Можда је управо то највећи проблем савремене европске и регионалне политике – осећај да право и правда нису једнаки за све
Црна Гора је држава чудних политичких парадокса. У њој се често више поштују геополитичке директиве него расположење сопственог народа, а принципи који се данас представљају као темељ европске политике јуче су без проблема били гажени када је то одговарало великим центрима моћи и домаћим политичким елитама.
Једно од питања које већ годинама лебди над црногорском политичком сценом јесте признање лажне државе Косова 2008. године – одлука која је у значајном делу јавности доживљена као историјски и политички удар на већинско расположење грађана Црне Горе.
Јер, према тадашњим истраживањима и политичкој атмосфери, велики проценат грађана, сам тадашњи премијер Душко Марковић рекао је преко 85 одсто, био је против признања независности Косова. Упркос томе, власт ДПС-а донела је одлуку која је представљена као „стратешки и европски пут“ Црне Горе.
И управо ту почиње проблем који траје до данас.
Не само политички.
Већ и морални.
Јер ако се данас цела Европа позива на принципе међународног права, територијалног интегритета и права држава да чувају свој суверенитет, онда је легитимно питање због чега ти принципи нијесу важили једнако у свим случајевима.
Украјина и Косово – питање које не нестаје
Рат у Украјини поново је отворио тему међународног права и територијалног интегритета држава. Европски лидери свакодневно понављају да границе морају бити поштоване и да се територијални интегритет не сме нарушавати силом.
И то јесте принцип који цивилизован свет мора бранити.
Али управо зато се на Балкану поново враћа питање Косова.
Јер многи грађани Србије, али и значајан број грађана Црне Горе, постављају једноставно питање: ако је територијални интегритет Украјине светиња међународног права, зашто исти принцип није важио за Србију?
То питање можда некоме смета, али оно не нестаје.
Напротив.
Постаје све гласније управо зато што се међународна политика често доживљава као простор двоструких стандарда.
Тишина нове власти
Оно што додатно компликује ситуацију јесте чињеница да након промене власти 2020. године није отворена озбиљна политичка дебата о одлуци о признању Косова.
Иако су многи политички субјекти који данас чине или подржавају власт годинама критиковали одлуку ДПС-а, доласком на власт готово да није било озбиљније иницијативе да се питање поново политички преиспита.
Посебно се данас поставља питање улоге покрета „Европа сад“, који доминантно управља извршном влашћу и који своју политику темељи на европском путу и реформама.
Балкан је простор на којем нерешена питања никада не нестају сама од себе
Јер ако су правда, право и исправљање неправди заиста универзални принципи, онда део јавности сматра да је легитимно отворити питање одлука које су у прошлости дубоко поделиле грађане Црне Горе.
Наравно, свако озбиљан зна да питање Косова није једноставно, ни правно ни геополитички. Оно је повезано са међународним односима, европским интеграцијама и регионалном стабилношћу.
Али управо зато је чудно што данас готово да нема политичке храбрости ни да се о тој теми отворено говори.
Европски пут и осећај неправде
Велики део проблема лежи у томе што значајан број грађана региона европску политику све чешће доживљава као политику селективних принципа.
Када одговара – говори се о међународном праву.
Када не одговара – говори се о „специфичним околностима“.
И управо та формулација о „специфичном случају Косова“ постала је симбол неповерења које постоји према делу западне политике на Балкану.
Јер грађани виде контрадикцију.
Виде да се у једном случају границе бране као светиња, а у другом се промена граница представља као демократско право.
И управо због тога данас расте осећај да за велике силе и део међународне заједнице не важе исти стандарди за све народе.
Посебно не за Србе и Србију.
Црна Гора између геополитике и идентитета
За Црну Гору је питање Косова увек било много више од спољнополитичког питања.
То је питање идентитета, историје и унутрашњих политичких подела.
Одлука о признању није само дипломатски акт.
Она је постала симбол дубоког раскола између политичке елите и значајног дела народа који је сматрао да држава не сме доносити тако крупне одлуке против већинског расположења грађана.
И зато ни после толико година та тема није затворена.
Јер постоје политичке одлуке које формално прођу – али никада не добију стварни легитимитет у делу јавности.
Ћутање као политичка стратегија
Нова власт очигледно процењује да је отварање питања Косова политички и међународно ризично.
Зато бира ћутање.
Али проблем са ћутањем јесте што оно не брише питање.
Напротив.
Само га гура дубље у политичку подсвест друштва, где временом постаје још већи симбол неправде и двоструких стандарда.
А Балкан је простор на којем нерешена питања никада не нестају сама од себе.
Правда не може бити селективна
На крају, можда је управо то највећи проблем савремене европске и регионалне политике – осећај да право и правда нису једнаки за све.
Јер ако принципи важе само када одговарају великим силама и политичким интересима, онда они престају да буду принципи.
Постају инструмент политике.
А грађани Балкана су се управо тога нагледали више него довољно током последњих деценија.
Зато питање Косова није само питање територије.
То је питање доследности.
И питање да ли међународно право заиста важи једнако за све – или ипак постоје народи за које се правила мењају у ходу.
