Панчевачка рафинерија између санкција и продаје и хоће ли држава осигурати своје енергетске интересе

Америчке мере, руски интереси и улазак МОЛ-а отворили су питање рада НИС-а и економске суверености Србије. Одлука о будућем власнику не тиче се само тржишта горива, већ и стабилности нације

Релативно мала америчка агенција OFAC, у јанару 2025. увела је санкције НИС-у због већинског руског власништва над овом нафтном компанијом, тражећи да се промени власничка структура ове компаниј,е како не би била одсечена од финансирања и редовног снабдевања и то је покренуло читав низ питања везаних за енергетску безбедност, стабилност и сувереност Србије, укључујући и питања цена, редовне снабдевености тржишта, рада рафинерије у Панчеву, као и геополитичке и геоекономске позиције Србије.

Пре свега, ко је или шта је OFAC? Њен формални назив је Служба за контролу имовине у иностранству (Office of Foreign Assets Control) и броји тек око 170 запослених, али је у пракси задужена да спроводи санкције којe САД уводе другим државама, компанијама и појединцима. Последњих 30-так година има пуне руке посла, будући да је примена санкција од стране САД све учесталија и свеобухватнија, нарочито када је реч о рату у Украјини и са Ираном Персијском заливу.  OFAC тренутно контролише чак 28 санкционих програма, а изриче казне вредне стотине милиона долара (без формалне одлуке суда и без икаквих писаних доказа) и таквим компанијама какве су Dojče banka, HSBC, BNP Pariba и води поступак против Simensa, Boša, Henkela, па и против НИС – Нафтне индустрије Србије која се налази у већинском власништву руских партнера: Газпром Њефт поседује око 44,9% акција НИС, Газпром још око 11,3% и Република Србија око 29,9% власништва.

Кратка хронологија догађаја показује да је руски партнер отпочео разговоре о продаји већинског пакета акција са мађарским МОЛ-ом што је и влада Србије потврдила крајем 2025. године. МОЛ је у јануару 2026. године потписао тзв. Heads of Agreement (то је нека врста прелиминарног уговора који регулише битна уговорна питања пре него што се потпише коначни обавезујући уговор), о куповини 56,15% акција НИС-а. У међувремену НИС је добијао лиценце за продужење рада од OFAC, до 20. марта, затим до 22. маја, до када треба да се заврши процес продаје. Претходно, по речима министарке Ђедовић, Влада Србије одустала је од експропријације НИС по тржишној цени, настојећи да задржи фер и добре политичке односе са Русијом у чему је одлучујућу улогу имао председник Србије Вучић. У жељи да сачува енергетску безбедност, Србија је инсистирала на неколико ставки у преговорима, (премда нема никаквог удела у преговорима око продаје већинског пакета акција који је у власништву руске стране): да откупи 5% акција од МОЛ-а и тиме повећа свој власнички удео, да рафинерија у Панчеву настави са радом и да се омогући редовно снабдевање нафтом преко нафтовода ЈАНАФ-а који контролише Хрватска, (као и да се у перспективи Србија прикључи на нафтовод Дружба о чему постоји начелни договор са одлазећом владом Виктора Орбана). Русија је настојала да одложи продају, није реаговала на предлог Србије за откуп већинског удела и онда је изабрала МОЛ као прихватљивог партнера за продају већинског удела. Преговори са МОЛ-ом настављени су и после победе Петера Мађара над Орбаном на изборима у Мађарској, будући да је реч о приватној компанији у којом Влада Мађарске нема већински удео, (али међу приватним власницима нико нема контролни пакет акција). Има оних који тврде и да су преговори у застоју, јер Русија поставља два кључна услова: први, да после завршетка санкција може поново да откупи НИС од МОЛ-а и врати га у власништво Газпром-а и други, да новац од продаје НИС буде директно уплаћен на рачун руском партнеру. Председник Управног одбора компаније МОЛ Жолт Хернади демантовао је да је МОЛ спреман да врати компанију НИС у руско власништво после прекида санкција.

