Док се 22. мај ближи, преговори Београда и Будимпеште показују да енергетска слобода нема цену, јер Београд одбија да због санкција попусти пред туђим интересима који би трајно угасили домаћу прераду нафте
Преговори Србије и МОЛ-а око судбине Нафтне индустрије Србије (НИС) ушли су у фазу која се слободно може назвати „ратом живаца“. Оно што је на папиру требало да буде логична трансакција у сенци санкција ЕУ према руском капиталу претворило се у дубоки стратешки спор. Изјаве државног врха Србије не остављају простор за сумњу да је преговарачки сто постао поприште одбране енергетске суверености земље у тренутку када се притисци гомилају са свих страна.
ФОТО: КомпасКада председник Александар Вучић коментарише условљавања које МОЛ поставља у преговорима за преузимање НИС, он огољава комплексне односе у овој прилично неповољној ситуацији за нашу земљу.
„Некима се учинило да могу да нас уцењују и да можемо да прихватамо решења која су за Србију неприхватљива. Ја се надам компромису, ако га буде буде, ако га не буде, не буде. Надам се да ће то бити завршено у току недеље, јер се нама санкције продужавају 22. маја“, изјавио је српски председник након потписивања докумената за брзу саобраћајницу „Вожд Карађорђе“.
Ако би МОЛ одлучио да смањи прераду у Панчеву, Србија би дословно постала енергетски вазал, а сопствена индустрија доживела колапс
Вучић и не крије да су преговори тешки и да се темеље на суштинским неслагањима, али да, упркос томе, морају да до 22. маја произведу коначни договор о продаји руског већинског удела у НИС-у према року који је дао амерички ОФАК (Канцеларија за контролу стране имовине Министарства финансија САД).
„Постоје чудни неки захтеви МОЛ-а и даље од тога нећу ићи. Имамо неких четири или пет тачака спорења, али ми смо спремни за компромис, верујем да је и мађарска страна спремна за компромис, као и руска. Годину и по дана сваке недеље нешто разговарам, сваке недеље некоме одговарам не бих ли испао фер према не знам више коме, да будем искрен, не бих ли сачувао односе и са једнима и са другима и свако мисли да може да ме удара у главу и да гази Србију како хоће. Имате прилику, завршите то до 22. маја. Нисте завршили? Довиђења. Има ко ће“, поручио је Вучић.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Ови „чудни захтеви“ биће да задиру у саму суштину управљања компанијом, пошто се од Србије очигледно тражи попуштање које би могло трајно да наруши контролу над најважнијим енергетским ресурсом.
Основни страх Београда, дакле, није само формално власништво, већ и физички опстанак прерађивачких капацитета. Рафинерија нафте Панчево (РНП) је стратешки драгуљ, а МОЛ, који поседује рафинерије у Мађарској и Словачкој, природно тежи оптимизацији свог система, што би за Србију могло значити гашење или сведење Панчева на ниво складишта.
336 хиљада тона сирове нафте прерађено у априлу у Рафинерији нафте Панчево
Преговори Србије и МОЛ-а и поуке из Хрватске
У свету где се нафта мери геополитичком моћи једнако колико и барелима, очигледно је да захтев мађарског МОЛ-а иде у правцу потпуне оперативне доминације.
Проблем је фундаменталан – док МОЛ посматра НИС као прилику за регионалну експанзију и оптимизацију сопственог система рафинерија, Србија НИС види као кичму своје индустрије. Уосталом, овде ваља подсетити да је улазак МОЛ-а у хрватску нафтну индустрију (ИНА) довео до деценијских спорова, гашења рафинерије у Сиску и претварања националног гиганта у малопродајну испоставу Будимпеште. Београд тај сценарио свакако не жели да понови.
