„Нуклеарна безбедност је пре свега национална одговорност, али међународна сарадња је кључна јер нуклеарни инцидент било где може постати нуклеарни инцидент свуда” – Јукиyа Амано, бивши генерални директор Међународне агенције за атомску енергију
Варшава је тог поподнева била обавијена густом, оловном маглом која се полако увлачила међу стубове грандиозног хотела Victoria. Унутра, у сали где су кристални лустери бацали дрхтаву светлост на лица најумнијих људи данашњице, ваздух је био засићен мирисом скупе кафе и тежином неизговорених опасности. Био сам утонуо у своје белешке о геолошким складиштима, тражећи у бројкама мир који свет око нас полако губи. А онда је просторију пресекла тишина. Тишина каква настаје пре него што се огласи сирена. Чуо сам је пре него што сам је видео. Оштар, ритмичан звук металних потпетица о мермерни под одјекивао је салом попут откуцаја сата на темпираној бомби. Из сенке ходника изронила је она. Мајор Мицослава. Била је то жена ситније грађе, али простор око ње је деловао некако тесно. Њена црна униформа пољске службе безбедности, беспрекорно утегнута, била је њен оклоп и њена кожа. Сваки шав, свака еполета сведочили су о дисциплини која не познаје умор. Црна коса, зализана у строгу војничку пунђу, уоквиривала је лице које је видело превише тога да би се лако смејало. Али њене очи – те тамне, ватрене очи – оне су биле прави детектори. Скенирале су ме са мешавином професионалне радозналости и војничке одсечности. „Колега“ изговорила је, а глас јој је имао боју старе бронзе – хладан, али необично дубок. Скинула је једну црну кожну рукавицу, полако, као да скида маску пред неким кога сматра достојним истине. Пружила ми је руку. Стисак сув и снажан, стисак особе која зна да држи и оловку и оружје са истом прецизношћу. Села је преко пута мене без позива, енергичним покретом који је јасно стављао до знања да у овој просторији она поставља правила. Читала сам ваше радове, започела је, нагнувши се ка мени тако да сам осетио мирис озона кишне варшавске вечери. Ви научници имате тај дар да укротите атом у једначинама. Али ја? Ја сам она која стоји на стражи када се те једначине суоче са људским лудилом. Моја дисциплина није само обавеза, она је мој штит. Ваша предавања о радиоактивном отпаду су интелектуални тријумф, али дозволите ми да вас спустим на земљу. Ви бринете о полуживоту изотопа у наредних десет хиљада година, а мој посао је да осигурам да тај материјал преживи наредних десет минута на улицама Варшаве или Београда. Њен поглед је био рендгенски – тражила је пукотине у мојој смирености. Моја дисциплина није маска, то је мој једини савезник, наставила је, нагињући се напред док јој је глас постајао тиши, али пун тензије. „Ја сам дете Војне техничке академије (WAT) у Варшави, где сам научила основе AБHO заштите (Атомско-Биолошко-Хемијска Одбрана), али моју судбину су одредиле Sandia National Laboratories у САД. Тамо сам прошла најбруталнију школу дизајна физичке заштите (PPS). Научили су ме да не гледам кроз очи чувара, већ кроз очи саботера. Мој WINS (World Institute for Nuclear Security) сертификат није само папир. Он је доказ да разумем да је нуклеарна безбедност једини танак штит који дели цивилизацију од апсолутног хаоса. Ако ви погрешите у рачуници, отпад је врео. Ако ја погрешим у процени, свет гори. Лупила је дланом о сто, фиксирајући ме погледом који није допуштао скретање пажње. Мислите да претерујем? Погледајте мапу света, колега. Она је натопљена крвљу и радијацијом због немара. Гојанија у Бразилу, 1987. – то је моја стална опомена! Извор цезијума-137 остављен у напуштеној болници. Људи су мислили да је светлећи плави прах магичан, носили су га кућама, мазали децу по телу.