OFAC тренутно контролише чак 28 санкционих програма, а изриче казне вредне стотине милиона долара (без формалне одлуке суда и без икаквих писаних доказа

ФОТО: Компас/Илустрација

Међутим, Србија је у мају изразила незадовољство преговорима са МОЛ-ом истичући могуће проблеме око три групе питања: сигурност снабдевања домаћег тржишта, наставак рада рафинерије у Панчеву и раније обавезе НИС-а према држави Србији. Појавио се и потенцијално нови купац, домаћа компанија Senaтor Treasury у власништву контроверзног бизнисмена Ранка Мимовића, који нуди 2 милијарде долара за куповину НИС, што је двоструко више од суме коју нуди мађарска компанија, али се поставља питање кредибилитета и способности ове компаније да управља тако сложеним технолошким и економским системом какав је НИС. Председник Србије енергично је одбацио могућност да се компанија „Senaтor Treasury“ јави као купац за НИС, јер би то био превелики ризик за Србију, а и Газпром Њефт је демантовао да преговара са овом фирмом. Без сумње, постоје и значајне геополитичке импликације продаје НИС-а: смањење руског геополитичког утицаја у сфери енергије на Балкану, што је примарни интерес САД, повећање утицаја Мађарске као регионалног играча, контрола тржишта енергената и редовно снабдевање, што је национални интерес државе Србије. У јавности су се појавили и предлози да Србија активира право прече куповине НИС од Руса, како би заштитила свој национални интерес, али је очито да је то право, премда дефинисано уговором тешко искористити, јер се јавља правно замршено питање тумачења тзв. више силе, па у то питање овом приликом нећемо улазити. Свакако, у вези са овако компликованом ситуацијом постоји још неколико непознаница и недоумица у јавности: да ли Руси заиста желе да продају НИС, да ли ће OFAC прихватити продају МОЛ-у будући да постоји извесна сумња како би тиме Русија задржала свој утицај (има теоретичара завере који чак тврде да је МОЛ суштински под контролом руске државе) и хоће ли држава Србија имати енергетску стабилност. Гледано из угла америчких санкција, ако је већ продаја НИС нужна, онда је боље да Србија на својој територији има компанију која је интегрисана у западни енергетски и финансијски систем и која у будућности не би подлегала неким новим могућим санкцијама.

ФОТО: Aleksandar C/Shutterstock

Погледајмо шта су могући добици у случају продаје НИС-а мађарским партнерима: задржала би се постојећа инфраструктура у рукама респектабилне компаније, наставило би се редовно снабдевање тржишта, цене горива би остале стабилне, наставила би се умерена инвестициона активност, тржиште би се интегрисало у европски енергетски систем. Неповољни сценарио десио би се у случају да нови власник обустави рад рафинерије у Панчеву, или значајно смањи прераду, што би повећало зависност од увоза деривата, земљу изложило рањивости на шокове (рат  у Ирану), вероватно би утицало на раст цена и смањило би енергетску сувереност земље.

Какав је утицај ове нафтне компаније на буџет Србије? НИС даје у буџет приходе од акциза, ПДВ, дивиденде по основу профита, порезе и доприносе за запослене и приходе од експлоатације нафте и гаса. Ако настави свој рад у пуном обиму и са профитабилношћу какву је до сада остваривао, (или вишом), Србија ће имати значајне користи. Ту је и запошљавање великог обима радне снаге (више од 13 хиљада људи), што све има значајне макроекономске ефекте, као и утицај на раст БДП. Смањени рад рафинерије значајно би утицао и на показатеље везане за обим БДП. Куповина од стране МОЛ-а повећала би зависност Србије од Мађарске, чиме би од великог значаја били и политички односи са новом мађарском владом, будући да је сарадња са владом Виктора Орбана била одлична. Краткорочно посматрано, продаја НИС-а би уклонила санкције Србији, стабилизовала тржиште и повећала енергетску сигурност, али додатно отвара питање ко има кључни енергетски утицај у Србији, (па индиректно) и значајан политички утицај по том основу. Према томе, једно од најважнијих питања је судбина рафинерије у Панчеву, тим пре, што је МОЛ већ власник ИНЕ  у Хрватској и што је МОЛ тамо од две рафинерије (Ријека и Сисак), већ затворио рафинерију у Сиску, а то с правом изазива бојазан државе Србије.

Каква је ситуација са регионалним триштем нафте и нафтних деривата? Дајемо кратак преглед који може бити врло информативан за нашу анализу:

ФОТО: Српски Компас

 Као што се може видети анализом табеле, имамо следећу ситацију:

• Хрватска има сличну ситуацију какву би могла имати Србија, јер је у већинском власништв МОЛ-а; постоје спорови државе и МОЛ-а око управљања, арбитраже око појединих питања, оптужбе за политички утицај и гашење једне рафинерије (Сисак); Хрватска ипак има солидну позицију, јер је власник ЛГН терминала на Крку, диверсификује своје снабдевање и задржава значајан утицај;
• Румнија има снажну енергетску аутономију, сопствену производњу нафте и гаса и црноморска налазишта, а покушава да постане и гасни регионални центар и важан енергетски играч у овом делу Европе;
• Бугарска има сличну сутиацију као и Србија, јер је већински власник и главна компанија Лукоил и Европа сада врши притисак на Бугарску да смањи руски утицај;
• Грчка има веома развијене рафинерије, излаз на море и значајну поморску логистику, доста улаже у ЛНГ капацитете, диверсификује изворе енергије (више извора);

