Дражен Живковић: Адвокати туђег шовинизма

У наративу „европске опозиције“ у Београду која је креирала „Платформу за европску Србију“ уочавамо како се под заставом ЕУ брани туђи шовинизам и напада сопствена држава

Политичка сцена Србије већ дуже време сведочи феномену који превазилази уобичајену и легитимну борбу власти и опозиције у сваком демократском друштву. Тај феномен се огледа у деловању политичких групација које, самопрокламоване као једини легитимни заступници „европских вредности“ и модернизације, своју политичку платформу и јавни ангажман у потпуности подређују интересима регионалних центара моћи чија се политика годинама, па и деценијама, темељила на системској србофобији. Најсвежији пример таквог деловања јесте саопштење такозване „Платформе за европску Србију“ – политичко-идеолошког савеза који чине Странка слободе и правде (ССП), Србија центар (СРЦЕ), Покрет слободних грађана (ПСГ) и Грађански покрет Солидарност.

Повод за њихово оглашавање била је последња у низу размена оштрих тонова на релацији Београд–Подгорица, узрокована изјавом председника Србије Александра Вучића да званична Подгорица наставља политику нарушавања односа са Београдом и покушаја идентитетског потчињавања српског народа који живи у Црној Гори. Реагујући на накнадне реакције српских званичника који су стали у одбрану државних и националних интереса, потписници ове „Платформе“ понудили су јавности Србије текст који не представља ништа друго до отворено апологетски став према режимским и пострежимским структурама у Подгорици, док је за све регионалне проблеме, нестабилности и застој у европским интеграцијама оптужена – искључиво и безусловно Србија.

Међутим, дубља анализа овог и сличних саопштења не открива само политичку површност и локал-партијску острашћеност ове коалиције. Она разоткрива дубоки вредносни, морални и национални поремећај унутар једног дела српске опозиционе сцене, која је, зарад јефтиних дневнополитичких поена и тапшања по рамену у појединим страним амбасадама, пристала да буде гласноговорник, политички заштитник и визуелни заступник интереса оних кругова у Подгорици који су од антисрпства направили своју основну државну идеологију.

Гледајући реакције поменутих политичких странака из Београда, намеће се питање: где је била и где је данас та самопрозвана „европска опозиција“ када је требало заштитити елементарна људска, грађанска, верска и идентитетска права Срба у Црној Гори?

ЋУТАЊЕ БЕОГРАДСКИХ „ЕВРОПЕЈАЦА“

Да бисмо разумели суштину саопштења „Платформе за европску Србију“, морамо се подсетити на којим је темељима грађена архитектура црногорске државности под вишедеценијском владавином Мила Ђукановића и његове Демократске партије социјалиста (ДПС). Тај пројекат, крунисан референдумом 2006. године, није се зауставио на обнављању независности. Он се, нажалост по регионални мир и стабилност, претворио у агресивни инжењеринг идентитета чији су примарни циљеви били потискивање, десрбизација и постепено брисање свега што носи српски предзнак у Црној Гори.

У том дуготрајном процесу званична Подгорица је учинила низ потеза који су представљали директно, безобзирно и непријатељско мешање у унутрашње ствари Републике Србије, као и отворен напад на виталне националне интересе српског народа на целом Балкану.

Ипак, гледајући реакције поменутих политичких странака из Београда, намеће се питање: где је била и где је данас та самопрозвана „европска опозиција“ када је требало заштитити елементарна људска, грађанска, верска и идентитетска права Срба у Црној Гори?

Подаци и историјске чињенице говоре сами за себе, а списак кључних тема о којима „Платформа за европску Србију“ нападно и систематски ћути разоткрива сву дволичност и хипокризију њихове политике:

1. Признање нелегалне независности тзв. Косова:

Званична Црна Гора је 2008. године признала једнострано проглашену независност лажне државе Косово. Учинила је то упркос противљењу више од 80 одсто сопствених грађана, што је касније у нападу искрености јавно признао и сам бивши премијер Црне Горе Душко Марковић. Тим чином, Подгорица је забила нож у леђа Србији у њеном најтежем историјском и дипломатском тренутку, директно нарушивши њен суверенитет и територијални интегритет. Да ли је икада ико из ССП-а, ПСГ-а, СРЦЕ-а или Солидарности осудио овај чин као недобросуседски, непријатељски и противан међународном праву? Није. За њих је то завршена прича и легитимна одлука, док је свака реакција Србије на ту неправду за њих „хистерија“ и „изазивање конфликата“.

