечје невиности; Спасавање Мајке Земље изнад рађање деце; Племенити терористи Хамаса су изнад ‘геноцидних’ ционистичких Израелаца…“
Ова перверзна инверзија вредности је прво индукована са академских врхова, а затим наметана са политичких. Друштвена ноћна мора која је настала непријатно подсећа на „утопију“ о којој је сањао Херберт Маркузе, утицајни левичарски мислилац који се разочарао у радничку класу и њен потенцијал да мења друштво. Ударну песницу друштвеног инжењеринга какав је захтевао видео је у маргинализованим групама, интелигенцији и маршу кроз (не само образовне) институције.
Али „економску класну борбу“ није, како је очекивао Маркузе, заменила „културна борба маргинализованих група“, већ су промене, о којима те групе нису могле ни да сањају, наметнули класно и статусно привилеговани „либерали“. Маркузе је био „архитекта“ друштвеног инжењеринга, а самоубилачка емпатија је постала психолошки механизам који је омогућио да буде спроведен. Маркузе је обезбедио политичку матрицу која је каналисала разорни учинак самоубилачке емпатије и довела до промена које су дубински растресле и обезличиле западна друштва. То је био пут којим је његова теорија постала трансформативна пракса. Свет унакажен самоубилачком емпатијом је Маркузеов свет.
Ендрус „велику феминизацију“ види као „претњу цивилизацији“ и сматра да је најважније питање: „Да ли постоји нешто што можемо да учинимо поводом тога?
Саад каже да се „многи феномени шире међу људским популацијама на начин сличан зарази“. Он истиче да су Џејмс Фаулер и Николас Кристакис показали да се гојазност односно срећа „шире на начин сличан зарази унутар великих мрежа“ – „ако су ваши пријатељи и њихови пријатељи мршави и срећни, већа је вероватноћа да ћете и ви бити такви“. Саад је пошао од схватања „да се суицидална емпатија такође шири слично емоционалној зарази кроз цело друштво и да су њени ефекти дуготрајни. Не мора да прође претерано дуго да би… лоше калибрисана емоција или врлина изазвала хаос у друштву“.
ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ ИЛИ ОПСТАНАК
Речима Џеремија Рифкина, америчког економисте и теоретичара друштва – доба емпатије је засенило доба разума. Али његов приступ је еволуцијски, и он тврди „да се људска свест помера од одвојене, утилитарне рационалности ка глобалној, емпатичној свести“.
Саадов је смелији. Он је одговор потражио у домену психопатологије и сугерисао је да носећи стуб просветитељског предузетништва нису урушили његови велики непријатељи, већ хиперпросвећени „либерали“, главни баштиници његовог обећања, који су, једну за другом, серијски жртвовали научне истине на олтару дегенерисане емпатије.
Суштина „суицидалне емпатије“ се огледа у чињеници да данас многи, Саадовим речима, „више маре за силоватеље и друге криминалце него за њихове жртве. Гледано из ове перспективе, криминалци су праве жртве друштва. Они су табула раза злочинци, рођени племенити и савршени, да би их покварио наш зли друштвени поредак“.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаОно што је кључно, међу моћним људима који верују у ово тумачење, засновано на једном истовремено радикалном и јако недоследном друштвеном конструктивизму, јесу судије и тужиоци који имају централну улогу у правосуђу САД, Велике Британије и других западних држава. Посебно све бројније жене, што је чињеница на коју ћу се вратити касније, када будем говорио о „великој феминизацији“ као једном од сугерисаних узрока потонућа.
Саад пише да су резултати постали свеприсутни – „од подилажења насилним криминалацима преко заштите силоватеља до брендирање самоодбране као токсичног понашања. Сведоци смо цивилизације у брзом паду. Лудачке политике се уводе зато што дајемо предност осећањима наводно маргинализованих група у односу на истину… Реч је о демонтирању стубова на које су ослоњене наша сигурност и слобода.“
Зато Саад тражи од Американаца да „престану да игноришу своје инстинкте за преживљавање у име политичке коректности. То није само погрешна политика; то је крајњи израз културе која је одлучила да активно бира сопствени крај“.
ОКЛЕВЕТАНА (БЕЛАЧКА) РАСА И ОКЛЕВЕТАНА (СРПСКА) НАЦИЈА
Стварност САД, Трамп није у стању да је промени онолико колико би желео, обележена је „кризом емпатије“ коју карактерише „систем инверзног морала“, где је белац, сваки белац, мада посебно ако је припадник сиромашнијих слојева и није склон самобичевању и самомржњи, уоквирен као неко ко заслужује све најгоре што му се дешава и горе од тога.
