Зоран Ћирјаковић: Тврд је Иран држава чудновата у њој има онога чега бити не може

Иран је најжилавији амерички непријатељ, и земља чије руководство америчка политичка класа јако слабо разуме. Ниједан амерички званичник се није срео са имамом Хомеинијем и његова два наследника. Али у првој исламској републици огледају се и неки од идеолошких и идентитетских узрока странпутице на којој се нашао српски национализам, и мера у којој су српске интелектуалне елите окренуле леђа свом народу

Од револуције 1979. године Иран је фрустрирао америчке председнике више од свих других држава. Не знамо како ће се завршити америчка агресија која је почела 28. фебруара, али већ је постало јасно да се у Ирану ниједан председник САД није опекао као Доналд Трамп, који је претходно убедио себе да ће изабирати следећег иранског вођу.

По други пут у 21. веку Американци се суочавају са оним што су Совјети и Британска империја искусили раније. Невоље великих сила су на простору између река Тигар на западу и Инд на истоку обично почињале као велике, лаке победе – да би се завршавале тако што су очајнички покушавале да изађу из рата који се претворио у ноћну мору.

И све Трампове муке данас стају у паштунски мото: „Ви имате сатове, ми имамо време.“ „Сатови“ оличавају скупу америчку технологију, скупо време, које у Сједињеним Америчким Државама долази на „наплату“ сваке две године, на новембарским изборима, и скупе животе америчких војника. При томе, важна разлика између Ирана и паштунског Авганистана, извора претходног америчког понижења, јесте у томе да Иран, поред стрпљења које се прелива, поседује и технологију и још већу страст према мучеништву.

„Време“ пак, оличава спремност на чекање, трпљење и страдање. Чињеницу да је на Глобалном југу, не само на суровом истоку Блиског истока, склоно да буде јако јефтино, а људски животи још јефтинији – и буквално, у смислу лакоће с којом постају мртва тела, и у преносном смислу, да буду болно ружни, гладни, неживотни и обележени понижењима.

Тешко је борити се против таквих непријатеља. Колико тешко показало је не толико повлачење колико бежанија Бајденове Америке из Авганистана августа 2021. године. Но, један од главних прерогатива моћи јесте – амнезија. Што су моћније, велике силе су склоније да забораве прошлост, и поверују да неће платити цену лакоће с којом је заборављају.

Америка је све ближа „стратешком поразу“ и „срамоти“ каква је донедавно била незамислива. Ипак, вероватно је, дугорочно, по њу најгора од свега чињеница да су стратешки савезници видели да више не могу да рачунају на Сједињене Државе.

ДВЕ ЗАПАДНЕ АГРЕСИЈЕ И ДВА НЕЗАПАДНА ИСХОДА

Почело је, из америчког и израелског угла, да не може боље. Лакоћа са којом су елиминисали скоро целокупни први и други ешалон иранског државног апарата имала је првих дана рата мирис једне од највећих и најлакших победа у историји. Али још веће чудо представља чињеница да је Иран успео не само да се придигне већ и да узврати Америци и њеним арапским савезницима на јако болан начин, који је мало ко ван Ирана очекивао.

Трампове муке данас стају у паштунски мото: „Ви имате сатове, ми имамо време.“ „Сатови“ оличавају скупу америчку технологију, скупо време, које у Сједињеним Америчким Државама долази на „наплату“ сваке две године, на новембарским изборима, и скупе животе америчких војника. „Време“ пак оличава спремност на чекање, трпљење и страдање.

Шест месеци касније, САД и велики део света и даље плаћају цену илузија о слабости Ирана растресеног санкцијама. Многи су потценили дубоке институционалне, идеолошке и идентитетске темеље исламске републике, који Иран чине јако жилавом, непокорном државом, још већим непријатељем Америке него што сугерише њена немала величина.

Али мислим да је фокус на Иран посебно користан и за нас у Србији. С једне стране, постоје упадљиве сличности између агресије на Савезну Републику Југославију пре четврт века и рата против Ирана, који и даље траје, али, с друге, назире се битно другачији исход.

Слободан Милошевић је јуна 1999. године одлучио да, упркос успешног, херојског отпора српских војника и официра, преда територију Косова и Метохије НАТО пакту. У Ирану је, чини се, данас главно питање шта ће САД морати да дају Ирану како би умилостивиле руководство које је, на први поглед, остало обезглављено. Откуд толико велика разлика?

