Не постоји сфера човековог бивствовања, индивидуалног или колективног, која није стерилисана интересом да се огради „своје“. Уместо да се пуноћа људскости остварује у бесконачној слободи, она се накарадно замишљала у њеном укидању
Свака нова епоха почиње рушењем зидова којима се ограђивала претходна у јаловој нади да ће измаћи дијалектичкој природи историје. Пад Бастиље, чијем обележавању је присуствовао наш председник, заправо је рушење зидова, буквално циглу по циглу, из које је ослобођен дух новог времена.
Није случајно и није само део актуелних политичких аранжмана и порука то што је Вучићу указана највећа почаст. Мистеријум српског трајања управо је у слободарској структури националног бића и вечној отворености за сусрет са будућношћу.
Ако бисмо рендгенски скенирали историјско време, видели бисмо зидање свих могућих ограда између људи и између народа. Најцеловитији приказ дао је Енес Халиловић у својој мега-поеми „Зидови“. Не постоји сфера човековог бивствовања, индивидуалног или колективног, која није стерилисана интересом да се огради „своје“. Уместо да се пуноћа људскости остварује у бесконачној слободи, она се накарадно замишљала у њеном укидању.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 23. јула, можете да прочитате цео текст "Пред силом принципа зидови падају сами"
