„Свету је потребна енергија која је јефтина, чиста и поуздана 24 сата дневно. То не можете добити само од сунца и ветра без нуклеарне енергије у миксу“ – Бил Гејтс
Смарагдни пропланак лебдео је тик испод Левијатана – масивног планетарног прстена плутајућег ветро-парка чије су карбонске елисе стаклених влакана секле облаке течног неона. Трава је светлуцала флуоресцентним хлорофилним светлом, напајана вишком статичког електрицитета из стратосфере. Небо изнад овог сектора било је стално поприште космичког плеса светлости и притиска. На ивици понора седела су два космичка ентитета, два суперјунака. Аеро-Макс, отелотворење ветра, носио је плашт од прозирних плазматских струја који је непрекидно дивљао и хучао. Тело му је било сачињено од сабијеног, плавичастог гаса кроз који су се могле видети минијатурне циклонске олује. Поред њега седео је Соларно Око, херој у оклопу од фотонских кристала који су примално пулсирали заслепљујућом светлошћу, док су му на лицу стајале непробојне наочаре исковане у самом језгру звезде, способне да филтрирају космичко зрачење.
„Пријатељу, погледај ове моје елисе на Левијатану“, започе Аеро-Макс, правећи прстима мини-торнадо који подиже ужарене честице са земље.
„Чиста, аеродинамична елеганција. Видиш ли Кину! Само Гансу ветро-парк храни милионе киборга и мегапословних центара! Моје турбине троше нула литара воде за хлађење током рада, што ме чини краљем еколошке самоодрживости!“
„Молим те, Аеро, не ковитлај прашину“, насмеја се Соларно Око, док му са рамена блесну соларна бакља, топећи каменчић у близини.
„Кина јесте твоја, перо лака категоријо, али ја тамо водим са преко 600 гигавата соларних капацитета! А ко држи пустињу Атакама у Чилеу? Ко држи пустињу Ал Дафра у Емиратима где моји двострани панели хватају и рефлексију са песка? Моје фотонапонске ћелије су обориле цену на историјски минимум од испод 1,5 центи по киловат-сату! Ја сам бесплатан фузиони реактор на небу, а твоји панели доле само упијају моју милост.“
„Бесплатан? Док не падне мрак или док не наиђе пешчана олуја, светлуцави“, упаде му у реч Аеро-Макс уз оштар фијук.
„Шта радиш у Европи зими?“
„Ништа! Тамо ја, на узбурканом Северном мору, подижем мегаватске монструме од турбина високе 260 метара са пречником ротора који покрива површину три фудбалска терена! У Шкотској моји ветрови генеришу преко 100% потреба за електричном енергијом целокупних домаћинстава. Моја енергија има драматично краћи енергетски поврат улагања. Ја отплатим енергију уложену у моју производњу за мање од девет месеци рада!“
„Слатко је то“, одбруси Соларно Око кроз смех, намештајући наочаре.
„Али заборављаш Индију и Павагада соларни парк, или Bhadla комплекс који се простире на 57 квадратних километара! Моја моћ тамо пржи мрежу од поноса! Мој животни век је преко 30 година без иједног покретног дела који би могао да се поквари. Ја сам константан, чист…“
„Константан?!“
Аеро-Макс прасну у смех, те се три гигантске елисе на хоризонту затресоше.
„Ти си једна обична сезонска променљива! Твој капацитет зими у неким деловима планете падне за 85%. Без масивних мрежа батерија и стотина хиљада тона литијума, ти си само скупи украс за кровове галаксије!“
Небо се одједном деформисало. Простор-време се наборало уз дубоки звонки ехо, налик на ударац у масивни енергетски штит. Из хиперпросторне пукотине почела је да се спушта масивна фигура. Био је то Генерал Атом, нуклеарни суперјунак. Његов оклоп био је скован од тешког олова и ојачаног титанијума, а кроз прозирне цеви на грудима светлуцала је сабласно плава Черенковљева светлост. Око главе му је левитирала аура од три преплетене орбите електрона које су зујале на сопственој фреквенцији. Слетео је директно између њих двојице, створивши кратер на светлуцавој трави.
„Слатка вам је та предшколска дискусија, децо природе“, проговори Генерал Атом.
Глас му је звучао као контролисана ланчана реакција – дубок, стабилан и непоколебљив.
„Хеј! Ко ти је дозволио да нам заклониш сунце“, викну Соларно Око.
„И да ми квариш струјање ваздуха“, надовеза се Аеро-Макс, дижући гневни вртлог. Генерал Атом се само тихо насмеја, а плави сјај на његовим грудима интензивира.
