Кина је у последњих пет година била један од најзначајнијих страних директних инвеститора у Србији, са приливом од преко пет милијарди евра. У Србији послује око 2.000 компанија са већинским капиталом из Кине, које упошљавају 27.000 радника
Кина је у сваком смислу огромна земља, по популацији и територији, природним и економским ресурсима, али и државности и култури. Континуирана политичка, привредна и културна традиција сеже 5.000 година у прошлост и као таква је вероватно без премца у историји људске цивилизације. У том миленијумском периоду, сматра се да је Кина углавном била водећа привреда света, односно најбогатија држава по вредности економског стварања, тј. како то аналитичари кажу, по бруто домаћем производу (БДП). Оквирно речено, процена је да у раздобљу од око (последњих) 150 година своје дуге историје Кина није била најбогатија земља света, тако да се сад сигурним корацима враћа својој лидерској позицији (с обзиром на то да је тренутно друга привреда по номиналном БДП-у), односно враћа се у своје историјско стање, што је врло тешко спречити „обуздавањем“, на чему већ готово једну деценију инсистирају стратези у Вашингтону, сматрајући управо Народну Републику Кину главним изазивачем и стратешким конкурентом. Одговор на питање зашто је Кина богата земља и зашто има тако велику популацију, која би била далеко већа од садашњих 1,4 милијарде душа, да није било стриктне политике контроле рађања (?) садржи више фактора од утицаја, од којих се примарно издвајају обиље хране, коју је било могуће производити у сливовима великих река, на великој географској површини, као и развијенија медицина и лекарство у односу на историјски просек Европе и других континената. Поред тога, истиче се и постојање чврсто организованог друштва – државе, визионарство лидера и континуитет у расту и развоју, који су надвлађивали негативне ударе повремених турбуленција и дали израз у бројним проналасцима и цивилизацијским тековинама које познајемо и дан данас.
Кина функционише као „светска фабрика“, имајући у виду да се у њој практично све производи „од игле до локомотиве“, од микрочипова до свемирских летелица и прекоокеанских бродова“
РЕКОРДНИ СУФИЦИТ
Таква Кина је прошле, 2025. године забележила рекордни суфицит у трговини робом са светом, без обзира што је као последица царинског сукоба са Сједињеним Државама, кинески извоз на америчко тржиште пао за 30%. То је више него изнивелисано растом извоза у „остатак света“, што укључује и раст пласмана на тржиште Европске уније за 15%. Суфицит у трговини робом значи да је вредност кинеског извоза робе био већи од увоза, однсоно да је више продала него што је из иностранства купила, те је самим тим и више новца зарадила. Из тог новца се даље финансира кинеска привреда и друштво: субвенције индустријама, истраживање и развој, зелена трансформација, инвестиције у иностранству, инфраструктура у земљи, па на крају и војска. Разлози огромног суфицита Кине, највећег у свету, леже у великом економском потенцијалу радне снаге, велике природне базе (посебно када су ретки метали у питању), вртоглавог напретка у технолошкој интензивности производње и иновацијама, што све заједно омогућава да земља функционише као „светска фабрика“, имајући у виду да се у њој практично све производи „од игле до локомотиве“, од микрочипова до свемирских летелица и прекоокеанских бродова“. Такође, захваљујући нижим трошковима производње у однсоу на просек „западне трилатерале“ (САД, ЕУ, Јапан) и повољним односом цена/квалитет, кинеска роба је конкурентнија и све траженија на светском тржишту, посебно у брзорастућим, многољудним земљама Азије и Африке, али и развијених тржишта. Узмимо на пример два податка: преко 90% прераде свих количина ретких метала у свету на годишњем нивоу се реализује на територији Кине, док се у кинеским бродоградилиштима производи преко 50% свих прекоокеанских бродова и транспортних контејнера (уз напомену да се око 80% целокупног робног терета транспортује морским путем).