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаРезултат? Четворо мртвих, стотине контаминираних и тоне радиоактивног отпада усред велеграда. То је био пропуст физичког обезбеђења који је довео до друштвене катастрофе. Зато ја поседујем IAEA сертификат из Сеиберсдорфа за спречавање илегалне трговине – ја сам та која зауставља тај прах на граници. Њена страст према теми била је готово опипљива, а сваки пример из светске историје износила је као лични пораз система који не сме да се понови. Шта је са Пелиндабом у Јужној Африци 2007? Наоружани упад у нуклеарни центар где се чува високообогаћени уранијум. Нападачи су прошли ограду под напоном, савладали обезбеђење и продрли у срце система. То ме је научило да су унутрашње процедуре и брзина реакције мог тима важније од било каквог бетона. Или срамота у Оук Риџу 2012. у Америци? Тамо је једна 82-годишња монахиња прошетала до бункера са уранијумом! То је доказ да системи труле изнутра због рутине. Ја у Пољској, а сутра ни у Србији, нећу дозволити рутину. Застала је на тренутак, дозвољавајући тежини тих речи да потоне, а затим је прешла на оно што је сматрала модерним паклом. Данас ратујемо битовима, не само мецима. Мој CISM сертификат за информациону безбедност је ту јер су Куданкулам у Индији и Натанз у Ирану доказали да се нуклеарна постројења руше тастатуром. Сајбер-напад је невидљив док није касно. Ако неко пресретне дигиталну руту вашег транспорта, он не прави бомбу – он прави панику, „прљаву бомбу“ у центру града. Зато сам у Израелу завршила специјалистичке курсеве за одбрану од дронова. Данас нападач не прескаче ограду; он шаље дрон са термитним пуњењем на ваше контејнере док стоје на црвеном светлу у саобраћају. Мицослава је тада отворила свој таблет и показала ми симулације које су изгледале као сцене из филмова апокалипсе. Глас јој је постао мрачан док је описивала најгоре могуће сценарије. Замислите, хибридни удар на транспорт. Симулирани еколошки протест који блокира пут вашем камиону. Док моји људи покушавају да смире масу, сајбер-напад гаси сву мобилну мрежу у кругу од десет километара. У том хаосу, тихи тим професионалаца користи магнетне мине да пробије омотач контејнера. То није теорија, то је план за који ја имам контрамеру. Или унутрашња саботажа „Спавача“. Човек у вашем тиму, проверен, стручан, али уцењен од стране стране службе. Он не краде ништа. Он само искључује системе за мониторинг зрачења и мења шифре на сигурносним вратима пре него што нестане. Ја вршим психолошке провере које иду три генерације уназад. А координисани напад дронова! Рој од педесет дронова наоружаних за прецизно сечење челика напада привремено складиште радиоактивног отпада. Док ви анализирате штету, материјал је већ контаминирао подземне воде. Након што је изнела ове застрашујуће визије, Мицослава је полако навукла своју кожну рукавицу, а њено лице је попримило израз дубоког поштовања према послу који нас чека. Колега, наша сарадња није опција, она је императив. Ви сте ум који ствара решења за одлагање, ја сам мач који та решења брани од света који их не заслужује. Ми смо симбиоза науке и силе. Ваш рад у Србији, у Винчи, и ваши планови за Балкан су од критичног значаја за безбедност целе Европе. Зато, сматрајте ово званичним: Долазим у Београд! Желим да видим ваше објекте, желим да протресем ваше протоколе и да осигурам да су чврсти као пољска граница. Србија и Пољска ће постати бастион нуклеарне безбедности. Устала је, поправила еполету на црној униформи и кратко климнула главом. Очекујем вас на аеродрому у Београду. Не доносите ми цвеће, донесите ми комплетне логистичке планове транспорта. Радијација не опрашта кашњење, а ја још мање. Видимо се у зору. Окренула се на петама и нестала у гужви, остављајући за собом мирис озона, челика и непоколебљиве сигурности. Схватих да сам у овој причи био само статиста.