НАЦИОНАЛИСТИЧКИ АНТИНАЦИОНАЛИЗАМ

Осврнућу се само на три повезана аспеката иранске стварности. Они су значајни за разумевање разлога зашто САД деценијама ломе зубе у Ирану, али изабрао сам баш њих зато што су од помоћи када размишљамо о разлозима зашто се Србија идентитетски распорила и идејно заглавила. Није лако наћи земљу у којој се и изневерени потенцијали српског национализма и банкрот интелектуалне елите огледају толико добро као у Ирану.

Први, за нас најкориснији, тиче се односа према Битки у Карбали, шиитског, прилично буквално, еквивалента Косовског боја. Штавише, за разумевање постојаности исламске републике и чврстине њених темеља од „редефинисане“, покретачке, револуционарне Карбале значајнији су само личност ајатолаха Рухолаха Хомеинија и његова мисао.

Поље Косово је, као и Карбала, на земљи, не на небу. Неспособни да се интелектуално, идејно и политички изборе са том једноставном чињеницом, елитни чувари Косовског завета направили су и неидентификовани (анти)политички објекат познат као „Покрет за одбрану Косова и Метохије“. Корисно је посматрати га као десну реинкарнацију „чувара ватре“, политичких илузиониста окупљених крајем деведесетих око Чедомира Јовановића.

Други је моћна синтеза исламизма и марксизма. Некада инструментално, некада искрено, везивање шиитских и левичарских идеја и идеала учинило је да је у иранском контексту тешко повући границе какве су се окамениле у Србији. Оличава га професор социологије Али Шариати, један од идеолога револуције која тада није била исламска. Умро је мало пре њеног тријумфа. Реч је о левичарском интелектуалцу каквог, иако су сличности два контекста, колико и две историје, упадљиве, не познаје новија историја српских елита.

Штавише, мало је шиитских ауторитета који су Карбалу уздигли толико вешто као Шариати, неортодоксни марксиста који је, при томе, модернизовао и учинио револуционарном.

У Ирану, за разлику од Србије, секуларно, западно образовање се, по правилу, није завршавало кидањем веза нових припадника учене елите са својим дубоко религиозним, сиромашним, провинцијским коренима. Оно је тамо производило интелектуалце код којих везаност за просветитељски пројекат није укључивала одбацивање вере и повезаних митова, а камоли презир према њиховој историјској улози и политичкој моћи.

Шариатиев однос према иранству и шиитској вери је дијаметрално супротан односу путовођа (случајно) српских левичара према српству и православљу. Уосталом, његово „револуционарно тумачења шиизма“ је шах Реза Пахлави назвао „исламски марксизам“.

Он је касније уткан у деликатну идеолошку матрицу исламске републике, која је на Западу углавном посматрана искључиво кроз њене најупадљивије и најрепресивније аспекте. Ирански левичари јесу завршили као „корисни идиоти“ исламиста, многи и као велике жртве, али Хомеинијеви следбеници нису одбацили њихове идеје. Елитни српски националисти су у Србији постали корисни идиоти случајно српских грађаниста, без да њихове идеју добију одсјаја а камоли место у денационализованом грађанизму.

Моћна је синтеза исламизма и марксизма. Некада инструментално, некада искрено, везивање шиитских и левичарских идеја и идеала учинило је да је у иранском контексту тешко повући границе какве су се окамениле у Србији

Трећи аспект се тиче завидне мере у којој је међу иранским елитама прихваћено схватање о (позитивној) иранској изузетности. Са њим је испреплетена необична природа иранског верског национализма. Хомеинијеви наследници су формално одбацивали национализам, али су га суштински прихватали. За разлику од Србије, у којој је антинационализам постао антинационални, у Ирану се дубоко укоренио антинационализам који је националистички.

БИТКА У КАРБАЛИ У ИСЛАМСКОМ МАРКСИЗМУ И МАРКСИЗМОМ ОБОГАЋЕН ИСЛАМИЗМУ

Битка у Карбали, вођена 10. октобра 680. године, добила је у иранској верској и националној свести битно различито место од онога које Бој на Косову има у српској. Док је овде Косово поље остало место сећања, жала и заклињања, у Ирану је Карбала претворена у неисцрпно погонско гориво друштвене и политичке борбе, режимске колико и опозиционе, шиитске колико и секуларне – стуб дубоко укорењене културе мучеништва и спремности на ултимативну жртву, којом је данас обележен и жилави отпор америчком агресору.

