Славко Димовић: Атомска посла

Бетонски монолит Хале 1 Београдског сајма дисао је хладноћом, заробљен под ребрастом куполом која је у својој антрацит празнини деловала подједнако импресивно и сабласно

Светлост се лењо цедила кроз високе прозоре, оцртавајући милионе честица прашине које су лебделе над пустим простором где су једини инвентор биле три расклиматане дрвене палете и заборављени котур зарђале жице. Промаја је звиждала између масивних стубова, разносећи мирис старог цемента и речне влаге са оближње Саве, док је сваки корак окупљене групе одјекивао попут удаљеног пуцња. Око једног импровизованог, расклопивог пластичног стола, који је изгледао смешно мало у том архитектонском океану, стајало је шаренолико друштво са немогућом мисијом – да из овог апсолутног ништа створе технолошки и дипломатски спектакл. Да организују нуклеарну конференцију, до сада никад виђену у овом делу Европе. Гроф је драматично раширио руке, а његов глас је моћно одјекнуо под куполом.

„Погледајте ово пространство! Ово није само празна хала, драги моји, ово је табула раза на којој ћемо исписати нову енергетску историју Балкана! Овде, тачно у центру, подићи ћемо реплику нуклеарног реактора у природној величини! Са светлосним ефектима! Када су Французи у Кану правили Светски нуклеарни самит, имали су холограм реактора који је светлео у три боје. Ми ћемо их засенити! Наш реактор ће да пулсира, да баца ласере до Бановог брда! Цео свет ће видети да Србија не касни за Паризом!“

Запета га није ни погледала, већ је наставила грозничаво да листа своју огромну фасциклу, поправљајући шал на врату.

„Грофе, план је већ закаснио три минута. Немамо технички пријем за реплику. Немамо атест за противпожарну заштиту платна. Немамо ни списак одобрених хемијских оловака за секретаријат! Ако уговор са добављачем папира нема три печата, ја не пуштам никога кроз капију! У Женеви, у ЦЕРН-у, протокол за посетиоце има четири стотине страна и сваки делегат мора да потпише три изјаве о одрицању одговорности пре него што уопште погледа кроз прозор. Без папира, та твоја француска светла су само противзаконито трошење ресурса!“

У том тренутку, грубо јој је упао у реч економиста Гугл, бесомучно куцкајући по калкулатору на свом телефону.

„Каква реплика, Грофе, јеси ли видео цене плексигласа и лед расвете? То је чист минус! Моја рачуница каже: преградни зидови од јефтиног гипса, а закуп штандова странцима наплаћујемо троструко. Гледао сам шта су радили у Дубаију на енергетском форуму. Изградили су монтажне штандове од рециклираног картона, наплатили Американцима и Корејцима квадрат по цени сувог злата, а после конференције све то запалили и зарадили милионе на осигурању! И морамо сами да радимо гипсарске радове, ови мајстори нас пљачкају! Ја ћу лично да надгледам мешање глета!“

Технички директор ЕПС-а, Црни, само је дубоко уздахнуо и почео суморно да врти главом, гледајући у плафон.

Око једног импровизованог, расклопивог пластичног стола, који је изгледао смешно мало у том архитектонском океану, стајало је шаренолико друштво са немогућом мисијом – да из овог апсолутног ништа створе технолошки и дипломатски спектакл. Да организују нуклеарну конференцију, до сада невиђену у овом делу Европе

„Ма какав гипс, људи, о чему ви причате? Па ово ће да пропадне пре него што почне. Струја на Сајму је слаба, избиће осигурачи чим упалимо три екрана. Био сам у Чикагу, на годишњој конференцији нуклеарних инжењера. Тамо људи имају три независна подземна извора напајања и резервне генераторе величине ове тробродне хале. А шта ћемо са професором Радовановићем? Човек има осамдесет пет година, а ми га нисмо ни ставили у први ред! Код Американаца, седи седам нобеловаца у кожним фотељама и сви им се клањају пре уводне речи. Ако наш професор не благослови конференцију, нама ће се кров срушити на главу. Све је ово аматерски…“

Из сенке је одједном искорачила др Мицослава, стала у став мирно, док су јој очи параноично шетале по мрачним ћошковима хале.