Коментаришући комплексност читаве ситуације, министарка рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић прецизно је дефинисала „црвене линије“ које нећемо прелазити, а то су будући рад Рафинерије у Панчеву и нивои прераде. Зашто је то кључно? Рафинерија Панчево је модернизована милијардама евра инвестиција управо да би Србија била самодовољна и без ослањања на друге. Ако би МОЛ, као нови власник, одлучио да смањи прераду у Панчеву како би „напумпао“ капацитете својих рафинерија „Дунав“ или „Словнафт“, Србија би дословно постала енергетски вазал.
ФОТО: REUTERS/Laszlo BaloghЛогика стратешког менаџмента је овде сурова. Из угла МОЛ-а, логичније је гасити конкуренцију и продавати сопствени бензин кроз туђу мрежу пумпи. Из угла Србије, то је пут у потпуну катастрофу. Губитак примата Панчева повлачи са собом и колапс ХИП Петрохемије. Ова два система су технолошки повезана као органи у телу, јер без примарног бензина из рафинерије Петрохемија престаје да постоји. То би значило гашење хиљада радних места и губитак стотина милиона евра наших извозних прихода.
Потрага за алтернативама
Инсистирање српске стране на гаранцијама о нивоу прераде отвара кључно питање: може ли се приватни инвеститор икада истински обавезати на нешто што му тржишна математика не налаже? Историја нафтних уговора у Источној Европи пуна је „писама о намерама“ која су постала безвредна оног тренутка када је цена сирове нафте драстично осцилирала.
У случају да МОЛ преузме примат, а Панчево престане да диктира понуду, држава губи најјачи механизам за заштиту стандарда грађана. Сопствена прерада омогућава држави да кроз марже и акцизе „пегла“ глобалне скокове цена. Без тога, цена на пумпама у Србији зависила би искључиво од пословних планова у Будимпешти, остављајући српску привреду без икаквог утицаја.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаСрбија је овим наступом послала јасну поруку свим актерима. Прва је упућена МОЛ-у и она гласи: „Нисмо очајни“. Друга је адресирана на Гаспромњефт: „Ваш излазак из власништва не сме бити на штету нашег опстанка“. Председниково упозорење да „нико не може да гази Србију како хоће“ недвосмислено свима ставља до знања да Београд више неће толерисати улогу стране која само покушава да испадне фер док трпи ударце.
71,7 одсто произведено више млазног горива ЈЕТ А-1 у односу на март
Овај државни став сугерише да се активно разматра алтернативе које су до јуче изгледале немогуће. То може да подразумева улазак конзорцијума домаћег капитала или чак привремену национализацију по узору на потезе Немачке према руским уделима у њиховим рафинеријама. Иако домаћи бизнисмени немају енергетску експертизу какву поседује МОЛ, они имају један неоспоран адут. Њихови интереси су директно везани за стабилност Србије, а не за регионалну доминацију мађарског капитала.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаГеополитика изнад економије
На крају, питање свих питања је постоји ли уопште алтернатива стратешком партнерству са МОЛ-ом? Мађарска и Србија су тренутно најближи политички савезници, али у нафтном бизнису пријатељство престаје тамо где почиње контрола над цевоводима. Питање снабдевања преко Јадранског нафтовода (ЈАНАФ) и потенцијално везивање за мађарску трасу нафтовода „Дружба“ су улози у овој игри који превазилазе дневну политику.
Србија се свакако налази пред историјским избором – да ли прихватити лош уговор под притиском рокова и санкција или ризиковати неизвесност али сачувати енергетску кичму земље? Порука званичног Београда је свима разумљива – да НИС неће бити дат „у бесцење“ нити ће се суверенитет продати за привремено решавање проблема са санкцијама.
Компромис је пожељан, али нико не треба да се игра са српском енергетском независношћу. Србија одавно више није „џак за ударање“, већ играч који је спреман да напусти преговарачки сто ако услови вређају национални интерес, па и здрав разум. Битка за НИС се наставља, а њен исход ће дефинисати економску судбину Србије за наредне деценије.
