Зашто се Црна Гора плаши сопствених темељних боја и језика? Како је уопште могуће градити стабилно, праведно и функционално друштво ако се за уставним столом, на којем се дефинишу темељи државе, не налази место за идентитетска, језичка и културна права скоро половине њене популације?
Нигде у савременој Европи уско страначки калкуланс, геополитичка манипулација и догматски уставноправни инжењеринг нису створили тако дубок, апсурдан и дугорочно неодржив процеп између формалноправног поретка и народне стварности као што је то случај у Црној Гори.
Питање идентитета, језика, писма и историјских симбола у овој медитеранској држави већ деценијама није тема инклузивног културолошког дијалога, академске дебате или добронамерног друштвеног договора. Уместо тога, оно је од стране претпостављених политичких елита претворено у брутални инструмент систематске маргинализације, политичке стигматизације и уставног потискивања једне трећине – а у језичком сегменту и чисте реалне већине – сопственог становништва.
Дводеценијска обмана
Звук званичних статистика и званично верификовани подаци са пописа становништва оголили су истину коју су званични наративи бившег режима, али и многи медијски и интелектуални кругови, годинама покушавали да маскирају, релативизују или дословно забашуре под тепих. Реалност измерена на терену показала је да српским језиком у Црној Гори говори преко 43,2 одсто грађана, док се у реалном друштвеном, социолингвистичком и политичком контексту тај број креће и до 45 процената матерњих говорника. Упркос тој необоривој, научно проверљивој и математички јасној чињеници, српски језик у Уставу Црне Горе остаје већ скоро две деценије закован на позицију „језика у службеној употреби” – правно инфериорне, споредне и нормативно деградиране категорије у односу на црногорски језик, којим по званичној статистици говори знатно мањи проценат становништва него српским.
Политичка и друштвена реалност нас уче да гурање тешких и суштинских проблема под тепих никада не доноси дугорочни мир
Слична, ако не и драстичнија судбина задесила је и традиционалне народне и државне симболе. Историјска тробојка – црвено-плаво-бела застава под којом је створена, ослобођена и кроз векове крваве борбе утемељена модерна црногорска држава – дословно је протерана из званичног државног поретка. Она је сведена на ниво спорног, субверзивног или у очима режимских идеолога чак непријатељског знамења. Питање које се данас немилосрдно поставља пред савремену, демократску и декларативно европску Црну Гору више није само питање политичке коректности, већ питање њеног елементарног опстанка и стабилности: Како је уопште могуће градити стабилно, праведно и функционално друштво ако се за уставним столом, на којем се дефинишу темељи државе, не налази место за идентитетска, језичка и културна права скоро половине њене популације?
Како је народни језик постао подстанар у сопственом Уставу
Да бисмо у потпуности разумели размере ове друштвене аномалије и уставног апсурда, неопходно је вратити се на сам уставотворни моменат из 2007. године. Устав изгласан у условима тесне, политичким трговинама скупљене трочетвртинске већине у Скупштини, формулисан је не као инклузивни друштвени уговор свих грађана и народних заједница, већ као идеолошки и правни документ победника над пораженима након тесног и дубоко поларизујућег референдума о независности из 2006. године. У том документу изведен је незапамћен правни и лингвистички акробатски потез. Чланом 13 Устава дефинисано је да је једини службени језик у Црној Гори – црногорски. Са друге стране, српски језик, заједно са босанским, албанским и хрватским, бачен је у категорију другог реда, дефинисану као „језици у службеној употреби.”
Оваква уставна конструкција директно је прекршила све основне постулате савремене политичке теорије о консоцијацијској демократији и правима вишејезичких и вишенационалних заједница. У свим стабилним европским државама са сложеним идентитетским саставом – од Швајцарске и Белгије, па све до Финске или суседне Северне Македоније – статус службеног језика нераскидиво се везује за реалну употребу на терену и демографску тежину народа који тим језиком говори. Када у једној држави близу 45 одсто становништва јасно и недвосмислено изјави да говори српским језиком, перманентна тензија између уставне фикције и реалног живота постаје сталан извор унутрашње нестабилности и осећаја неправде. Српски језик у Црној Гори никада није био језик неке досељене или маргиналне националне мањине; он је вековни лингвистички медијум и идентитетски стожер народа који је ову државу стварао. Сводити га на ниво споредног сервиса и језика другог реда значи спроводити отворено правно и нормативно насиље над историјском и савременом стварношћу.
