Драгољуб Којчић: Опозиција у потпалубљу културе

Када политички критеријуми постану мерило уметничке вредности, суд о писцима и делима лако се претвара у пресуду о њиховим уверењима. Историја је пуна великих имена која су због тога била уздизана, прогањана или забрањивана

Од свих судова најмање поуздан и најмање је правичан онај који се доноси о уметницима и уметничким делима. Свакако је претеран став de gustibus non disputandum est и бесмислено је пренети га са кулинарске трпезе у духовну галерију. Епохе или тренуци дају оквире за критеријуме, а они су често вануметничке природе.

Једна од првих контроверзи ломила се преко Нобелове награде коју је 1933. године добио Иван Буњин, руски писац у емиграцији. Совјетски критичари сматрали су да је награда додељена због антикомунистичких ставова, а на Западу су његову поезију и прозу називали Буњинов брокат. Оспоравање домаће критике осетио је четири деценије после Буњина на својој кожи и Александар Солжењицин. Четири године пошто је писац романа Одељења за рак и У првом кругу добио Нобелову награду за књижевност, био је принуђен да емигрира у западну Европу па у САД.

Његов слободни дух је у новој средини показао и презир према вулгарности потрошачког друштва. Али, синусоида биографских контроверзи прелази у звездане висине када се 1994. године враћа у Русију и 1998. добија највише руско признање – Орден Светог апостола Андреја Првозваног.

На ролеркостеру славе и пропадања провозао се и Кнут Хамсун, велики норвешки писац и нобеловац, коме његови сународници нису опростили епизоду одушевљења националсоцијалистичком идеологијом Немачке. Езра Паунд, амерички писац величанствених Кантоса за које му је Конгресна библиотека у Вашингтону доделила Болингенову награду за поезију, али који је у своме политичком авантуризму стао уз фашистичку Републику Сало, дванаест година после Другог светског рата провео је конфиниран у душевној болници у Вашингтону.

ФОТО: Жозеф Ноел Силвестр

Колико је уметност, посебно писана реч, повезана са политичким критеријумима, па и по цену жртвовања њене артистичке и духовне супстанце, показује се и у животописима Милоша Црњанског, Растка Петровића, Борислава Пекића, Владимира Велмар-Јанковића и многих других Срба од пера.

Додаћемо и да су велика музичка дела и њихови аутори такође пролазили кроз топлог зеца критике и „критике“ разних цензора. Вагнеров Танхојзер и Заратустра Рихарда Штрауса бојкотовани су дуго година после окончања Другог светског рата. Александар Локшин је, ни крив ни дужан, од стране пакосних колега композитора у Совјетском Савезу био стално под сумњом да је противник власти и, истовремено, да је њен доушник. Што би рекли Латини – O tempora o mores!

У истом алманаху жртава колективног лудила нашли би се и Шостакович, Чајковски којег Загребачка филхармонија недавно скида са репертоара јер је Рус, али и својевремено проскрибовани сликари Владислав Стржемински или чак стрељани Михаило Миловановић. Не, нису заборављени Сава Шумановић и Бранко Миљковић, али студија њиховог случаја задире у још дубље поноре људског пада, у саму катабазу.

И таман када Србија крене свој историјски успон и досегне обасјане врхове својих могућности, када почне да се слаже све богатство њених различитости и култура постане амалгам који превазилази наслеђе отровних подела, онда се повампирују извођачи неслоге и мржње да по нечијем налогу сруше оно до чега смо с великим напором стигли. И потежу као аргумент да су они привилеговани носиоци културе, а да нико ко са њима не дели политичке ставове није културно биће. Тако се лексикон политичких комесара који су пресуђивали Солжењицину, Пекићу или Црњанском протегао до наших дана и овдашњих квазиинтелектуалаца.