Пред силом принципа зидови падају сами

Не постоји сфера човековог бивствовања, индивидуалног или колективног, која није стерилисана интересом да се огради „своје“. Уместо да се пуноћа људскости остварује у бесконачној слободи, она се накарадно замишљала у њеном укидању

Свака нова епоха почиње рушењем зидова којима се ограђивала претходна у јаловој нади да ће измаћи дијалектичкој природи историје. Пад Бастиље, чијем обележавању је присуствовао наш председник, заправо је рушење зидова, буквално циглу по циглу, из које је ослобођен дух новог времена. Није случајно и није само део актуелних политичких аранжмана и порука то што је Вучићу указана највећа почаст. Мистеријум српског трајања управо је у слободарској структури националног бића и вечној отворености за сусрет са будућношћу.

Ако бисмо рендгенски скенирали историјско време, видели бисмо зидање свих могућих ограда између људи и између народа. Најцеловитији приказ дао је Енес Халиловић у својој мега-поеми „Зидови“. Не постоји сфера човековог бивствовања, индивидуалног или колективног, која није стерилисана интересом да се огради „своје“. Уместо да се пуноћа људскости остварује у бесконачној слободи, она се накарадно замишљала у њеном укидању. Човеков свет, па и у његовом политичком аспекту, није дозвољавао тангенте. Идеологије су биле радикализоване до поништења свега што је другачије. Принцип власништва се гротескно и патолошки огледао у братоубиству због спора око бразде наслеђене земље. Народи су се међусобно сатирали у освајачким походима. Храмови, књиге и наслеђе културе спаљивани су да би се затрли трагови идентитета. Ћифтинска посесивност усмеравала је историју уназад. Где год се окренеш, удараш у зидове, а простор слободе смањује се све више, као у оној клаустрофобичној пантомими Марсела Марсоа.

Протест против нових облика бастиљизације човека није започео у елитној култури, барем не на утицајан начин у масама заробљеног друштва. Популарна култура је његова колевка – Ленон, Морисон, Дилан. Експлицитно је срушио зидове Роџер Вотерс, велики гитариста групе Пинк Флоид. Свој перформанс представио је и у београдској Арени, пред публиком која носи слободу у своме колективном гену. На другој страни Балкана перформансе је пред готово милионском публиком и културолошки индикативно изводио Томпсон.

Пад Берлинског зида није био пад Бастиље. Напротив. Изграђени су нови зидови који су испарцелисали свет. Посебно је Србија жива зазидана као деца у Скадру на Бојани.

Упорна политика принципијелности показала је да је Србија весник нове епохе. Од посете председника Пекингу у данима када су долазили Трамп и Путин, преко париске параде до почетка вашингтонског стратешког дијалога, показало се да се крупни преокрети не догађају случајно него по заслугама вишег реда, по истрајавању на вредностима правде, истине и морала. Deus sive Natura такве заслуге не превиђају! Пред овом силом зидови падају сами.