Криминализација тробојке и брисање сопственог корена
Иста идеолошка матрица политичког прегласавања, идентитетског ревизионизма и брисања историјског континуитета примењена је и на пољу државних симбола. Уставно дефинисање заставе и грба изведено је без иједног озбиљног покушаја да се постигне шири друштвени и народни консензус. Црвено-златна орао-застава изабрана је као ексклузивни, једини и неприкосновени државни симбол, док је народна тробојка – застава са дубоким коренима у Књажевини и Краљевини Црној Гори, утемељена и нормирана у историјском Уставу из 1905. године – у потпуности избрисана из јавног и правног живота. Штавише, у деценијама које су уследиле спровођена је агресивна и системска сатанизација тробојке. Млади људи су привођени, кажњавани и сатанизовани у режимским медијима само зато што су осликавали зидове или носили народне боје под којима су сахрањивани владари из династије Петровић Његош.
Устав би по својој суштини и правној природи требало да буде споменик друштвеног мира, темељни уговор који спаја различитости и гарантује једнакост сваком појединцу и заједници. Државни симболи морају да делују кохезивно, да обједињавају и спајају грађане под један заједнички именитељ. У Црној Гори, међутим, симболи су намерно, свесно и прорачунато конструисани као разделна линија и политички лакмус папир. Порука тадашњих ауторитарних власти била је недвосмислена и сурова: свако ко баштини традиционалну тробојку, ко се пише као Србин и ко говори српским језиком, није довољно лојалан држави Црној Гори и сматра се потенцијалним унутрашњим непријатељем. Тиме је створен изузетно опасан и малициозан наратив по којем је основни предуслов црногорске државности – тотална негација и затирање њеног сопственог историјског и српског идентитетског супстрата.
Институционална дискриминација: Живот грађана другог реда
Ово систематско протеривање свега српског из уставног и законског оквира није остало само на нивоу мртвог слова на папиру нити се завршило на симболичким равнима. Оно се у пракси претворило у вишедеценијску, институционализовану и сурово спровођену дискриминацију кроз све полуге државног апарата. Образовни систем претрпео је темељну и агресивну ревизију. Школски програми, уџбеници историје и лектире прекројени су до непрепознатљивости. Великани на којима је изграђена црногорска и општебалканска књижевност и култура – укључујући и самог Петра II Петровића Његоша или Марка Миљанова – или су реконтекстуализовани кроз призму модерне дневнополитичке идеологије или су потиснути како би се створио брисани простор за новокомпоноване, вештачке лингвистичке и историјске стандарде. Назив наставног предмета у школама промењен је у хибридну форму како би се из њега по сваку цену потиснуло примарно име српског језика.
Реалност измерена на терену показала је да српским језиком у Црној Гори говори преко 43,2 одсто грађана, док се у реалном друштвеном, социолингвистичком и политичком контексту тај број креће и до 45 процената матерњих говорника
Истовремено, у јавном сектору, јавној управи, полицији, правосуђу, здравству и дипломатској мрежи, проценат Срба и декларисаних говорника српског језика годинама је држан на нивоу статистичке грешке. Иако су чинили више од трећине укупног становништва по националности и скоро половину по језику, грађани српске идентитетске припадности били су практично искључени из процеса доношења одлука и вођења државних послова. Били су грађани другог реда у сопственој држави, присиљени да бирају између идентитетске мимикрије и професионалне стагнације. Јавни медијски сервис, који су финансирали сви грађани Црне Горе, деценијама је функционисао као ударна игла у процесу десрбизације, промовишући псеудоисторијске тезе и отворену нетрпељивост према свему што носи предзнак српског.
Поставља се сасвим легитимно и дубоко људско питање: Како се годинама осећао грађанин који уредно плаћа порез, испуњава све своје грађанске и законске обавезе према држави, а у сопственој општини, школи, болници или суду не може да добије документ или оствари право на језику којим говори цела његова породица и којим је говорио његов предак? Како се осећа човек када посматра како се његова вековна народна застава у званичним медијима проглашава за реквизит окупације, док се они који је носе третирају као рушитељи државе?
Када Брисел зажмури на права половине једне државе
Посебно поглавље у овој историјској неправди представљају држање и улога међународне заједнице, пре свега западних центара моћи и Европске уније. Црна Гора се годинама у бриселским кулоарима поносно наводила као „предводник интеграција“ и „успешна прича“ на Западном Балкану. Међутим, када је у питању била заштита елементарних људских, језичких и културних права српске заједнице, евроатлантски партнери су деценијама примењивали политику свесног гледања кроз прсте и двоструких аршина. Исти они европски стандарди који су строго и бескомпромисно примењивани у другим државама региона, у Црној Гори су волшебно суспендовани.