„Професор Радовановић је безбедносни ризик. Његов индекс сумњивих контаката из 1984. године никада није до краја проверен. Шта ако су у каблове већ уграђени прислушни уређаји западних служби? Кад је била конференција о нуклеарној безбедности у Сеулу, јужнокорејска тајна служба је скенирала чак и дугмад на оделима страних дипломата због микро-буба. Грофе, захтевам да се сви гости провере кроз три нивоа базе података. Нико из ИАЕА не улази без анализе крви!“

Запета је одмах подигла оловку у ваздух, као да даје знак за јуриш.

„И без копије личне карте с обе стране! И потврде о запослењу! Немци у Минхену на безбедносним форумима траже и крвну слику и пореску пријаву бабе по мајчиној линији, иначе ти не дају ни беџ!“

Гроф их, међутим, уопште није слушао, већ се окретно попео на једну од оних дрвених палета, поново ширећи руке изнад њих.

„Размишљајте визионарски! Долази нам директор Росатома, долазе Французи, долази цео свет! Црни, твоји стари стручњаци ће седети у ложи обложеној сомотом! Ја ћу лично отворити скуп говором о фузији људског духа и атомске енергије! Када је Кастро држао говор на самиту Несврстаних у Хавани, цела сала је четири сата гутала сваку његову реч без даха. Мој говор ће трајати само четрдесет пет минута, али промениће свест народа!“

Црни је извадио марамицу, обрисао чело и тихо промрмљао у браду, једва чујно од одјека. Ако твој говор потраје четрдесет пет минута, ови Французи ће тражити азил у Румунији. Ко ће да обезбеди агрегате за ‘не дај боже’? ЕПС нема слободних капацитета за твоје визије, Грофе. Ми смо у дефициту са кабловима од прошлог уторка. Јапанци у Фукушими после катастрофе развели подводне каблове за пет сати, а ми не можемо одавде до Чукарице“.

Са другог краја хале, гласно жваћући жваку, бучно је закорачио Буца, шеф логистике, машући рукама према столу.

„Еј, екипа! Може једно питање? Ко плаћа чишћење хале после ове ваше атомске бомбе? Моја агенција држи монопол на метле овде! Био сам ја у Хановеру на сајму технике, тамо логистика функционише као сат. Немци донесу индустријске усисиваче, очисте халу од десет хиљада квадрата за двадесет минута, али то кошта, рођаци! Муцо! Муцо, несрећо, остави тај котур, сломићеш ногу!“

Несрећни Муца је у том тренутку једва вукао огроман, прашњави кабл преко бетона, обливен знојем и видно уплашен.

„А-али шефе… п-па овај г-господин са наочарима… п-п-проф профит… ми је р-рекао да вучем б-брже… Каже да је т-тако било и у К-Кини на е-експо сајму, тамо р-радници трче са к-кабловима…“

Гугл је одмах скочио са своје столице и бесно прстом показао према далеком зиду, вичући из свег гласа.

„Вуци десно, ка зиду! Тако штедимо три метра кабла, је л’ знаш ти колико кошта метар бакра на берзи данас?! Буца, твоје метле су прескупе, нашао сам на интернету јефтиније четке из увоза, сами ћемо да чистимо! Кинези у Шангају упосле студенте волонтере, дају им по сендвич и флашицу воде, и цела хала сија без динара трошка за чистоћу“.

Запета се ухватила за главу, а фасцикла јој умало није испала из руку од беса.

„Нико ништа не чисти без потписаног реверза за метле! Гугле, јеси ли унео ПДВ на ту твоју сумњиву рачуницу? Где је спецификација за кетеринг? Гости из иностранства морају да имају оброке сортиране по алергенима! На еколошком самиту у Бечу, Аустријанци су сваком делегату дали посебан бар-код за врсту сира коју сме да једе. Ако овде неко добије осип од кикирикија, идемо на међународну арбитражу!“

Др Мицослава је брзим, војничким кораком пришла унезвереном Муци, уносећи му се право у лице док је овај још увек стезао тешки кабл.

„Зашто тај човек муца? Да ли је то шифра? Шта ти сигнализира тим каблом, чији си ти агент? У Варшави су 1991. године ухватили руског шпијуна који је глумио електричара и куцкао Морзеову азбуку преко клешта за фазу! Буца, твој помоћник је сумњив. Захтевам претрес његовог радничког комбинезона!“

Буца је истог тренутка стао између њих двоје, раширио своја корпулентна рамена и унео се пољском мајору у лице.