Прогласити легитимну одбрану сопственог народа и државног суверенитета „фрустрацијом“, а пристајати на улогу послушника који ћутке гута сваку увреду и провокацију из комшилука називајући то „европским путем“, представља потпуну политичку, етичку и интелектуалну капитулацију

2. Прогон српског језика и писма:

Иако је српски језик према свим званичним и непристрасним пописима становништва био и остао већински језик грађана у Црној Гори, режим Мила Ђукановића га је уставно и законски маргинализовао, преименовао и потиснуо из образовног система, јавне управе и државних медија. Ћирилица је практично избачена из званичне употребе и сведена на ниво непотребног декоративног елемента. Српски писци, историја и културна баштина систематски су уклањани из школских лектира и уџбеника. Како реагује „европска Србија“ на ово директно кршење Европске повеље о регионалним или мањинским језицима у Црној Гори? Заборавом и муком. Људска и грађанска права за њих важе за све народе, осим за Србе ван граница Србије.

3. Слање представника на прославу етничког чишћења у Акцији „Олуја“:

Представници Војске Црне Горе и дипломатски представници те државе годинама су присуствовали војним прославама у Книну, где се уз неоусташку иконографију и покличе слави највеће етничко чишћење у Европи након Другог светског рата – протеривање више од 250.000 Срба из Хрватске и убиство хиљада цивила. Има ли већег понижења за жртве и отворенијег шамара Београду од таквог геста суседне државе? За „Платформу за европску Србију“ то очигледно не представља никакав проблем. Они у томе не виде препреку за „добросуседске односе“, али виде проблем у томе када званичници Србије подигну глас против такве политичке безобзирности.

4. Системска дискриминација и покушај отимања светиња:

Деценијама су Срби у Црној Гори били грађани другог реда, избачени из државних органа, полиције, правосуђа, војске и дипломатије. Кулминација тог идентитетског и духовног притиска био је покушај отимања имовине Српске православне цркве кроз срамни Закон о слободи вероисповести 2019. године. Када су стотине хиљада грађана изашле на достојанствене литије бранећи своје вишевековне светиње, већина лидера данашње „Платформе“ или је потпуно ћутала или је тај аутентични народни бунт проглашавала „великосрпским мрачњаштвом“ и „штетним мешањем Београда“.

ОД ЂУКАНОВИЋА ДО СПАЈИЋА

Када је 30. августа 2020. године коначно пао тродеценијски аутократски режим Мила Ђукановића, јавност у Србији се оправдано понадала да ће наступити ера нових, искрених добросуседских односа заснованих на међусобном уважавању, заједничкој историји и економском повезивању. Међутим, појава нових политичких фигура попут Милојка Спајића и Јакова Милатовића показала је да је спољнополитички курс Подгорице у многим сегментима остао непромењен, а у односима према Србији и даље обојен латентним патронизирањем, игнорисањем српских националних интереса и наставком спољне политике коју диктирају западни центри моћи.

Званична Подгорица под руководством Милојка Спајића наставља да води политику у којој се гласање за резолуције у Уједињеним нацијама којима се српски народ жели жигосати и колективно оптужити подразумева као норматив, док се истовремено очекује да Београд немо посматра такве потезе и још их награђује економским уступцима, отвореним границама и бесплатним ресурсима. Када премијер Спајић изјави да „Црна Гора не жели сукоб, већ добросуседске односе“, он то говори из позиције некога ко сматра да добросуседски односи подразумевају беспоговорну капитулацију Србије пред свим одлукама Подгорице – било да је реч о Косову, гласању у међународним форумима или положају Срба.

А како на све то реагује „Платформа за европску Србију“? Уместо да стане у заштиту државних интереса сопствене земље и затражи од Подгорице елементарно уважавање Србије, она наступа као спољни гласноговорник и механизам за притисак у корист Спајићеве и Ђукановићеве политике. У свом саопштењу, они без трунке блама оптужују власт у Београду за „политику фрустрације“ и „немоћ да ухвати корак са Црном Гором у процесу европских интеграција“.

Оваква замена теза је у потпуности запрепашћујућа. Прогласити легитимну одбрану сопственог народа и државног суверенитета „фрустрацијом“, а пристајати на улогу послушника који ћутке гута сваку увреду и провокацију из комшилука називајући то „европским путем“, представља потпуну политичку, етичку и интелектуалну капитулацију.

Грађани Србије од опозиције са правом очекују критику власти по питањима економије, владавине права, медијских слобода, сузбијања корупције и институционалног развоја

МОРАЛНО И ПОЛИТИЧКИ ПОСРНУЛО СТАЈАЛИШТЕ

Пристанак на концепцију да се Србија мора по сваку цену усагласити са интересима својих суседа, чак и када ти суседи директно и агресивно раде против ње, није ништа друго до савремени облик аутошовинизма. Странке које чине „Платформу за европску Србију“ – ССП, СРЦЕ, ПСГ и Солидарност – желе да се представе као модерна, проевропска и прогресивна алтернатива. Међутим, њихов концепт „европеизације“ неодољиво подсећа на колонијални менталитет у коме је Србија увек и за све крива, док су њени суседи, без обзира на своје поступке, увек у праву.