Уместо укидања оних друштвених зала (и „зала“), идеал је постала њихова инверзија – инверзија („системског“) расизма, инверзија дискриминације, инверзија презира… Уместо некада захтеваног „слепила за боју (коже)“, у САД је завладало веровање да је само боје кожа важна – где жртве (и „преживели“) могу бити само они људи чија кожа није бела.
Овакво схватање има важне сличности са односом „грађаниста“ у Србији према поносу српством и сиромашнијим сталежима. Овде је „црвена марама“ национално, српско; у САД расно, белачко. Еквивалент слике српства као кровног балканског зла, из којег извиру сва друга, која се јавља у очима случајно српских „либерала“, у САД је данас слика „белства“ односно „белоће“ као зла из којег извиру сва друга. Отуд огледно „либерално“ схватање да црни убица не може бити крив, већ да је оно што „убија“ спој, наводно неуништивог, „системског расизма“ и историјских траума црнаца, оличених у трговини робљем.
У очима америчких „либерала“, глобални еквивалент оклеветаног српства на Балкану је оклеветана белачка раса – где не може да постоји белачки изузетак. Знам да је тешко поверовати, али реч је о перверзном веровању да је за све одговоран и онај белачки „либерал“ који, буквално, у САД данас љуби црнце у ноге и клечећи их моли да му опросте, и она бела жена коју је силовао црнац. Зато што је она бела, он не може бити кривац.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНије мало америчких савезних судија, именованих од стране Џоа Бајдена и Барака Обаме, и тужилаца у савезним државама као што је Калифорнија, који верују да један црнац или не може бити крив или да не може бити довољно крив да би заслужио „нове“ трауме у затвору.
Чини се да је у новом врлом западном свету највећи од свих грехова не прикључити се култу мањина, посебно расних и родних. Оне служе као „Вениш“ „постидеолошког“ (нео)либерализма, у коме је место помоћне, „меке“ идеологије заузео хомонационализам.
ЕМОЦИЈЕ УМЕСТО АРГУМЕНАТА
Друга, повезана, мање оригинална али темељнија теза узрок сумрака Запада види у „великој феминизацији.“ Изнела је, у истоименом тексту објављеном октобра 2025. године, Хелен Ендрус, конзервативна коментаторка. Ову, оригинално феминистичку тезу, прва је, анализирајући „велику феминизацију америчких универзитета“, 2023. године „окренула наглавачке“ и радикално превредновала Хедер Макдоналд, која је у САД постала водећи, јако оригинално конзервативан мислилац, налик Слободану Антонићу у Србији.
Полазећи о једног од првих случајева – хистерије којом је 2005. године била обележена смена Ларија Самерса, тада ректора Универзитета Харвард који се усудио да говори „о урођеним разликама у способностима између мушкараца и жена“ – Ендрус анализира последице чињенице да су од тада емоције до ногу потукле аргуменате.
Чињеница да су се огласили стручњаци, тврдњом „да је све што је Самерс рекао о полним разликама у складу са научним токовима“, није утицала „на хистерију“. Оличава је изјава Ненси Хопкинс, биолога са Универзитета Ем-ај-ти: „Када је почео да прича… једноставно нисам могла да дишем јер ме оваква пристрасност чини физички болесном.“
Сличним емоцијама је претходних месеци дочекан закључак који је извела Ендрус: „Велика феминизација је заиста без преседана… Ниједна цивилизација у људској историји никада није експериментисала са дозволом женама да контролишу толико виталних институција друштва, од политичких странака до универзитета и највећих предузећа. Чак и тамо где жене [данас у САД] не заузимају водеће позиције, оне постављају тон у тим организацијама… Претпостављамо да ће ове институције наставити да функционишу под овим потпуно новим околностима. Али који су основи за ту претпоставку?“
Закључак да су погрешне, Ендрус заснива на ставу да „проблем није у томе што су жене мање талентоване од мушкараца, или да су женски начини интеракције инфериорни у било ком објективном смислу. Проблем је у томе што женски начини интеракције нису баш погодни за остваривање циљева многих великих институција. Можете имати академску заједницу која је већински женска, али она ће бити (као што су већински женски департмани на данашњим универзитетима) оријентисана ка другим циљевима, а не ка отвореној дебати и неограниченој потрази за истином“.
Ендрус „велику феминизацију“ види као „претњу цивилизацији“ и сматра да је је најважније питање: „Да ли постоји нешто што можемо да учинимо поводом тога?“ Она пише да многи, не само феминисткиње, верују да је „велика феминизација природни феномен“, да су жене „коначно добиле прилику да се такмиче са мушкарцима, и да се испоставило се да су једноставно боље“.