Примере за то није тешко наћи. Уставни оквир Северне Македоније, успостављен након Охридског споразума, изричито гарантује да сваки језик којим говори више од 20 процената становништва на државном или локалном нивоу аутоматски добија статус службеног језика, уз потпуну употребу у државним институцијама. У Белгији постоје три службена језика, у Швајцарској четири, а у Финској шведски језик има статус равноправног службеног језика иако популација Швеђана у тој земљи износи свега око пет процената. Зашто се онда у Црној Гори демократски и научни стандард од 45 одсто говорника српског језика деценијама третира као политичка опасност, ускрата државности или пројекат такозване Велике Србије, уместо као основно и неотуђиво људско и грађанско право? Одговор лежи у потпуној геополитизацији унутрашњег идентитетског питања. Бивши режим предвођен ДПС-ом успешно је западним дипломатама продавао наратив да је свако попуштање према српском језику и тробојци уједно и капитулација пред страним утицајима. На тај начин, основна људска права скоро половине грађана жртвована су на олтару дневнополитичких калкулација и геостратешких игара.
Политичке промене без уставне храбрости
Иако су велике политичке промене од августа 2020. године донеле пад ауторитарног режима, разбијање монопола власти и ослобађање друштва од најгорих облика репресије, дубока уставна неправда остала је потпуно нетакнута. Нове политичке елите, проистекле из разних коалиција и покрета, углавном избегавају отварање уставне реформе. Било из страха од реакција спољних фактора, било због недостатка политичке храбрости, визије или неопходне двотрећинске већине у парламенту, питање уставног статуса српског језика и тробојке поново се гура под тепих и одлаже за нека „боља времена”.
Међутим, политичка и друштвена реалност нас уче да гурање тешких и суштинских проблема под тепих никада не доноси дугорочни мир, већ само одлаже неминовну кризу. Званични резултати пописа становништва представљају необориву научну, демографску и статистичку верификацију стања на терену. Они су јасна порука и опомена свим политичким актерима да се игнорисање воље и идентитета 45 одсто грађана више не може правдати никаквим уставним догмама или идеолошким изговорима.
Да би Црна Гора коначно изашла из зачараног круга идентитетских подела и постала стабилна, модерна, правна и заиста европска држава, неопходно је направити одлучне, храбре и визионарске уставне и законске кораке. Као прво, српски језик мора добити статус службеног језика у Уставу Црне Горе, у потпуности изједначен са црногорским језиком. То решење не значи никакво укидање или негирање црногорског језика, нити угрожавање права оних грађана који свој језик називају црногорским. Оно једноставно представља пуко нормативно изједначавање и признавање елементарних права оних који чине скоро половину укупне популације.
Историјска тробојка – црвено-плаво-бела застава под којом је створена, ослобођена и кроз векове крваве борбе утемељена модерна црногорска држава – дословно је протерана из званичног државног поретка
Као друго, традиционална тробојка се мора уставно и законски заштитити и нормирати као народна застава или државна застава са историјским статусом. То је модел који веома успешно примењују многе европске државе, где поред званичне државне заставе постоји и јасно дефинисана народна или историјска застава која се слободно и поносно употребљава у свим свечаним и народним приликама. На тај начин би се коначно ставила тачка на бесмислену и срамотну криминализацију боја под којима су живели и стварали најсветлији преци данашње Црне Горе. Као треће, неопходна је темељна реорганизација образовног система и медијског простора, тако да они коначно почну да одсликавају стварну, слојевиту, богату и вишекултурну структуру црногорског друштва, уместо да служе као полигон за идеолошко преваспитавање и инжењеринг.
Црна Гора не може бити вечна ако негира сама себе
На самом крају, мора се разумети једна фундаментална истина: Црна Гора не може бити стабилна, вечна и сигурна кућа ако се гради на негацији, маргинализацији и понижавању половине својих грађана. Држава се не воли и не чува тако што се њено сопствено становништво проглашава за реметилачки фактор, а његов језик, писмо и застава за непријатељске реквизите. Напротив, држава је најјача, најстабилнија и најотпорнија на све спољне и унутрашње потресе онда када се сваки њен грађанин, без обзира на то како се национално изјашњава и ком се богу моли, у њеном Уставу и њеним институцијама осећа потпуно равноправно, уважено и као код своје куће.
Постављање столице за све за уставним столом у Црној Гори не значи никакво разбијање или слабљење државе. То је основни, незаобилазни и примарни услов њеног унутрашњег мира, консолидације и дугорочног опстанка. Време је да се коначно склоне уставне барикаде прошлости, да се одбаце превазиђене догме и да се за тај сто привуче столица и за српски језик и за историјску тробојку – за традицију која је створила и кроз векове одржала Црну Гору. Све остало је само наставак опасног, кратковидог и неодговорног илузионизма који читаво друштво држи у стању замрзнутог конфликта и перманентне нестабилности.
