Хандке и Дилан – цена непристајања

Хандке и Дилан, сваки на свој начин, припадају истој духовној традицији непоколебљивих бораца, љубавника слободе, који су увек на страни потлачених, прогоњених и презрених

У српској култури појавили су се много пре него што су постали нобеловци. Појавили су се као фантоми слободе, као људи који су  мислили и грешили на свој начин, а не онако како су то други од њих очекивали. Србија их је прихватила пре него што их је прихватила Шведска академија. Обојица су добили Нобелову награду у тренутку када су били већи од ње. Зову се Петер Хандке и Боб Дилан.

Није случајно Малте Хервиг своју биографију Петера Хандкеа отворио легендарним стихом Боба Дилана: Ко није заузет поновним рађањем, заузет је умирањем. То је реченица која их као стваралачки мото судбински повезује. Ове године Боб Дилан навршава 85 година, а следеће ће 85 година напунити и Петер Хандке.

Иако је сваки од њих јединствен, посебан и неупоредив, дубље посматрано обојица припадају истој духовној традицији – традицији непристајања.

Петер Хандке је у српску културну и политичку историју ушао изненада, на неочекиван начин, кризних деведесетих година, у време када је Србија била изложена снажној политичкој, медијској и културној изолацији.

Симбол отпора

Књига Правда за Србију изазвала је међународне полемике које трају до данас. Од тог тренутка Хандке је као најомиљенији европски писац у западној јавности постао предмет осуде и оспоравања. Постао је симбол отпора.

Када је Дилан у интервјуу за Rolling Stone говорио о страдањима Срба од стране Хрвата, упоредивши их са прогоном америчких црнаца од стране Клана и Јевреја од стране нациста, изазвао је негодовање код наших суседа у региону

Упознао сам га непосредно пре него што је добио Нобелову награду. После једног пријема у Српском народном позоришту разговор смо наставили у неком новосадском ресторану и остали до дубоко у ноћ. Хандке није био музичар, али јесте био рокер.

Уз тамбураше и киселу воду, скоро до јутарњих сати, разговарали смо о књижевности, филму и рокенролу. Вим Вендерс и Емир Кустурица сигурно су те ноћи често штуцали. Разговор је затим кренуо у смеру сарајевског Новог примитивизма и идентитетским питањима. Хандке је одмах препознао да се испод шале, сатире и пародије у Новом примитивизму крију иста она идентитетска питања која стоје у средишту његових најважнијих књига.

Наравно, прича о Србији била је централна тема те вечери. Управо се био вратио са Косова и Метохије. Причао је о манастирима, деци из Ораховца и чувеном винару из Велике Хоче, свом великом пријатељу, о којем је касније снимљен и документарни филм Чекајући Хандкеа.

Хандке је због своје правдољубивости и Правде за Србију доживео прогон и распеће од стране западних медија и европске јавности.  Деценијама је због Србије био оспораван, нападан и жигосан. Али од свог става није одустајао.

И док су се многа врата пред њим затварала, у Србији су се отварала.

Његове књиге превођене су и објављиване, драме игране на највећим позоришним сценама. Када је 2019. године добио Нобелову награду за књижевност, у Србији је била радост која се не да описати. Тако је Хандке, хтео то или не, постао део српске историје, баш као што је и Србија постала део његове биографије.

Онај који тајну зна

Боб Дилан се на рокенрол сцени појавио шездесетих година прошлог века. Није био најслушанији. Било је гласнијих, спектакуларнијих и приступачнијих од њега. Али имао је нешто што су други ретко поседовали — ауру човека који зна неку тајну о свету.

Његове песме су звучале као да неки уморни пророк, у задимљеном бару поред ауто-пута Route 66, прича причу коју нико не разуме до краја, али сви осећају да је важна.

Код нас је Боб Дилана слушао прилично узак круг људи, али га је слушао готово религиозно. Познавао сам људе који су преписивали његове стихове у свеске као молитве. Покушавали су да дешифрују шта је песник хтео да каже, као да је реч о неком тајном јеванђељу рокенрола.

За генерацију која је одрастала у систему колективних истина и готових одговора, Дилан је био право откровење.

Два догађаја пресудно су утицала на његову каријеру.

Први је Марш на Вашингтон из 1963. године. Док се испред Линколновог меморијала окупљало више од четврт милиона људи, млади Дилан стајао је на истој бини са које ће нешто касније Мартин Лутер Кинг изговорити свој чувени говор „Имам сан“. Извео је протестну химну Ветар дува, а затим и Само пион у њиховој игри, песму која је изазвала негодовање публике – тврдио је да појединачни злочинац није једини кривац већ је производ система расизма и политичке манипулације. Био је то Дилан у свом најангажованијем издању.

Две године касније уследио је Њупорт фестивал. Публика је очекивала пророка акустичног фолка. Али Дилан се, на запрепашћење присутних, појавио са електричном гитаром и рок бендом. Шок у публици и бекстејџу. Причало се да је огорчени  Пит Сигер покушао секиром да пресече кабл Дилановог појачала. У том тренутку Боб Дилан није само објавио електричну револуцију, објавио је независност. Независност од публике, од очекивања и од сопственог мита.

Део нас

Када су га проглашавали гласом генерације, он је бежао од те улоге. Када су тражили политичког Дилана, постајао је интимни песник. Када су очекивали револуционара, певао је о Богу.

Хандке је због своје правдољубивости и Правде за Србију доживео прогон и распеће од стране западних медија и европске јавности

Када је у интервјуу за Rolling Stone говорио о страдањима Срба од стране Хрвата, упоредивши их са прогоном америчких црнаца од стране Клана и Јевреја од стране нациста, изазвао је негодовање код наших суседа у региону. Иако сам Дилан тој изјави вероватно није придавао неки епохалан значај, у Србији је она доживљена као његова спремност да саопшти истину без обзира на последице. И управо су се ту, на једном неочекиваном терену, срели Дилан и Хандке.

Ушли су у наше животе тихо и ненаметљиво, а онда смо одједном схватили да су свим својим бићем, и стваралаштвом, постали део нас, део нашег искуства, део наше културе и историје.

Преузели су на себе добар део ружних речи, клевета, лажи и ниподаштавања упућених нама. Зато прича о Хандкеу и Дилану и јесте прича о нама. О томе шта поштујемо, у шта верујемо, шта волимо и чему се надамо.  Као и сама Србија, они су знали да слобода и независност не долазе саме. За њих се треба борити. Они су се борили и изборили.

Хандке и Дилан, сваки на свој начин, припадају истој духовној традицији непоколебљивих бораца, љубавника слободе, који су увек на страни потлачених, прогоњених и презрених. Такви људи увек плате цену. Рецимо, добију Нобелову награду.