Оно што редовно бива игнорисано је мера у којој су Карбала и њен „цар Лазар“, имам Хусеин, унук пророка Мухамеда, постали уткани у левичарске идеале. Ту је кључну улогу имао Шариати, велики, истовремено исламски и левичарски мислилац, инспирисан идејама Франца Фанона, иако није делио његов однос према улози религије, и пријатељ Хуарија Бумедијена, другог председника Алжира и вође Фронта националног ослобођења.

ФОТО: Anadolu via Reuters Connect

Шариати је, пише професор Вали Наср, водећи стручњак за Иран у САД, успешно спојио „шиитску теологију и историју са погледом на свет обликован марксизмом и ‘трећесветским идејама’ са којима се сусрео у Паризу.“ „Веровао је у класни рат, револуцију и марксистичку утопију“ и „писао је о исламу користећи јасно препознатљиве марксистичке термине“.

Наср је издвојио Шариатијеве реченице: „Пре хиљаду и четири стотине година, неколико робова, продаваца урми, чувара камила и радника следило је Мухамедову религију. Данас су радници, пољопривредници, трговци, бирократе и студенти они који морају да је оживе.“ „За Шариатиа, изазов је био како превести марксистичке идеје у културне симболе са којима би шиитске масе могле да се поистовете“, односно, пише Наср, „како олакшати марксистички рад тако што ће му се, да тако кажемо, дати шиитски премаз.“

„Шариати је шиизам видео као кредо револуције. Његова историја је причала причу о великој потрази за правдом. Његови свеци су били револуционарни хероји. Имама Хусеина је видео као Че Гевару из 7. века, а Карбалу као револуционарну драму. Шиитска историја није била ништа друго до дијалектика класног рата, која је кулминирала револуцијом. Све је почело у Карбали и завршило се иранском револуцијом“, пише Наср.

Његово схватање је постало познато као „црвени шиизам“. Многе кључне Шариатиеве идеје је делио ајатолах Али Химнеији. Били су блиски пријатељи. То је потребно имати у виду када размишљамо зашто је исламска власт остала дубоко укорењена у сиромашним слојевима и зашто је успела да се регенерише чак и пошто су Израел и САД ликвидирали руководство.

 „У Шариатиевом размишљању, Карбала више није била вечна манифестација истине, већ револуционарни чин револуционарног хероја, који може да буде поновљен крајем 20. века“, наставља Наср и подсећа на Шаритиев најпознатији слоган: „Сваки дан је Ашура, свако место је Кербала.“ Ашура, је, опет прилично буквално, шиитски Видовдан.

Штавише, „Шариати је критиковао шиитску улему због тога што је револуционарно веровање претворила у тиху веру“, и што је вера Иранаца постала „веровање у ученост и побожност, а не у социјалну правду и револуцију“. Зато његова критика није корисна само за разумевање жилавости револуције која је „спојила“ Маркса и Мухамедовог унука, и временом постала један од најтежих залогаја која је Америка пробала да прогута.

Мислим да би се могло рећи да је схватање „Сваки дан је Видовдан, свако место је Косово поље“, 1999. године водило храбре српске војнике и официре, не само хероје са Кошара. Иако верујем да би се данашњим, посрнулим путовођама српског национализма допала ова аналогија, они нису успели да политички и идентитетски „капитализују“ место које Косовски бој и Видовдан имају и у српској свести и у херојској српској историји.

ФОТО: Wikimedia Commonс, Јавно власништво

И када нису левичарске, када су нападно верујуће, наше елите не гледају у живе Србе већ у небо. Маре за небеску правду и суштински су равнодушне према овоземаљским неправдама. Нажалост, у Србији чак ни на десници не постоји нешто иоле налик Шариатију.

Његов „црвени шиизам“ је пак, налик католичкој „теологији ослобођења у Латинској Америци“, пише Наср и истиче да је Шариати имао важну улогу у широком прихватању схватања да шиитска вера „налаже друштвену акцију, чак и у мери прихватања мучеништва зарад социјалне правде, на начин како су то учинили шиитски ‘свеци’“.

