Дражен Живковић: Србија на прагу избора – кампања или климатизовани кафићи

Док је опозиција губила време на сопствене сујете, Александар Вучић је радио оно што најбоље зна – није излазио из патика

Постоји једно старо правило у политици: када ти противник сплетом околности, глобалних криза или сопствених грешака понуди време и простор, твоја је дужност да то искористиш.

Српска опозиција и разноразни улични „блокадери“ имали су нешто што се ретко виђа у модерној политичкој историји Балкана – пуна 24 месеца, две читаве године, да изграде инфраструктуру, каналишу незадовољство грађана, профилишу нова и некомпромитована лица и пред бираче изађу са јасним, прецизним и спроводљивим државним програмом.

И шта се догодило након те две године? Дошли смо на сам праг изборног расплета, а слика опозиционог табора је несразмерно гора него што је била пре те две године.

То више није само политичка аматерска грешка, то је политички аутоимуни поремећај. Уместо да две године искористе за укрупњавање, они су се додатно уситнили. Уместо да понуде стабилност, они су демонстрирали потпуни хаос. Уместо да покажу политичку зрелост и одговорност према народу чије гласове траже, они су се претворили у ријалити програм у ком се не зна ко кога блокира, ко с ким преговара и ко ће на крају изаћи у колико колона.

Када посматрате политичке процесе хладне главе, јасно је да је опозиција имала историјску прилику. Након претходних изборних циклуса, имали су подељено друштво, високе тензије и активне уличне протесте који су сами по себи носили огромну енергију.

Свака озбиљна политичка организација на свету би у таквим околностима урадила следеће: направила би опозициони „кабинет у сјенци“, обишла сваки округ у Србији, разговарала са сељацима, радницима и интелектуалцима, и до данас имала спремну стратегију за сваки сегмент друштва – од пољопривреде до спољне политике.

Уместо тога, шта смо гледали две године?

Гледали смо борбу за превласт унутар београдског круга двојке. Гледали смо како се лидери странчица и покрета јавно препиру преко друштвених мрежа и медија, оптужујући једни друге ко је „лажни опозиционар“, а ко „Вучићев играч“.

Уместо рада на терену, изабрали су комфор београдских студија и твитерашких мехурића. Мислили су да је политичка борба твитовати из кафића и да ће се власт сама од себе срушити ако они довољно пута понове неколико празних парола.

Док су они губили време на сопствене сујете, Александар Вучић је радио оно што најбоље зна – није излазио из патика. Обилазио је градове, отварао фабрике, разговарао са народом и правио темеље за широки народни и државотворни покрет.

Број колона не значи ништа ако унутар тих колона немате садржај. Када нулу помножите са три или са пет, резултат је увек исти – нула

Док проамерички и бриселски експоненти у Београду троше своје време и енергију на јалове расправе о томе ко ће с ким у колону и ко је чији „лажни опозиционар“, Александар Вучић спроводи политичку доктрину која је на овим просторима недостижна за његове противнике.

Он не седи у климатизованим београдским кафићима нити чека упутства из страних амбасада. Он обилази округе, разговара са сељацима, радницима, привредницима и пензионерима.

ТЕРЕНСКА ДИНАМИКА

Његова стратегија уједињавања и окупљања Покрета за државу није никакав маркетиншки трик, већ дубоко осмишљен политички потез који удара у сам стуб стабилности Србије.

Када Вучић изађе међу народ у Шумадији, Подрињу или на југу Србије, он не долази празних руку и са празним причама. Он долази са изграђеним путевима, новим фабрикама, стабилним буџетом и јасном геополитичком позицијом Србије која у невероватно тешким глобалним околностима успева да сачува свој суверенитет и војну неутралност.

Та политичка хиперактивност показује кључну разлику у приступу власти и опозиције. Док власт политику схвата као свакодневни рад, борбу за инвестиције и директан контакт са обичним човеком, опозициони прваци политику виде искључиво као привилегију и прилику да се дочепају фотеља без икакве одговорности према онима чије гласове траже.

ОПОЗИЦИОНА КВАДРАТУРА КРУГА

Са друге стране политичког спектра влада потпуни идејни и организациони хаос. Трагикомично делују покушаји лидерчића разних странака и странчица да израчунају математичку формулу свог наступа на изборима.