Из свега наведеног не чуди што је Кина међу главним спољнотрговиснким партнерима готово свих земаља света, бар када је увозна страна у питању и да је тешко бити независтан од економских односа са овом земљом. Такође, већина земаља, из већ поменутих разлога, бележи дефицит, односно минус у размени са Кином, али то не мора бити негативно, с обзиром на то да увоз из Кине, бар када су у питању сировине, полупроизводи, машине и опрема за производњу, подразумева ниже трошкове прерађивачке индустрије земље увозника, која своју продукцију извози/реализује на другим тржиштима. Међутим, све више се поставља питање да ли је конкурентност кинеске привреде, која би се метаформично могла описати као ватра змаја, довољно јака да спржи конкуренцију на било ком тржишту на којем се појави. Управо ту лежи дилема и страх обичних привредника (без обзира били мали или велики, који долазе из замаља, које не виде нужно Кину као геополитичког противника) од сарадње са Кином без контроле, однсоно „противпожарних мера“, које би смо по изласку из метафоре могли назвати царинским и нецаринским баријерама.
„ЈЕДАН ПОЈАС, ЈЕДАН ПУТ“
Аутор овог скромног текста је имао прилику да, сплетом околности, као млађи саветник у Министарству финансија буде члан делегације Владе Републике Србије на инаугуралној конференцији креирања платформе за међународну сарадњу назване „Кина + 16 (земаља Централне и Источне Европе)“, септембра 2012. године, у Пекингу. Како је до тога дошло, друга је тема, али вратимо се првој.
Фасцинантно је било посматрати како се представници влада чланица ЕУ интересују за средства из кинеских кредитних линија, која су значајно била повољнија од тржишних услова, и као да су на тренутак заборавили да се за нешто и Брисел пита
Наиме, у време када већи део европске привреде дрмала последица светске финансијске кризе из 2008. године, која се огледала у расту фискалних дефицита и трошкова задуживања, што је покренуло дужничку кризу, Кина је европским партнерима понудила сарадњу кроз релативно јефтине кредите за инфраструктурне пројекте. Чисто као занимљива чињеница: тек након што је инаугурисана платформа за сарадњу „Кина + 16“, следеће, 2013. године, кинески највиши званичници су најавили иницијативу „Један појас, Један пут“, која је за циљ имала чвршће економско повезивање Кине и Европе. Фасцинантно је било посматрати како се представници влада чланица ЕУ интересују за средства из кинеских кредитних линија, која су значајно била повољнија од тржишних услова, и као да су на тренутак заборавили да се за нешто и Брисел пита. Убрзо је схваћено да овакво кредитирање европске привреде носи „политички ризик“ пораста зависности од Кине, те се прешло на познати систем спасавања привреде из „примарне емисије“, што се колоквијално назива и штампање новца, односно на енглеском „quantitative easing“ (количинско попуштање), отпочео је период јефтиног новца, ниских каматних стопа, што је подигло јавне дугове у Европи, али смањило интерес за сарадњу у оквиру „Кина +16“, платформе која је изгубила међународни значај, постепеним повлачењем чланица ЕУ.
Србија која је и тада и сада била заинтересована за сарадњу са Кином, што се базира на традиционалном пријатељству и потписаном стратешком пертнерству између две земље, нашла се и на путањи „Један појас, Један пут“, као једна од кључних тачака на путу ка средишту Европе, заједно са Грчком и Мађарском. У међувремену је Кина постала други најзначајнији спољнотрговиски партнер Србије, а две земље су потписале Споразум о слободној трговини, који је функционалан од лета 2024. године. Ево и неколико бројчаних података:
Прошле године је робна размена између Србије и Кине износила 8,3 милираде евра (међугодишњи раст од 20%), а суфицит у корист већег партнера је био 4,6 милијарде евра (међугодишњи раст од 37%). У првом кварталу 2026. године робна размена са Кином је износила 2,2 (међугодишњи раст од 10%), док је суфицит у корист Кине износио милијаду евра (међугодишњи раст од 22%), У периоду јануар-март 2026. године у односу на исти период прошле године (међугодишње), раст извоза је износио 1,9%, док је увоз увећан 14%. Једном речју, Србија наставља да драстично повећава дефицит у размени са Кином. У периоду јануар-март 2026. године, извоз бакра као сировине и производа од бакра је чинио 93% укупног исзвоза Србије на кинеско тржиште, док се са кинеског тржишта увозила разна роба од ниске до високе додате вредности: индустријске сировине, телекомуникациони уређаји, па и војан опрема.
