Гордана Чомић: Кич морално-политичке подобности

Уместо партијских комитета, данас пресуде све чешће доносе неформални центри утицаја, друштвене мреже и групе које себи присвајају право да одређују шта је дозвољено мислити, говорити и доводити у питање. Да ли је некадашњи идеолошки образац заиста нестао или је само променио облик?

Морално-политичка подобност (скраћено МОПП) био је идеолошки услов и критеријум за запошљавање, напредовање и обављање важних функција у СФРЈ. Њоме се давала предност вернима владајућој идеологији и КОМПартији у односу на било које друге особине, достигнућа, карактеристике. Била је и кључни филтер приликом избора директора, судија, професора, новинара и руководилаца у државним предузећима, јер политичких избора и није било, па је МОПП била алат тамо где је могло да се бира, у неку руку. Подобност се процењивала кроз однос према партији, марксизму, братству и јединству и тековинама револуције.

Нестало је СФРЈ, распала се у ратовима, злочинима, уништавањима и страдањима, нестала је и КОМПартија, идеје комунизма и марксизма постале су идеје чије је време заувек прошло, самоурушио се социјализам као уређење којим управља једна партија, нестало је скоро све што је било омен једног доба, али је – морално-политичка подобност преживела и данас се, скоро 40 година касније од пропасти свега што ју је створило, чини живахнијом него икада, шире и боље прихваћеном него кад ју је КОМПартија смислила за прописивање пожељног понашања, мишљења и опстајања у друштву у ком су порицане слободе, избори и разна права, од слободе говора до тога да МОПП има права да проверава шта се мисли и кад се ћути.

Само је променила теме, нема формалних оснивача, па се уместо „односа према партији, марксизму, братству и јединству и тековинама револуције“ бави чиме год јој је воља, најчешће по медијима који су изабрали плурализам пропаганде, а о интернету и да се не говори, ту МОПП има форме руљица у којима се учешће слободно бира па се прогоне људи, руже, прети им се, дисквалификује, ућуткује, попује, покушава поништити било каква посебност или питање које не припада темама које овај живахни кич МОПП жели наметнути и прогласити их – обавезним.

Кич морално-политичко подобно поповање НЕ МОРА, бира се слободно, воли се то, мило им је да сав тај кичерај претворе у реалност коју СВИ морају да прихвате и БЕЗ КОМПартије и без формално непостојећих одлука да кич МОПП треба оснивати и неговати. Љубав према МОПП други је израз за презир према ДИЈАЛОГУ, јер свака врста дијалога мрви сваку кичерасту измишљотину МОПП 40 година касније, а са истим циљем: „има да ћутке и без питања слушаш шта МОПП има да пропише, револуција је, сад ће све бити дивно, само не смеш ни да питаш ни да причаш ни ништа… рек’о Пленум за МОПП.“ Или „рекло на друштвеним мрежама…“ или „рекло у партији…“ или „рекло у НАШИМ медијима…“ или „рекло на Универзитету, рекло у групи професора, рекло у цивилном друштву…“ уопште једна широко подржана атмосфера „еј, рекло је, бре?! Ћут’ тамо!“ А рекло НИЈЕ НИШТА, углавном је нешто лупетало, али БЕЗ ДИЈАЛОГА људи добровољно дају дозволе да их МОПП прави будалама слободним избором ОДУЗИМАЊА освојеног права на дијалог у којем слободни људи разговарају са другим слободним људима са којима се не слажу и које не подносе.

Па све оно што је „нешто рекло“ у смислу „Ми смо МОПП! Ми смо непорециви! Ми прописујемо шта ко сме да пита, мисли, пише… ми смо НОВО ДОБА које стварамо уз помоћ МОПП, Ћут’ тамо!“ неминовно – тако прописују кич одлуке о кич добу јер кич МОПП и не може да произведе ништа друго осим мотива којим се самоствара на разним местима чинећи често огромне штете, велике и заједничке, свима…

Зашто људи слободно бирају кич морално-политичке подобности којима се граде делузије? Зато што им се чини да тако „освајају моћ“, постају „моћни“ јер ућуткују све друге људе који се усуде да питају „ко’и вам је?! XXI век је, алоо?!“ и јер су МОПП одлично средство за порицање реалности, а реалност је чињеницама непријатна и МОРА се порицати да би људи остали у лимбу делузија с презиром према дијалогу и презиром према свакоме ко не прихвата кич МОПП као такву.

Може им се само отпевушити „не рачунајте на мене, МОППовци“. Што је песмица сваког слободног човека који држи до демократије и слобода и права које она људима доноси.