Једина катастрофална последица најаве да ће Европска унија замрзнути финансије за Србију биће назадовање у областима у којима га до сада није било

Има томе 30 година од времена кад се код нас сматрало да је нормално, демократски и потребно да постоје политичке странке које се баве својим занатом, имају различите идеје и идеологије, разумеју значај локалних политичких лидера и значај локалних избора, баве се политиком персонализовано и умеју да добију локалне изборе и да одбране резултате локалних избора. И тако се догодило пре 30 година да опозиција освоји гласове грађана у неколико десетина градова и да један од првих потеза локалних власти буде „мазут за демократију“ јер је била зима, јер није било енергената, јер је и ЕУ била „далеко“, а у кућама, школама, болницама је требало да људима буде топло, без обзира за кога су гласали. Мало ко је скроз тачно разумео „какав мазут, каква демократија, шта сад, какве везе има…?!“ али су сви волели да им буде топло, што је прилично нормално. Као што НИЈЕ нормално да се 30 година касније сматра да нам нису потребне политичке странке и да нам треба „само непартијски активизам, мобилизација маса, анонимност и конспирација“као сценарио за некакву „револуцију“ којој се не зна ни идеја, ни лидер, ни стратегија. Само се зна „да би било супер када би успело“, а ако не успе „па ’тели смо добро“, а без политичких странака и без дијалога о било чему. Па тако данас имамо најаве ЕУ да зато што код нас нема демократије, зато што нема медијских слобода, зато што је изборна атмосфера нерегуларна, зато што власт неће да се сагласи са спољном политиком ЕУ и затвори Поглавље 35, зато је на видику одлука „нема пара за демократију“.

Та идеја је отприлике као да је пре 30 година "мазут за демократију" упућиван само онима који су гласали за опозицију, док није постала власт у градовима

Јер новац који ЕУ из фондова намењује државама које приступају служи управо демократији, да буде развој за људе и места која не могу сама да финансирају. Па уз то постоји предлог да се те „паре за демократију“ намене за цивилно друштво и слободне медије, дакле за оне који сматрају да је једино исправно да се не подноси власт, да с њом нема дијалога. Та идеја је отприлике као да је пре 30 година „мазут за демократију“ упућиван само онима који су гласали за опозицију, док није постала власт у градовима. Толико је, ем глупо, ем неефикасно, ем без доброг исхода за демократију. Јер док с правом ЕУ анализира да Србија назадује у многим областима, идејом одлуке „нема пара за демократију“ омогућава да назадовања буде и у областима у којима га још нема.

Зато, колико год ЕУ имала и права и правила да о ускраћивању новца одлучује, њихове паре, њихова ствар, толико је очигледно да су усвајањем стратегија „не дај паре ако не раде како треба“ усвојили принцип – „СРПСКА ПОСЛА“ . Као радња која се врши без добро промишљене потребе или каквог домишљеног циља, служи ничему, а углавном оставља катастрофалне последице. То је принцип који је овде измишљен да би могло само да се једе време, објашњава да је довољно имати добре намере и створи утисак да се ради јако добра и паметна ствар. И као и код нас – служи у ствари само смишљачу „српских посла“, све друге оставља или у чуђењу или у штети. Како им се десило да их заразимо вољом за такве стратегије? Како им се десило да било какве санкције сматрају одличним средством за наслове подухвата који везе немају са последицама санкција? Гледањем исто у нас, у годинама када смо имали све могуће санкције које су имале очигледне катастрофалне последице по људе, никако по власт, криминализовале су правосуђе, царину, полицију, створиле црно тржиште и инфлацију којом нас је власт осиромашила додатно и створиле неку чудну „нову елиту“ која се кроз санкције обогатила до неслућених размера. А власт у локалним самоуправама која се против тадашњих санкција борила „мазутом за демократију“ није ту власт освојила захваљујући санкцијама, него управо – упркос њима, занатском политиком и политичким радом политичких странака, укратко – демократијом као таквом. Санкције нису наудиле тадашњој власти нити су је смениле нити је друштво сматрало да ондашње санкције кажњавају власт, а не нас. Као што нисмо поверовали да бомбе коју годину касније падају на власт, а не на све нас. Можда смо сиромашни, можда стално сами себе упропашћујемо разним стратегијама које ничу из принципа „српска посла“. Можда никада себи нећемо приуштити све што већ сада можемо, а тиче се дијалога, слобода и владавине права. Можда смо уморили сироту ЕУ својом вољом за буђавим митовима и непокорном тврдоглавшћу да „истерујемо своје“ и кад треба и кад не треба. Можда је све то тачно, али – глупи нисмо да не бисмо видели да је ЕУ усвојила „српска посла“ у одлучивању о ускраћивању „пара за демократију“ чија ће једина катастрофална последица бити назадовање у областима у којима га до сада није било. Али ће зато цела ЕУ имати лични погрешан утисак као да је урадила „супер ствар“ којом ће „власт или сменити или довести у ред“. Немам срца да им кажем КОЛИКО греше.

Неспорна је воља ЕУ да одлучује о парама својих буџетских обвезника о наменама, неспорно је да се те паре могу и ускратити на основу анализа и процена, неспоран је недостатак демократије, све је то неспорно, а једино спорно је стратегија којом се одлучује да се „паре за демократију дају власти“, јер би то онда значило да ЕУ сматра да је власт та која једина одлучује о демократији у Србији. Е, то је ем спорно, ем глупо, ем има добре исходе само за оне који и у власти, и у опозицији, и свуда у ствари не подносе демократију као такву. Не подносе дијалог, не подносе да им се каже да су европске реформе неизводљиве БЕЗ дијалога и политичких странака, добијали паре за њих или не.

Демократски је научити да без дијалога нема тих пара којима се може изградити демократија

Вероватно би сви са лакоћом разумели колико је то глупо да су сведочили процесу пре 30 година да је мазут био „само за нас, никако за њих“. Да се не помисли случајно да је демократски сматрати да „само треба да се дају паре и да нико ништа не пита“ јер – није, то је једнако глупо. Демократски је градити и имати дијалог о томе одакле нам њихове паре за наше потребе и шта су исходи њихових инвестиција у наш демократски развој. Демократски је научити да без дијалога нема тих пара којима се може изградити демократија.

Демократски је имати одговор за буџетске обвезнике у ЕУ чланицама када питају „на шта трошите наше паре?“ као што је демократски информисати и људе у Србији о свему на шта се троше и европске и домаће паре. Демократски је и да критичка и медијска јавност тачно о свим тим парама и информише људе и анализира исходе инвестираних пара за демократију. Али да би се то догађало треба нам дијалог свих актера, а то је канда тешко и због презира према дијалогу мало вероватно. И шта ће бити исходи? Без дијалога – ниједног доброг исхода неће бити, ни за кога. Српска посла свукуда.