За разлику од Србије, оне земље које имају излаз на море, више рафинерија, сопствену значајну производњу, диверсификују изворе снабдевања, улажу у ЛНГ терминале, имају већу сувереност и бољу енергетску позицију (Аустрија, Румунија, Грчка, Хрватска).

Гледано из угла америчких санкција, ако је већ продаја НИС нужна, онда је боље да Србија на својој територији има компанију која је интегрисана у западни енергетски и финансијски систем

МОЛ има модерну рафинерију у Ријеци у чију модернизацију улаже значајна средства, а затворио је рафинерију у Сиску. Ова је рафинерија (у Ријеци), капациетета 4,5 милиона тона, слично као и рафинерија у Србији. Румунија је у повољнијем положају, јер има два велика власника и две рафинерије чији су укупни капацитети око 10 милиона тона, што јој даје већу енергетску независност у односу на Србију. Бугарска има највећу рафинерију на Балкану,  капацитета око 7-8 милиона тона, ослоњена је на руску нафту, што је сада ставља у неповољан положај. Грчка је снажан рафинеријски центар и има чак три рафинерије нафте. Зато је велики извозник и регионални енергетски центар Медитерана. Аустрија је велики енергетски центар Средње Европе, а Мађарска има велику рафинерију (највећа за МОЛ), капацитета око 8 милиона тона. Оно што је у овоме неповољно по Србију, јесте чињеница да европски енергетски трендови воде ка укрупњавању рафинерија, гашењу мањих постројења, регионалној централизацији и интеграцији.

ФОТО: Компас/Илустрација

Каква је позиција рафинерије Панчево? Технолошки је конкурента и добро позиционирана (Дунав), али нема директан излазак на море, зависи од регионалних нафтовода („Дружба“, ЈАНАФ) и налази се између великих центара: ОМВ, МОЛ, румунске и грчке рафинерије, што делимично смањује њену конкурентност. За Србију је заиста важно да рафинерија Панчево настави са радом и то је чворишна тачка српских захтева. Прво, то је питање енергетске безбедности државе (сопствена прерада нафте, мања зависност од увоза, мања рањивост на кризе, боља контрола нафтних резерви, боља снабдевеност тржишта); друго, важно је због стабилности цене горива, (боља контрола тржишта, мања зависност од увозних цена, нижи трошкови транспорта, мања осетљивост на тзв. екстерне шокове – рат у Заливу); искуство показује да током ратова, санкција, прекида енергетских токова и глобалних енергетских криза, земље са сопственом прерадом имају већу стабилност; треће, рад домаће рафинерију имао би позитивне ефекте на трговински и платни биланс земље, а нарочито на раст БДП; рафинерија у Панчеву обухвата читав систем саобраћајне инфраструктуре и логистике ( железница, саобраћај, транспорт, петрохемија, логистика, индустрија, запосленост), па би гашење или смањење рада имало негативне последице на индустрију, радну снагу, привредну активност, фискалне приходе државе. Коначно, постоји и геополитичка димензија; имајући у виду да је енергија инструмент моћи, наставак рада рафинерије у Панчеву свакако би био важан елемент економске суверености Србије, што је питање које има и безбедносни и економски и политички значај. Упркос Зеленој транзицији, нафта и рафинерије ће бити важни у Европи још најмање наредних 20 година, општа је оцена експерата који се специјализовано баве питањем енергетике. Стога је ово једно од кључних питања продаје НИС-а, а најновија изјава министарке Ђедовић Хандановић упућује на закључак да Србија још увек није постигла договор у преговорима са МОЛ-ом и да ће и даље настојати да постигне договор око кључних питања која су важна за енергетску безбедност Србије. Уверени смо да ће се преговори успешно окончати. Ако бисмо дали прогнозу који је сценарио највероватнији, чини нам се да ће се продаја НИС-а мађарској компанији МОЛ извесно догодити и да ће Србија успети да обезбеди своје енергетске интересе. За сада се мање вероватним чини сценарио да OFAC одустане од санкција у склопу могућег глобалног договора Путина и Трампа и завршетка рата у Украјини.