4 минута и 33 секунде српске опозиције

Од шерпи и лонаца до политичке тишине, опозициони покрети већ деценијама нуде различите облике протеста, али не и јасан политички садржај. Као што је Џон Кејџ својом композицијом публици понудио тишину као уметнички концепт, тако и домаћа опозиција грађанима нуди празнину као политички програм

Када су исцрпљени класични обрасци уметности, појавили су се апстракција у сликарству, атонална музика, експериментални филм, нова литература, авангардно позориште… Пред светском публиком засијале су звезде попут Кандинског, Мондријана, Џексона Полока, Шенберга, Алена Гинзберга, Линдзи Кемпа и Ла Маме или Буњуела. Авангардизам се мерио удаљавањем од столетних матрица. Његова исходишта постала су испражњена од садржаја али и од форме која је структурирала сваку од поменутих уметности. Маљевич је у само праскозорје нове епохе насликао супрематистички бели квадрат на белом пољу, Ротко је касније  представио своје обојене хоризонталне површи, а Роберт Рајман и Роберт Раушенберг апстраховали су колорну природу нашег света. Иако нешто уздржанији у овом отклону од светлосног спектра, Раушенберг је утицао на композитора Џона Кејџа да радикализује музички израз кроз нови концептуализам.

ФОТО: Brigitte Friedrich/Sueddeutsche Zeitung/Profimedia

Кејџ је почео нововековну авантуру уметничког звука извођењима свакодневних предмета на подијум… чаше, лонци, шерпе и предмети из свакодневне употребе заменили су виолину, обоу и харфу. Нешто слично ће бити и поетски образац јапанског концептуалисте Рјуичи Сакамота. Али као што каже Горан Бреговић, „има нека тајна веза“ између тренда апстракције и лишавања уметности сваког садржаја и наше опозиције. Шерпе и лонци су још деведесетих година прошлог века у какофонијском ноктурну постали инструмент исказивања политичких емоција јер садржајне понуде није ни било, што ће се одмах показати у дебаклу власти коју је погурало кухињско посуђе. Недостатак моралног садржаја у оваквом политичком манифестовању показао се и у време короне када су честити људи свако вече пола сата аплаузом захваљивали медицинским радницима на пожртвовању да уз ризик по сопствени живот помажу оболелима. Примитивци су одмах после овог часа људскости и поштовања опет ударали у шерпе и лонце јер рационално не би могли да објасне против чега то протестују.

Финале Кејџовог експеримента је композиција „4 минута и 33 секунде“ из 1952. године. То је соната тишине, формално подељена у три става. Пред комплетним симфонијским оркестром стајао би диригент на чијем пулту је сат орочио извођење на време из наслова. Оркестар и публика су у апсолутној тишини испратили ово дело и у петом минуту га наградили аплаузом.

Овдашња опозиција, која у своме спектру има више боја него Рајманови квадрати – студенти, лажни студенти, вечити студенти, академски авантуристи без научног дела али жељни власти и афирмације коју нису добили у својим дисциплинама, политички лидери чија се некомпетентност показала од 2000. до 2012. године и понешто дезоријентисаних малограђана из београдске и новосадске чаршије – грађанима Србије могу да понуде само тишину јер немају никакве садржаје, никакве моралне постулате нити узорне теоријске постаменте, никакве харизматичне фронтмене и било какве програмске идеје. Џон Кејџ се својом тишином од четири и по минута барем добро зезао а ови наши опозиционари озбиљно схватају своју неозбиљност, скачу на главу у плићак сопствене безидејности и још би да их народ држи на власти барем четири године. Много је и 4 минута и 33 секунде!