„Слушај ти, пољски мајоре, немој да ми дираш Муцу! Муца је цар, он држи целу електро-мрежу Сајма у малом прсту! Ако он пусти фазу где не треба, та твоја безбедност ће да светли у мраку без нуклеарног реактора! Нисмо ми у Варшави, овде важе правила београдског асфалта! Грофе, смири ове твоје папираше и економисте, иначе вам закључавам халу и идите на Ташмајдан да правите конференцију!“

Црни је немоћно сео на ону најнижу дрвену палету, потпуно сломљен и очајан, држећи се рукама за главу.

„Можда је и боље да откажемо. Лепо ја кажем, нисмо ми за нуклеарну енергију. Нама је и обичан угаљ компликован. Погледајте нас, не можемо ни око кабла да се договоримо. У Лондону на енергетском форуму све решавају џентлменски, уз чај, нико не виче на раднике. Брука. Светска брука у најави“.

Гроф је тада полако, са потпуним миром, силазио са дрвене палете. Његов глас је одједном изгубио ону повишену, драматичну ноту и постао невероватно дубок, топао и озбиљан.

„Чекајте. Станите сви на тренутак. Сви су ућутали, затечени овом наглом променом и магнетизмом који је одједном завладао празном халом“.

Гроф их је полако погледао, једног по једног, са благим, очинским осмехом.

„Црни…ти кажеш да немамо струје, али ти си технички мозак ове земље. Ти држиш ЕПС. Нико боље од тебе не зна како да стари професори засијају у првом реду, јер ти поштујеш традицију на којој стојимо. Запета…твоја педантерија је једини разлог зашто нас полиција још увек није похапсила. Ти си наш штит од хаоса, боља си од целог оног административног апарата у Женеви. Гугле, твој стипсарлук…извињавам се, твоја економска генијалност, спасила нас је од банкрота већ три пута ове недеље, ти би и оним Арапима у Дубаију продао песак под ногама. Мицослава, твоја параноја нас чува од непредвиђених скандала, Корејци би ти позавидели на опрезу. А Буца и Муца? Па они су душа овог Сајма! Без њих, ми смо само гомила паметњаковића у празној хали“.

Муца је поцрвенео до ушију, спустио кабл на бетон и стидљиво погледао у под, бришући зној о комбинезон.

„Г-грофе… п-погодио си ме у с-срце… б-бољи си говорник од К-Кастра…“

ФОТО: Компас/Илустрација

Стари Буца је такође смекшао, склонио руке са кукова и прстима протрљао очи, трудећи се да сакрије емоције.

„Добро, ајде, попустићу мало за ове метле. Даћу вам попуст на количину, нека буде боље него у том њиховом Хановеру“.

Гугл је истог секунда бацио поглед на свој телефон, а прсти су му летели по екрану брзином светлости.

„Ако Буца спусти цену за двадесет посто, а ја сам наместим гипс…имамо простора да купимо онај сомот за ложу старих стручњака! Остаје нам чист профит већи него Немцима! Црни, бирај боју, ЕПС плава или краљевски црвена?“

Црни се по први пут благо, једва приметно осмехнуо, поносно исправљајући леђа на палети.

„Краљевски црвена, наравно. Професори то заслужују. А ја ћу… довешћу екипу из Обреновца. Провући ћемо резервни вод директно са трафостанице. Неће нестати струје па макар сви истовремено укључили по три реактора, има да светли јаче него Чикаго!“

Запета је муњевито извукла црвену хемијску оловку из ревера и гласно лупила њоме по фасцикли. 

„Одлично! Црни, унеси то у Анекс 4 техничке документације. Гугле, дај ми твоју нову спецификацију трошкова да је заведем под ознаком ‘Строго повратно-економски’. Протокол нам је сада јачи од швајцарског! Мицослава, ти одобри списак за ложу“.

Др Мицослава је задовољно, војнички климнула главом, а на лицу јој се појавио редак, али искрен полуосмех.

„Сви у ложи ће проћи проверу до сутра у нула-шест-нула-нула. Муца је чист, проверила сам му пулс док је причао. Куца у ритму патриотизма. Безбедност ће нам бити боља него у Сеулу“.

Гроф је поново подигао руке, али овог пута су се сви, укључујући Буцу и Муцу, сложно и блиско окупили око њега у круг.

„Ето видите! Спојили смо неспојиво! Наш тимски дух је јачи од било које нуклеарне реакције! Муцо, развлачи тај кабл! Буцо, спремај метле! Људи, за седам дана, овде ће се клањати светска наука!“

„Тако је! Идемо на посао!“ – узвикнули су на крају сви углас, а њихово јединство је коначно разбило хладноћу бетона Хале 1.