Седамдесетих је скоро целокупна иранска „револуционарна омладина“, упркос немалих идеолошких и класних разлика, под Шариатријевим утицајем почела да види „Карбалу као модел друштвене револуције“. Тешко је овде не помислити на чињеницу да српска левица, мало је битно колико је самопроглашена и лажна, Косовски бој, „српску Карбалу“ види као непријатеља сваке корените промене. Не чуди да је претходне генерације превеслао Тито, а да ће данашње, бојим се, превеслати ликови чији је одраз „лепо име Динко“.

Нажалост, и путовође српског национализма, поседнуте идеалима небеске правде, и даље игноришу политичке потенцијале борбе за друштвену правду. Они Маркса углавном виде као непријатеља, док су ирански ајатоласи његове моћне идеје умели да искористе као свог важног савезника.

ИРАН КАО ВРЕЛО ИСЛАМСКИХ ДРАЖАВА, А НЕ СЕМЕ ИСЛАМСКЕ ДРЖАВЕ

Још већи значај у разуђеној али чврстој идеолошкој матрици исламске републике има национализам. Хомеинијево иновативно верско учење има важне мистичне и есхатолошке димензије, али оно је само арматура идеолошког поља исламске републике чија је идејна флексибилност редовно игнорисана.

Абдолкарим Соруш, највећи живи ирански филозоф, који се временом удаљио од исламске власти али се није окренуо против ње, сматрао је да „смо ми, муслимански Иранци који живимо у овој земљи, носиоци и наследници три културе, и све док себе не дефинишемо кроз те три културе, и не знамо на ком месту и у којој културној географији живимо, нећемо моћи да спроведемо конструктивну културну и друштвену акцију… Три културе чији смо носиоци и наследници укључују националну, верску и западну културу.“

Сви кључни политички сукоби у Ирану су се водили око схватања која од ове три компоненте треба да буде доминантна, и који је однос тих компоненти оптималан за добро Ирана. У Ирану елита каква је овде 5. октобра престала да буде „друга“ и постала доминантна, србофобично „грађанистичка“ и „либерална“ па жели да сасвим одбаци верску и националну компоненту, нема помена вредну политичку и друштвену улогу.

Наравно, тријумф исламске револуције подразумевао је схватање да верска компонента има примат, али није подразумевало чак ни одбацивање западне, а камоли националне.

На речима, (ирански) национализам је један од непријатеља иранске револуције. У стварности, необични религиозни национализам поставља једно је од погонских горива исламске републике. Њени идеолози, од имама Хомеинија до данас, вешто су користили национализам, славили иранство, ирански експционализам и национални идентитет, уоквирен као неетнички, истовремено „исламски, ирански, модерни и револуционарни“ – али такав да је у њему кључна исламска компонента. Табу је говорити о „иранском исламу“, али „исламски Иран“ је слављен на начине који су понекад водили оштрим споровима.

„Идеалан Иранац се придржава исламских принципа и понашања, а истовремено учествује у револуционарном пројекту као грађанин иранске нације. Овај пројекат… подразумева тежњу да нација буде модерна, посвећена науци и унапређењу знања, док се истовремено супротставља тиранима у региону и империјалистичком Западу“, пише Камрон Скот Агаи.

Ајатолах Хамнеи је 2011. године, пре него што се изјаловило обећање Арапског пролећа, Иран дефинисао као исламску нацију која је просвећена и напредна у многим областима и као таква има важну улогу у „исламском свету у коме су исламски покрети постали активни“: „Нема сумње да ће људи у земљама које су се пробудиле и пронашле слободу, попут Египта и Туниса, и на неким других местима, чак и у земљама у којима су на власти арогантни и окупаторски режими… гледати и посматрати иранску нацију, јер је већ тридесет година ова нација, под тешким околностима, постала способна и самодовољна.“

Професор Агаи истиче да је однос Хомеинија и следбеника према „муслиманској нацији“, исламској уми, „аналоган начину на који су многи левичари… говорили о наводно ненационалистичком марксистичком идеалу… постизању бескласног и бездржавног друштва у некој далекој и хипотетичкој будућности“, док су се све време трудили да што више ојачају своје нације-државе.

Мир Хусеин Мусави, бивши премијер, рекао је у једном говору да „Иран који не може да сачува свој исламски и ирански идентитет никада не може да брани своју муслиманску браћу у Палестини или Либану“. Циљ Исламске републике је да буде узор и подршка другим исламским нацијама да направе своје исламске републике, не нова империјална сила.