„Дошао сам да вас спасим заблуда. Слушам вас како се хвалите гигаватима, а заборављате најважнију реч у космосу: густина енергије. Момци, једна моја пилула уранијумског горива од једва 10 грама ослобађа енергију једнаку сагоревању једне тоне угља, 560 литара нафте или 480 кубних метара природног гаса! Да бих произвео исту количину струје као ви, мени треба и до 100 пута мање простора и земљишта него теби, Соларно, и чак 300 пута мање простора него твојим ветро-парковима“.
Погледајте Француску. Деценијама добијају преко 70% струје из реактора и имају једне од најнижих емисија и најјефтинију струју у Европи
„Чекај, чекај“, упаде Соларно Око, млатарајући рукама.
„Ми смо чисти! Ми смо зелени! Ти си… па, ти производиш радиоактивни отпад!“
„Сав мој отпад прикупљен у протеклих пола века на целој планети може да стане на једно фудбалско игралиште, наслаган у висину мању од 10 метара, безбедно затворен у сувим контејнерима“, мирно узврати Генерал Атом.
„А где завршавају твоји панели после 25 година? Где иду твоје џиновске елисе од композитних материјала које се тешко рециклирају? Погледајте научне податке о смртности: нуклеарна енергија узрокује најмање смртних случајева по терават-сату произведене струје – чак мање и од кровног солара где радници падају током инсталације! Погледајте Француску. Деценијама добијају преко 70% струје из мојих реактора и имају једне од најнижих емисија и најјефтинију струју у Европи. Док ви у Немачкој гасите моје рођаке, па морате да палите угаљ и увозите струју кад ветар стане и падне ноћ.“
„Али ми имамо батерије! Складишта! Вртоглаво напредујемо“, повика Аеро-Макс.
„Батерије? За цео континент током седмодневног безветреног и облачног периода? Моји реактори, попут ЕПР-а у Олкилуоту у Финској, ТВО или Бараках реактора у Емиратима, сами гурају хиљаде мегавата у мрежу 24 сата дневно, 7 дана у недељи. Моја ефикасност, односно фактор капацитета, иде преко 92%. Ти, Аеро, у просеку достижеш 35%, а ти, Соларно, једва 25% времена радите у пуном капацитету. Ви сте хоби и сезонска допуна, ја сам стуб цивилизације“.
Соларно Око и Аеро-Макс се погледаше. Аеро-Макс покуша да нађе контрааргумент: „Али… градња! Твоји реактори се граде читаву вечност и коштају на десетине милијарди кредита!“
„То је зато што ме смртници превише анализирају и мењају регулаторна правила усред градње“, насмеја се Генерал Атом, а електронске орбите око његове главе убрзаше.
„Али ера мегапројеката добија алтернативу: стижу мали модуларни реактори. Они имају снагу до 300 мегавата по модулу, склапају се у фабрикама као играчке на траци и шаљу камионима или бродовима где год желиш. Јужна Кореја и њихови АПР реактори показали су да се нуклеарке могу градити на време и у оквиру буџета. И на крају, ја сам незаменљив за дубоки свемир. Како мислиш да погониш звездане крстарице или базе на тамној страни Месеца, Соларно? На продужни кабал док си близу звезде?“
Соларно Око спусти наочаре, поражено.
„Добро, ту си нас декласирао. У дубоком свемиру нема баш много атмосферског притиска и поветарца, а моја ефикасност драстично опада са квадратом удаљености од звезде. А и статистика о стопи смртности и заузећу простора ти је… хируршки прецизна“, промрмља Аеро-Макс, док му је плашт видно спласнуо.
„Него, момци, кад се спојимо, моје стабилно, неуништиво језгро које ради независно од временских услова и ваша брза, дистрибутивна и јефтина мрежа – ми смо непобедив еколошки савез. Ја држим тешку индустрију, стабилност система и базну енергију, а ви дајете динамику, хватате пикове и растерећујете систем када сте у пуној снази.“
Соларно Око поново намести наочаре и блесну од поноса.
„Знаш шта, нуклеарац? Можда јеси тежак, масиван и пун безбедносних протокола, али имаш озбиљну и импресивну разорну моћ.“
„Слажем се“, проструја Аеро-Макс, док му је плашт поново весело и дивље вијорио.
„Ова битка и расправа су ми подигли притисак у компресорима на три бара. Време је за промену амбијента и освежење.“
Генерал Атом се задовољно насмеја, те тло лагано завибрира од његове унутрашње термалне снаге.
„Чуо сам да у оближњој кантини на орбиталној станици служе одличан сок од звездане прашине са укусом антиматерије. Ја частим. Ионако имам вишка топлотне енергије у реактору коју можемо да искористимо за когенерацију.“
Сва тројица суперјунака одразише се са пропланка у истом тренутку, остављајући иза себе прелепи светлуцави траг фотона, плазме и чистих, контролисаних атома, јурећи заједно у светлу и чисту космичку будућност.