ФОТО: Компас/Илустрација„ЧЕЛИЧНО ПРИЈАТЕЉСТВО“
Размена услуга између две земље је износила око 1,1 милијарди евра у 2025. години, међугодишњи раст размене око 45%, с тим што је суфицит у корист Кине износио око 170 милиона евра. Кина је у последњих пет година била један од најзначајнијих страних директних инвеститора у Србији, са приливом од преко пет милијарди евра, усмерених углавном у рударство, хемијску и металску индустрију (релативно ниже додате вредности). Међутим, прошле године је прилив страних директних инвестиција из Кине практично анулиран што је резултат како планске политике кинексих компанија, али и новонасталих геополитичких околности. Напоменимо и да у Србији послује око 2.000 компанија са већинским капиталом из Кине, које упошљавају 27.000 радника.
Србија остаје посвећена развоју економских односа са Кином, на бази стратешког партнерства између две земље. Охрабрује и чињеница што је актуелни председник НР Кине окарактерисао пријатељство између две земље као „челично“. С обзиром на то да се ради о односу између две несразмерне привреде, а да се говори о стратешком партнерству, онда основа даљег развоја не би требало да буде само тржишни механизам, већ и одређене повластице за економију слабијег партнера, како би развој односа у будућности био одржив на обострану корист.
Овакве околности и овакве чињенице треба да искористи руководство Србије, које припрема званичну посету Кини и убеди традиционалне пријатеље, да се зарад одрживости мора одустати од максимизације профита, да се мора дати већа прилика домаћим микро, малим и средњим компанијама да се више укључе у ланце снабдевања кинеских компанија
У прилог иде и чињеница да ЕУ администрација покушава да, у оквиру измењених односа са Вашингтоном, које сада карактерише одсуство безрезервности у подршци америчкој политици у Европи, покрене нови стратешки дијалог са Пекингом, који је практично прекинут 2019. године обустављањем преговора о потписивању свеобухватног споразума о трговини и инвестицијама, који је преговаран осам година, а од потписивања са одустало у предвечерје првог трговинског рата између САД и Кине (који је, руку на срце, иницирао Вашингтон). Имајући у виду да је ЕУ привреда много више зависна од сарадње са Кином, него што је била зависна од енергената из Русије, вероватно је да ће Брисел морати у разговорима са Пекингом да пронађе неки нови „модус операнди“, који би економију ставио испред геополитике. Могуће је да уколико се у скорије време успостави мир у Украјини и Персијском заливу, да би наступио период извесне релаксације у односу Запад – Кина, до неког новог геополитичког потреса, те да би тај период Србија требало да искористи за даљи раст и развој сопствене привреде, једним делом га базирајући и на наставку привлачења страних директних инвеститора, који би се користили споразумима о слободној трговини, које Србија има потписане, укључујући и онај са Кином. На тај начин би се могло и очекивати да Србија настави да увозом из Кине одржи релативно ниске трошкове производње робе коју пласира на трећа тржишта, а да преко страних инвеститора, који су заинтересовани за кинеско тржиште унапреди извозну структуру и смањи спољнотрговински дефицит са Кином.
Овакве околности и овакве чињенице треба да искористи руководство Србије, које припрема званичну посету Кини и убеди традиционалне пријатеље, да се зарад одрживости мора одустати од максимизације профита, да се мора дати већа прилика домаћим микро, малим и средњим компанијама да се више укључе у ланце снабдевања кинеских компанија, да је неопходно унапређивати еколошке стандарде, радне услове и повећавати додату вредност кроз будуће инвестиције. На тај начин, уз разумевање од стране моћнијег економског партнера би се могао оспорити аргумент многих аналитичара, да ко је близу кинеског змаја, може да буде жестоко опечен од његове ватре, кроз пад конкурентности и губитак тржишта.