Значај тог, често порицаног, исламског иранског национализма омогућио је и да буде компензована једна од слабости иранске револуције, на коју је први указао Хенри Кисинџер – то да њене вође не желе да се одлуче да ли је Иран нација, „традиционална“ вестфалска држава, или револуција, „идеја“, коју желе да прошире исламским светом.

Једноставно, оно што је добро за постизање револуционарног циља, по правилу је јако лоше за изградњу националне државе. Јачање државе захтева прагматичност и промишљени рад на остваривању националног интереса, револуција охрабрује занесеност.

Иран је стално оптуживан да „извози револуцију“, али циљ није био ни неки већи Иран нити жеља да се иранска нација утопи у „муслиманској нацији“ већ остваривање једне, у суштини, националистичке агенде чији је легитимитет био оснажен позивањем на исламски идеал смештен у далеку будућност. То је јако важна разлика између иранске исламске револуције и, на пример, Ал-Каиде или Исламске државе, покрета који су активно радили на слабљењу и уништавању националних држава у којима су муслимани већина.

Убијени ајатолах Али Хамнеи, пише Агаи, „Иран није видео чак ни као предводника других муслиманских нација“ већ као „модел како је једна нација успешно остварила своје националне аспирације“, и да је то успех коме треба да теже друге исламске нације-државе „на основу својих јединствених потенцијала, циљева, жеља и околности.“

У Ирану се одавно не живи добро, санкције су само један од разлога зашто се претходних година живело све горе и горе, али ствари су сада стигле дотле да је, како извештава Њујорк тајмс, прва ствар коју многи људи када се сретну питају једни друге – „Да ли си јео“

Иранска исламска револуција је (п)остала инспирација муслиманима широм света не зато што је, како погрешно верују многи западни ауторитети, наводно одбацила модерност већ зато што је понудила један неочекивано успешан муслимански одговор на серијски неуспех западних модернизацијских идеологија у исламском свету.

РЕВОЛУЦИОНАРНА ГАРДА И КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАРНИ ОЧАЈ

Шест месеци пошто је наредио агресију, Трамп је успео да постигне мало шта сем да се живи много горе него што се живело и да власт преузме најрадикалнија фракција режима који је функционисао као деликатан спој свештенства, надређеног и политичарима изабраним на пажљиво контролисаним изборима и разуђеној мрежи безбедносних снага.

Уз Хамнеији, кључну улогу је деценијама имао Корпус иранске револуционарне гарде, који је функционисао као „држава унутар државе“, ударна песница не само унутрашње већ и, ништа мање важне, спољне политике режима. Пре агресије која је почела 28. фебруара могло се рећи да „држава има своју Револуционарну гарду“. Захваљујући Трампу, Револуционарна гарда, пише професор Саид Голкар, данас „има своју државу“.

ФОТО: Anadolu via Reuters Connect

Јако сложене, привидно противречне идентитетске и идеолошке темеље Исламске Републике Иран, неке од њих сам истакао, треба имати у виду и када размишљамо о главном гаранту њеног трајања – одлучности режима да користи не толико чврсту колико крваву руку и спремности припадника плеторе војних, полицијских и параполицијских снага да извршавају наређења, без оклевања, милости и страха да ће остати запамћени.

У Ирану се одавно не живи добро, санкције су само један од разлога зашто се претходних година живело све горе и горе, али ствари су сада стигле дотле да је, како извештава Њујорк тајмс, прва ствар коју многи људи када се сретну питају једни друге: „Да ли си јео?“ „Искрено, дошли смо до тачке у којој размишљамо само о преживљавању“, рекао је новинарима водећег америчког дневника један од саговорника у Техерану.

После ерупције оптимизма на врхунцу отпора исламистичкој власти у јануару, када се, не само у Техерану у коме једва да је било воде, нагомилало незадовољство, снаге контрареволуције никада нису биле слабије. Уместо, како су очекивали, мириса победе, самољубиви Трамп, незаинтересован за друге људе, донео им је безнађе какво не памте.

„Ствари су постале толико лоше да су сви потпуно полудели“, изјавио је власник једног предузећа у Исфахану, најлепшем граду у Ирану, и додао: „Заробљени смо у паклу и нема нам спаса.“ Иако му је улог много мањи, нема га, чини се, ни Трампу као председнику. Иран је учинио да, поред растројености Трампом, свет добије и растројеног Трампа.