Али Ендрус верује да греше, да није реч о „органском резултату“, већ о „вештачком резултату друштвеног инжењеринга. Ако склонимо палац са ваге, он ће се срушити у року од једне генерације“. Она сматра да жене нису надмашиле мушкарце већ да су истерале мушкарце „наметањем женских норми раније мушким институцијама“, и да су мушкарци данас ти који су дискриминисани: „Жене могу да туже своје шефове због вођења радног места као да је кућа братства у студентском дому, али мушкарци не могу да туже када средина у којој раде постане налик Монтесори обданишту.“
Ендрус каже да постоји прекретница, која је пређена у многим америчким институцијама, „након које институције постају све више и више феминизоване“. Не чуди да велики број мушкараца више ни не помишља да остане да раде на факултетима јер знају да би највероватније убрзо остали без посла „због отвореног изражавања неслагања или заступања мишљења које се сматра контроверзним“.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаФЕМИНИЗАЦИЈА КОЈА ТРАЈЕ
Основе тумачења које је Ендрус заокружила изнете су још 2019. године у тексту потписаном псеудонимом „Џеј Стоун“. Његов аутор је себи поставио два питања: „Зашто ми, ‘јачи’ пол, рутински губимо од ‘слабијег’ пола у овим сукобима? Зашто су жене последњих деценија тако лако постигле превласт над нама у најнапреднијим људским друштвима?“
Злурадост, коју је Запад својим односом према Србији и српству уписивао у све Србе – да би је армирао Кумановским споразумом који је Слободан Милошевић одлучио да (не) потпише – учинило је да жудња за пропашћу Запада овде буде поредива са љубављу према свадбарском купусу и гибаници
У одговору који је понудио, каже „да смо ми, мушкарци наше врсте, развили скуп инстинктивних, али углавном пасивних, смирујућих стратегија за суочавање са избијањем женске хистерије – стратегија којима и даље аутоматски прибегавамо иако више не функционишу добро. Могуће да жене захваљујући својој већој способности да формирају емоционалне/хистеричне коалиције у тежњи ка циљу, имају много више моћи над мушкарцима него што се на први поглед чини, и сходно томе оне су или много мање заинтересоване за традиционалне мушке алате убеђивања, као што је образложен аргумент, или су мање подложне њима… У модерним друштвима традиционална ограничења женске моћи више не постоје: Сада свака предаја тој моћи повећава ту моћ“.
Очекивано, „Џеј Стоун“ је с лакоћом дисквалификован као „мизогин“, али његове централне тезе је сада исполирала и заокружила једна жена. Ендрус пише да је уз помоћ њега и Макдоналд „открила тајне ере у којој живимо. ‘Воук’ није нова идеологија, изданак марксизма или резултат разочарања након Обаме. То су, једноставно, женски обрасци понашања примењени на институције у којима је донедавно било мало жена. Како то раније нисам видела?“
ИЗОПШТАВАЊЕ УМЕСТО СУКОБЉАВАЊА
„Можда зато што сам“, одговара Ендрус, „као и већина људи сматрала да је феминизација нешто што се догодило у прошлости, пре него што сам се родила. Када размишљамо о женама у правној професији, на пример, мислимо на прву жену која је похађала правни факултет (1869), прву жену која је водила случај пред Врховним судом (1880) или прву жену судију Врховног суда (1981).“
„Много важнија прекретница“, наставља Ендрус, „јесте она када су правни факултети постали већински женског пола, што се догодило 2016. године, или када су сарадници у адвокатским канцеларијама постали већински женског пола, што се догодило 2023. године. Када је Сандра Деј О’Конор именована у Виши суд, само 5% судија биле су жене. Данас жене чине 33% судија у Америци, и 63% судија које је именовао председник Џо Бајден.“
Зашто је све то важно? Шта је кључна разлика између мушке и женске доминације?
Ендрус сматра да „најрелевантније разлике нису између појединаца већ између група“. Она каже да „појединци јесу јединствени, и свакодневно наилазите на изузетке који пркосе стереотипима, али групе мушкараца и жена показују конзистентне разлике… Најважнија разлика између полова, када је реч о групној динамици, везана је за однос према сукобљавању. Укратко, мушкарци отворено воде сукобе, док жене прикривено поткопавају или изопштавају своје непријатеље.“
Оно што Ендрус сматра подједнако значајним јесте да су, како верује, мушкарци бољи у раздвајању и сортирању проблема, и мање склони да ставове и поступке који им се не свиђају вежу за личност особе односно заједницу којој припада. То се деведесетих у Србији видело још боље него данас у САД. „Друга Србија“, која се поносила чињеницом да је „женског рода“, кристалисала се око веровања да злочини које су у Босни чинили неки Срби нису само „српски“, што је по себи неприхватљиво, већ да су отелотворење српства.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаКУКАТИ А НЕ БРИЉИРАТИ
Суштина проблема се данас најбоље види на америчким универзитетима. „Најдалекосежнији ефекти феминизованих универзитета су нетолеранција према неслагању са политичком ортодоксијом и покушаји да се захтева усклађивање са том ортодоксијом. Ова нетолеранција бива оправдана позивањем на безбедност и ‘инклузивност’. Испоставило се да жене и мушкарци различито вреднују важност дебате и оправданост ограничења говора“, написала је Макдоналд. „Мушкарци подржавају развој знања које објашњава стварност, чак и ако угрожава егалитарне норме, док су жене спремније да сузбију истраживања ако представљају ‘потенцијалну моралну претњу’.“
Наметање консензуса је по себи тоталитарно, без обзира на то какве су и колико су племените намере оних који га намећу. Као „заклети“ ђавољи адвокат слаб сам на све оне који имају храбрости да изнесу своје „непријатно мишљење
„Све док реторика безбедности, претње и трауме остане доминантна, притисак да се заустави говор који није прогресиван ће се наставити. Данас се траумификација свакодневног живота, као и други модерни академски трендови, брзо шири ван кампуса… Колеџи су постали транспортна трака која ка спољашњем свету преноси… веровање да су мањине у САД ендемске жртве, као и идеју да речи рањавају, да су одређена веровања једнака мржњи и да таква ‘мржња’ треба да буде забрањена“, каже Макдоналд.