Питање „у колико колона ићи“ постало је филозофска енигма српске опозиционе сцене, на коју ни сами актери немају одговор.

Да ли ићи у једној колони, две-три колоне или пет колона? То је једина тема којом се баве недељама и месецима. Али оно што они упорно одбијају да схвате јесте проста истина: број колона не значи ништа ако унутар тих колона немате садржај. Када нулу помножите са три или са пет, резултат је увек исти – нула.

Опозиција пати од хроничног недостатка визије. Њихови међусобни анимозитети, сујете и борба за превласт унутар опозиционог бирачког тела далеко су већи него њихова жеља да понуде алтернативу актуелној власти.

Сваки опозициони лидер жели да буде први на листи, свако сматра да је баш он тај „спаситељ“, а када се угасе светла камера, настаје беспоштедна борба око логистике и мандата.

Народ то види. Бирачи у Србији нису слепи и одлично препознају када се неко поштено бори за државне интересе, а када неко политику своди на математичко подметање ногу сопственим партнерима.

БЕЗ КОРМИЛА И КОМПАСА

Посебна трагична епизода у овом двогодишњем посртању јесу такозвани блокадери. Када су први пут изашли на улице и зауставили саобраћај, многи су у томе видели нову политичку снагу.

Међутим, улична енергија је као ватра – ако је не усмерите у котао који ће покренути локомотиву, она ће само спалити све око себе и на крају се угасити у сопственом пепелу.

Управо то се догодило. Блокадери нису имали кормило ни компас. Нису имали идеолошку основу, нису имали план шта да раде дан након протестног окупљања.

Њихова читава стратегија свела се на то да малтретирају сопствене суграђане, да блокирају раскрснице и мостове, онемогућавајући обичне људе да иду на посао, у болнице или да покупе децу из вртића.

Након две године таквог деловања, епилог је поразан. Уместо да привуку неодлучне бираче, они су их брутално одбили од себе.

ГОЛА ЖЕЉА ЗА ХАОСОМ

Најтужнији сегмент српске опозиционе драме јесте чињеница да они грађанима не нуде апсолутно никакав план. Ако питате било ког опозиционог лидера шта је његов економски план за Србију, добићете научене фразе и општа места о „демократији и владавини права“.

Ако их питате какав је њихов став по питању Косова и Метохије, добићете немушт одговор или немогуће балансирање између бриселских диктата и жеље да се не замере домаћим бирачима.

Ако их питате за спољну политику, половина њих би сутра увела санкције Русији и одрекла се традиционалних савезника, док би друга половина то крила од јавности до завршетка гласања.

Опозиција нема одговор ни на једно кључно питање од националног значаја. Немају концепт привредног развоја, немају идеју како да се носе са глобалном енергетском и геополитичком кризом, немају ништа осим једне једине пароле: „Против Вучића“.

Али гола мржња према једном човеку и жеља да се дође на власт по сваку цену нису политички програм. Народ у Србији је политички писмен и зрео.

Бирачи знају да се од мржње не живи, да мржња не гради ауто-путеве, не отвара фабрике и не брани државне интересе на међународној сцени.

Зато је сваки покушај опозиције да на антивучићевској хистерији направи резултат осуђен на пропаст и пре него што избори званично буду расписани.

ЕПИЛОГ СЕ НАЗИРЕ

Када се све сабере и подвуче црта, опозиција и блокадери улазе у ове изборе са позиције потпуне дефанзиве и расула. Протраћили су две године драгоценог времена.

Уместо да изграде алтернативу, они су показали да нису у стању да воде ни сопствене странке, а камоли озбиљну државу као што је Србија.

Србија се налази у тешким временима, окружена глобалним сукобима и економским потресима. У таквим околностима народ не гласа за авантуристе, за људе без плана и за оне који блокирају сопствену земљу.

Александар Вучић улази у ову утакмицу са позиције лидера који иза себе има мерљиве резултате, консолидовану државу и јасну стратегију за будућност, док са друге стране терена стоји разбијена и дезоријентисана опозиција.

Епилог предстојећих избора већ се јасно назире. Опозиција је свој највећи пораз доживела не на биралиштима, већ у протекле две године – у сопственој неспособности, сујети и потпуном одсуству осећаја за реалност.

Зато ће изборни дан бити само формална потврда онога што сви већ добро знају: Србија бира рад и напредак, а одбацује хаос, уличне блокаде и импровизацију.