Славко Димовић: Тишина у облику девојке

Московски сумрак је увек имао боју мастила и старог сребра. Кроз високе, лучне прозоре зграде Росатома, вечерња светлост је тихо тонула у дубину просторије, налик на напуштене кадрове неког заборављеног црно-белог филма у коме се време мери куцањем зидног сата а не секундама

Сала је мирисала на тешку, хладну политуру, на папир и на тишину стотина људи који су седели у полумраку амфитеатра, чекајући речи које ће обликовати сутрашњи дан.

Између тог мноштва и нас стајао је модератор – фигура исклесана од магле и протокола, човек чији је глас допирао однекуд издалека, монотон и раван, попут јесење кише која добује по лименом крову.

Али та крупна, безлична сценографија нестала је оног тренутка када сам погледао удесно.

Тамо је седела тишина у облику девојке.

Није то била лепота која виче; била је то лепота која обавезује на ћутање, налик на прве реченице Тургењевљевих романа где се судбина наслућује пре него што се изговори.

Моје мисли су, у том кратком процепу пре првог питања, грозничаво покушавале да је дешифрују.

Имала је ону врсту присутности која је подсећала на Џенифер Билс у Flashdance-у – дивља, а опет бескрајно нежна геометрија тамних, крупних таласа косе који су јој уоквиравали лице попут немирног мора на цртежима угљеном.

У њеном држању преплитали су се стид и оштрина; била је то чиста проницљивост умотана у свилу.

Сваки њен покрет, од начина на који је поравнала ивице својих бележака до благог, скоро неприметног повлачења рамена уназад, говорио је о свету који је савршено уређен, унутрашњем храму у који се не улази без позивнице.

Дисала је одмереношћу девојке која је учена да свет посматра, а не да му се намеће, али у чијем је погледу тињао вулкан који никоме не би дозволио да јој пређе границу.

Поштовање према њој родило се у мени пре него што сам уопште чуо њену биографију – била је тврђава саздана од врхунског васпитања, оштрог ума и ретке елоквенције.

Знање које не моли за пажњу, већ је подразумева.

– Здраво, ја сам Саша из Београда – шапнула је, а тај шапат је у мојим мислима одјекнуо као када се у тихој цркви упали прва свећа.

Очекивао сам руски мраз, а добио сам топли, августовски ветар са Калемегдана.

Занимљиво је како човек у тренутку препозна сродан ум, а да не зна све детаље о њему.

У том тренутку нисам имао појма да та млада девојка поред мене већ корача стазама које воде ка нечему несвакидашњем и да ће звање експерта из привредног права и права у енергетици касније крунисати са чак два доктората.

Тада је за мене била само фасцинантна загонетка из Београда, чији је сјај тек требало да откријем у потпуности.

Затим је проговорио заборављени глас са средине стола.

– Реч има колега из Србије. Како видите будућност нуклеарне енергије у вашој земљи, посебно кроз призму технолошког суверенитета?

Укључио сам микрофон, али мој глас није путовао ка публици; путовао је ка њој, пратећи њену реакцију на сваку стручну тезу.

– Нуклеарна енергија за Србију у овом веку представља пре свега инфраструктурни и стратешки императив – почео сам, док је тишина у сали постајала све гушћа.

– Када говоримо о технолошком суверенитету, морамо бити свесни да дугорочна енергетска зависност директно угрожава политичку аутономију једне земље. Увођење нуклеарних капацитета, кроз реакторе треће плус или четврте генерације, доноси стабилно базно оптерећење мреже и декарбонизацију енергетског сектора.

– Кључни изазов, наравно, остаје управљање истрошеним нуклеарним горивом и радиоактивним отпадом високог нивоа активности. Међутим, савремена светска пракса нуди јасне моделе.

– Финска је са пројектом Онкало доказала да су дубока геолошка одлагалишта у кристаластим стенским формацијама технички изводљива и безбедна на нивоу од сто хиљада година.

– Француска, с друге стране, успешно примењује затворени нуклеарни горивни циклус у постројењу Ла Аг, где се врши репроцесирање истрошеног горива, издвајање плутонијума и уранијума, чиме се преостали отпад витрификује и драстично му се смањује запремина.

– Србија не мора да измишља нове технологије, већ да усвоји и имплементира ове доказане стандарде, под условом да развије сопствени стручни кадар и регулаторна тела.

Док сам говорио, приметио сам како се угао њених усана благо подигао.

Био је то најтиши аплауз на свету, написан на њеном лицу.

Окренула се ка микрофону када јој је безлична сенка од модератора препустила реч, питајући је о правној архитектури таквих међународних аранжмана.

Њен глас је био течна елоквенција, виолончело које је у трену надјачало сав позадински шум.

– Колега је изнео прецизну технолошку мапу пута – рекла је Саша, а њене речи су секле ваздух са хируршком прецизношћу њеног ума који памти сваки зарез, сваки детаљ.

– Међутим, технолошки параметри остају непримењиви уколико нису адекватно интегрисани у привредни и правни систем земље.

– Право у енергетици захтева специфичну ригидност у погледу стандарда, али и еластичност када су у питању модели финансирања и дугорочни уговори.

– Када држава улази у аранжмане са корпорацијама као што је Росатом, она се суочава са сложеним EPC уговорима – уговорима о инжењерингу, набавци и изградњи – као и са PPA уговорима о откупу електричне енергије на период од тридесет или педесет година.

