„Културни“ део нашег народа дивљањем на ноћним улицама главног града показао да нема ни основне пристојности. Али из те „културне“ хемисфере није дошла ниједна осуда, ниједан коментар, а култура је злоупотребљена као мач раздвајања на „наше“ и „њихове“.
Један глумац „лаких улога“ на скупу опозиције у Београду поделио је овдашње друштво на културно и некултурно, видећи себе и пар мортус пијаних колега као културне и као квалификоване да пресуђују ко припада којој хемисфери. Као што то често бива у слепилу политичке острашћености промакло му је оно што је очигледно – да је тај „културни“ део нашег народа дивљањем на ноћним улицама главног града показао да нема ни основне пристојности. Али из те „културне“ хемисфере није дошла ниједна осуда, ниједан коментар. Елем, култура је злоупотребљена као мач раздвајања на „наше“ и „њихове“. Такво доказивање правоверности, без аргумената и искључиво са обележавањем оних који другачије мисле познато је само у тоталитаризму, црном и црвеном подједнако. Али, боја идеолошких палета временом се проширила па данас и плаво-жута застава показује да је Доријан Греј универзална парадигма духовне и моралне подељености.
Разлике у културним обрасцима увек су постојале. Френсис Стонор Саундерс осветлила је надметање политичког Запада са политичким Истоком у студији „Хладни рат у култури“. Схватајући културу као меку моћ која пробија политичко-војне бедеме који раздвајају Совјетски Савез и каноне социјалистичког реализма од америчке модерне и индивидуализма у стваралаштву CIA је преко тзв. Конгреса за слободу културе између 1950. и 1967. годинепромовисала авангардне обрасце у сликарству, музици или културним магазинима. Тако је европска левица дистанцирана од совјетског утицаја. Да подсетимо да ће на томе замаху бљеснути имена Џексона Полока, Марка Ротка, Роја Лихтенштајна и Енди Ворхола, али и музичара Џона Кејџа. Источни блок је парирао са генијалним Шостаковичем али су се одрекли Кандинског, Маљевича и Стржеминског. У идеолошкој ригидности временом су изгубили Бродског, Солжењицина и Тарковског.
ФОТО: akg-images/akg-images/ProfimediaИ када се учинило да ће после пада Берлинског зида либерални концепт културе дефинитивно да тријумфује, западни Доријан Греј скида застор који је покривао његов прави портрет. Већ у првим данима украјинске кризе Загреб отказује концерт Чајковског зато што је Рус (sic!), светски реномирани сопран Ана Нетрепко добија отказ у Метрополитен опери и тд. Али врхунац сумрака културе је одлука власти у Кијеву да уклони споменик Михаилу Булгакову, писцу Маестра и Маргарите, једног од највећих романа у историји светске књижевности, али и Дана Турбинових који антиципира крвопролиће које ће се одвијати на авенији Крешчатик један век касније. Култура је престала да буде надметање. Подвргнута је поново арбитрирању неуких људи и административним забранама. Најстрашније је да се ниједан значајнији културни посленик са некада либералног Запада, али ни од њихових овдашњих епигона, није ни осврнуо на извођње културе пред стрељачки строј и кубуре примитиваца.