Захваљујући првенствено Доналду Трампу, овај тренд је у САД заустављен, али академска, медијска и друштвена моћ снага које стоје иза њега остале су огромне. Нажалост, то се не тиче само Американаца. Иста отровна логика је све присутнија у Србији, и неодвојива је од „велике феминизације“ универзитета и правосуђа у Србији и „самоубилачке емпатије“, која је одавно престала да буде забран „Жена у црном“ и „Иницијативе младих за људска права“.
Макдоналд каже да је Њујоршки универзитет 1831. године као мото изабрао „Истрајати и бриљирати“, али да би му данас, феминизованом, више пристајао слоган „Бори се против мржње и опорави се од трауме“. На њему нема много простора за бриљантност – ка врховима студенте воде кукање и инсистирање на стварним и измишљеним траумама.
Ендрус пак истиче да није само жена: „Такође сам неко са много непријатних мишљења, коме ће бити тешко да напредује ако друштво постане све више склоно избегавању сукоба и вођено консензусом.“ Наметање консензуса је по себи тоталитарно, без обзира на то какве су и колико су племените намере оних који га намећу. Као „заклети“ ђавољи адвокат слаб сам не све оне који имају храбрости да изнесе своје „непријатно мишљења“.
СРПСКИ САН О ПРОПАСТ ЗАПАДА
И пријатна и непријатна мишљења своју (не)пријатност, по правилу, дугују различитим идеолошким апаратима, личним и колективним искуствима и нашем класном и статусном положају. Злурадост, коју је Запад својим односом према Србији и српству уписивао у све Србе – да би је армирао Кумановским споразумом који је Слободан Милошевић одлучио да (не) потпише – учинило је да жудња за пропашћу Запада овде буде поредива са љубављу према свадбарском купусу и гибаници. Изузетака није мало, али они су само то – изузеци.
Зато ни мени није лако да чистог ума и празног срца пишем о пропасти Запада, шансама да она буде избегнута и разлозима зашто је поново постала легитимна тема.
Радикални антиелитизам, поносно српско самопоимање и идеологија којој сам се (нажалост са великим закашњењем) приклонио, не знам колико својевољно, плус нисам сигуран да је то могуће знати, (само)разумео сам је као популистички левичарски национализам – чине ме пријемчивим за узрочно-последичну везу коју сугерише Саад.
Чињеница да сам био мета „канселовања“, које је иницирало шест „либералних“ Српкиња, да би га верификовала најмоћнија српска националисткиња, Љиљана Смајловић, допринела је да узрочно-последична веза коју сугерише Ендрус буде мелем на моју рану.
Ништа у вези с великом феминизацијом није црно-бело. Има у њој немало добра, питање је само да ли нас велико добро спречава да препознамо велика зла која марширају упоредо с њим, и одговоримо на њих. Када је реч о „самоубилачкој емпатији“ – „грађанистичкој“ у Србији колико и „либералној“ на Западу – бојим се да ту нема белине. Можда постоји нешто црње, али, ако постоји, моја животна искуства ми не дозвољавају да то видим.
Пошто не претендујем на објективност, таква је и америчка школа извештавања и писања коју сам открио половином деведесетих, назвали су је „новинарство мишљења“, у смислу имања става, не употребе мозга, плус ме српски „софтвер ума“, наш културни образац, тера да заузмем јасан став – убеђен сам да Ендрус и Саад не праве логичку грешку.
Можда „велика феминизација“ и „самоубилачка емпатија“ не доводу до пропасти Запада, али учиниле су да наша злурадост добије ослонац о каквом раније није могла ни да сања.