У њиховом политичком наративу постоји јасна, опасна и неприхватљива матрица двоструких аршина:

1) Ако Хрватска слави „Олују“ – то је европска вредност и суочавање с прошлошћу. Ако Србија тугује за својим жртвама – то је „повратак у деведесете“ и „распиривање опасног национализма“;

2)  Ако Црна Гора призна Косово и избаци српски језик – то је „суверена одлука у складу са ЕУ интеграцијама“. Ако Србија укаже да је то непријатељски чин – то је „мешање у унутрашње ствари“ и „регионална хистерија“;

3)  Ако Срби у Црној Гори траже своја уставна и језичка права – то су „полуге за изазивање нестабилности“. Ако мањине у Србији траже максимална права – то је „тест демократије за Београд“.

Овакав дволични аршин не функционише ни у једној озбиљној европској држави. Ниједна чланица Европске уније – била то Француска, Грчка, Пољска, Немачка или Мађарска – не жртвује своје националне интересе, своје сународнике у дијаспори и свој државни суверенитет зарад лажног аплауза у бриселским кулоарима. Права европска политика јесте политика заштите сопствених грађана и националног достојанства кроз демократске и институционалне механизме, а не политика безусловног савијања кичме пред свима који на Србију баце камен.

Поставља се сасвим логично и кључно питање: за кога заправо ради ова политичка групација и чије интересе она у реалности заступа?

Грађани Србије од опозиције са правом очекују критику власти по питањима економије, владавине права, медијских слобода, сузбијања корупције и институционалног развоја. То су легитимне и важне теме о којима се у сваком демократском друштву мора водити оштра дебата. Међутим, када опозиција пређе границу и у међудржавним и виталним националним питањима стане на страну оних који систематски угрожавају интересе Србије и српског народа, она престаје да буде легитимна алтернатива власти и постаје обично оруђе у рукама туђих геополитичких интереса.

Својим срамним саопштењем у коме брани званичну Подгорицу од „нападно оркестрираних реакција Београда“, ова групација је директно потврдила оптужбе да делује као обичан мегафон центара моћи из Подгорице и регионалних антисрпских структура. Они су доказали да им је важнији наратив Мила Ђукановића и Милојка Спајића него судбина стотина хиљада Срба који живе у Црној Гори и који деценијама трпе системску дискриминацију.

Права, зрела и одговорна опозиција у Србији морала би да поручи свима у региону:

„Желимо најбоље могуће односе, желимо сарадњу, отворене границе и улазак у ЕУ, али не по цену гажења нашег народа, одрицања од Косова и Метохије и пристајања на улогу дежурног кривца на Балкану.“

Уместо тога, „Платформа за европску Србију“ шаље поруку Подгорици, Приштини и Загребу да у Београду постоји политичка гарнитура која је спремна да прихвати све њихове захтеве, да их награди за свако признање Косова, за сваку прославу „Олује“ и за сваки прогон српског језика, само ако им то помогне да се докопају власти у Београду.

Оно што нуди такозвана „Платформа за европску Србију“ није никаква европска Србија. То је Србија без идентитета, без достојанства

ОДБРАНА ДРЖАВНОГ ДОСТОЈАНСТВА

Србија се данас налази на изузетно сложеном геополитичком раскршћу, изложена огромним притисцима са разних страна. У таквим околностима стабилност, национално јединство око кључних државних питања и јасна одбрана интереса српског народа где год он живео, нису питање било чије партијске идеологије или дневнополитичке борбе, већ питање голог опстанка државе и народа.

Очување добросуседских односа са Црном Гором јесте и мора бити један од приоритета сваке одговорне власти у Београду. Али ти односи морају бити засновани на принципу реципроцитета, искрености и међусобног поштовања. Не може се градити пријатељство тако што ће једна страна непрестано забадати нож у леђа другој, очекујући да ова друга то мирно посматра и још назива „европским партнерством“.

Српски народ у Црној Гори није никаква аутохтона мањина без корена, нити дођош на тим просторима, већ аутохтон и конститутивни народ који је уградио своју државност, културу, језик и духовност у саме темеље те исте Црне Горе. Одбрана њихових права, права на језик, веру и равноправност, као и одбрана суверенитета Србије над Косовом и Метохијом, јесте уставна и морална обавеза сваке власти у Београду, али и сваке поштене опозиције.

Оно што нуди такозвана „Платформа за европску Србију“ није никаква европска Србија. То је Србија без идентитета, без достојанства, без памћења и без савезника у сопственом народу. То је Србија која ћути док јој отимају територију и прогањају род, док истовремено аплаудира онима који то чине. Грађани Србије су такву поданичку политику много пута до сада препознали и убедљиво одбацили, јер историја учи да народ који заборави на своје сународнике, своју историју и сопствено достојанство, на крају неминовно изгуби и своју сопствену државу. Пристајање на наратив у којем је Србија увек крива представља најсигурнији пут у политичку безначајност и историјски заборав.