– Правни бедем који Србија мора да изгради подразумева пре свега стриктно дефинисање одговорности за нуклеарну штету у складу са Бечком конвенцијом.

– Такође, домаћа легислатива мора задржати апсолутни суверенитет у погледу регулаторне контроле и инспекцијског надзора, што значи да страна компанија може бити стратешки партнер и испоручилац технологије, али никада не сме преузети улогу арбитра у безбедносним и еколошким питањима.

Тада је застала.

Погледала ме је, а у том погледу одиграо се читав један скривени, софистицирани плес, толико фин да је деловао као кап парфема у ваздуху, невидљив, а свеприсутан.

– Ипак – наставила је, не скидајући поглед са мојих очију, док је сала око нас тонула у потпуну неважност – поставила бих колеги једно конкретно питање.

– Уговори о изградњи нуклеарних електрана често садрже клаузуле о преузимању и складиштењу истрошеног горива од стране испоручиоца технологије, што Руска Федерација законски дозвољава под одређеним условима, али то драстично подиже цену самог аранжмана.

– С друге стране, изградња сопственог регионалног или националног одлагалишта захтева деценијске припреме и огромна финансијска средства.

– С обзиром на економске капацитете нашег система, сматрате ли да Србија треба да плати премију за извоз отпада и тако сачува територијални интегритет од еколошког ризика, или треба да тежи потпуној самодовољности и преузме ризик трајног складиштења на сопственој територији?

Након што је поставила питање, насмејала се.

Био је то смех који је у мојим мислима срушио сву монументалност Москве – топао, златан, детиње чист, а опет дубоко мудар. Смех девојке која се радује интелектуалном двобоју.

– Уговор који се потписује из позиције страха увек је најскупљи уговор – одговорио сам, осећајући како ми срце куца у ритму тог црно-белог филма.

– Стратегија извоза истрошеног горива на репроцесирање у земљу порекла јесте најсигурнији транзициони корак за државу која тек уводи нуклеарни програм, јер елиминише рани безбедносни притисак на локалну заједницу.

– Међутим, финално одлагање витрификованог отпада ниског и средњег нивоа активности дугорочно мора остати наша обавеза.

– Са стручњацима који у преговорима правни оквир постављају тако прецизно и бескомпромисно као ви, преговарачки сто постаје наша најјача позиција.

– Ми не предајемо кључеве куће, ми кроз уговор дефинишемо јасна правила уласка, где наш суверенитет остаје неокрњен.

Спустила је поглед, а руменило које јој је на тренутак прелетело преко образа било је једина боја у тој црно-белој сали.

Та стидљивост, та чиста, неискварена скромност девојке са таквим интелектуалним потенцијалом била је најлепши парадокс који сам икада видео.

Када је панел утихнуо, а публика се распршила попут лишћа на ветру, остали смо сами на бини, док је безлични модератор нестао у ходницима зграде као да никада није ни постојао.

– Били сте сјајни – рекла је, сакупљајући своје папире са стола.

Један немирни прамен њене крупне косе пао јој је преко очију, а она га је склонила покретом који је имао ритам неке тихе, сетне мелодије.

– Ретко ко успева да унесе толико аргументоване убедљивости у техничке аспекте нуклеарне безбедности.

– Хвала вам – рекао сам, прилазећи корак ближе, пазећи да не нарушим простор који је око себе тако пажљиво чувала.

– Али ви сте урадили нешто теже. Претворили сте суве привредне уговоре у суштинску заштиту националних интереса.

– Морам да признам… док нисте проговорили, мислио сам да сте Рускиња.

– Имате у себи ону тугу и дубину из књига које се овде читају.

Засмејала се поново, а тај звук је био једини украс у сивој сали.

– Можда је то од московског ваздуха. Али не, ја сам само са београдског асфалта, родитељи су ми радили у Русији.

– Колико дуго остајете под овим небом? – питао сам док смо лагано корачали ка излазу, где је дан већ полако предавао штафету ноћи.

– Још неколико дана. Министарство енергетике има дуге ходнике и споре сатове – одговорила је, а њен глас је имао тон оне префињене меланхолије која се среће само у мају, када град мирише на липу и кишу.

– Москва у ово доба године изгледа као стара фотографија. Све је тако велико, а човек се осећа тако мали.

– Зато је добро имати неког свог у том пространству – рекао сам тихо, гледајући је како корача поред мене, одмерена, поносна, а опет тако крхка у својој елеганцији.

Зауставили смо се испред масивних стаклених врата.

Град је дисао у полутоновима.

Окренула се ка мени, а њене продорне, мудре очи су ме још једном пажљиво осмотриле, као да уписују овај тренутак у ону своју савршену меморију.

– Могли бисмо да попијемо кафу када се обоје вратимо у Београд – рекла је.

Те речи су биле најлепша мелодија за повратак кући.

– Да видимо да ли ти ваши технички стандарди могу да преживе нашу стварност.

– То није предлог, то је обећање које једва чекам да испуните – осмехнуо сам се.

– Зваћу вас чим моје мисли слете на наш аеродром.

– Ја никада не губим нити записане речи, нити дата обећања – рекла је уз онај свој софистицирани, једва приметни осмех који је рекао више од било ког романа.

Пружила ми је руку.

Била је то топла, чврста рука девојке која зна своју вредност.

Следећег тренутка закорачила је у сумрак, а ја сам остао на прагу, гледајући како се њена силуета полако растаче у сивој светлости, остављајући за собом тишину која је одјекивала њеним именом.