Синдром поданичке храбрости

Зашто Подгорица режи на Београд док јој Загреб и Приштина ударају пацке и политички лупају шамаре?

Има у психологији онај добро познат, такозвани трансгенерацијски образац понашања: када појединац нема храбрости да се супротстави ономе ко га пред свима понижава и малтретира, он се врати кући и истресе сву своју фрустрацију на онога за кога зна да му неће узвратити ударцем, или на онога ко му је историјски и по крви најближи.

Управо гледамо тај мучни, трагикомични спектакл на црногорској политичкој и дипломатској сцени.

Политичка Подгорица – без обзира на то ко у њој тренутно држи конце и ко седи у фотељама министарстава – спроводи спољну политику која је у потпуности лишена кичме, достојанства и било каквог суверенистичког рефлекса, осим када треба показати „мишиће“ према Београду.

Гледамо тај образац из дана у дан.

Из Загреба стижу отровне стрелице, дипломатске уцене, демарши, блокаде, спискови непожељних особа и отворене претње заустављањем европског пута.

Из Приштине стижу поруке игнорисања, непоштовања и отворених територијалних апетита или политичких провоцирања.

А шта ради званична Црна Гора?

Покрива се ушима.

Ћути, савија главу, шапуће извињења и прави се да се ништа није догодило.

А онда, да би пред сопственом јавношћу прикрила то страшно, огољено понижење, подгоричка машинерија напросто „открива“ нову „опасност“ – наравно, у Београду.

Што више Загреб притиска, то званична Подгорица јаче и перфидније удара на Србију.

То више није само лоша дипломатија.

То је озбиљан дијагностички проблем једне политичке елите која је суверенитет државе предефинисала као право да се сагиње пред свима, осим пред онима са којима дели најдубље историјске, културне и родбинске везе.

ХРВАТСКИ ШАМАР КАО ДИПЛОМАТСКА РУТИНА: ОД ЈАДРАНА ДО ПРЕВЛАКЕ И „ЦРНИХ ЛИСТА“

Погледајмо чињеницама у очи. Хрватска дипломатска стратегија према Црној Гори деценијама се не мења ни за милиметар – она је хладна, уцењивачка и прорачуната. Званични Загреб Црну Гору не посматра као равноправног партнера или суседа, већ као геополитичког дужника који мора стално да доказује своју „поправљену прошлост“ тако што ће испуњавати сваки прохтев који стигне са Пантовчака или из Банских двора.

Како реагује званична Подгорица када из Загреба стигне отворени ултиматум око школског брода „Јадран“?

Тај брод, који је понос поморске традиције и који деценијама везује своју судбину за црногорску обалу, у хрватској реторици преко ноћи постаје „отета имовина“. Уместо да званична Црна Гора јасно, гласно и са чињеницама у рукама поручи да се о државној имовини и сувереним правима не преговара путем притисака и уцена, дипломатски представници Подгорице почињу да замуцкују, правдају се и траже „компромисна решења“ која увек иду на штету сопственог државног поноса.

А шта ћемо са Превлаком?

Деценијама се то питање држи у стању „замрзнутог статуса“, где је Црна Гора фактички потиснута, док Загреб поступно утврђује своје позиције.

Шта ћемо са резолуцијама и списковима политичара којима се забрањује улазак у Хрватску само зато што су усвојили текст у сопственом парламенту који се не допада политичким структурама у Загребу?

Шта је са спомен-плочама у Морињу, где се пристаје на текстове који директно оптужују сопствену државу и војску, без икаквог реципроцитета или одбране историјске истине?

Напад на Београд увек је заправо напад на већи део сопственог становништва у Црној Гори, који не пристаје на наратив да су им браћа у Србији највећи непријатељи, док су им они који их уцењују наводно „најбољи пријатељи“

У било којој сувереној држави на свету стављање председника парламента или лидера парламентарних странака на „црне листе“ суседне државе изазвало би оштру, реципрочну и достојанствену реакцију. Покренуле би се дипломатске ноте, тражила би се објашњења, ставила би се тачка на поданичко понашање.

Али не и у Подгорици.

Овде се после таквих пљуски реагује тајним извињењима, кулоарским молбама и јавним ћутањем. Званичници у Подгорици понашају се као ђак који је добио ћушку од школског насилника, па се још и извини што је стајао на путу.

ПРИШТИНА, ОТВОРЕНИ ПРОВОКАТОРИ И КОМПЛЕКС „МАЊЕГ ОД МАКОВОГ ЗРНА“

Ако је однос према Загребу обележен страхом од блокаде на путу ка Европској унији, однос према Приштини разоткрива још дубљу моралну и политичку кризу званичне Подгорице. Док се локални политичари у Приштини не либе да провоцирају, прекрајају историју и отворено потцењују црногорске државне структуре, Подгорица и на те сигнале одговара апсолутном пасивношћу.

Присетимо се само како се олако и без икаквих компензација прелазило преко питања демаркације границе на Кули и Чакору. Када политичари из Приштине отварају питање граница и у јавност пуштају мапе које директно задиру у територијални интегритет Црне Горе, подгорички званичници бирају стратегију „слепила и глувоће“. Када се дешавају инциденти на административним линијама или када се у политичком дискурсу у Приштини Црна Гора третира као пуки сервис за реализацију регионалних пројеката који директно подривају стабилност региона, у Подгорици влада мук.

Нема оштрих тонова, нема ванредних конференција за новинаре, нема драматичних оптужби за „мешање у унутрашње ствари Црне Горе“. Ако било ко из Приштине пошаље увредљиву поруку на рачун Црне Горе, подгоричка елита то проглашава „интерним политичким дебатама“.

Зашто?

Зато што је политичка елита у Подгорици сама себи нацртала уске геополитичке коридоре у којима је дозвољено критиковати само једну адресу. Приштина може да ради шта год хоће, Загреб може да поставља какве год хоће ултиматуме, али реаговати на то значило би показати да имате сопствени став и властити интегритет. А то је луксуз који црногорски званичници, научени да слушају инструкције са стране, одавно себи не смеју да приуште.

БЕОГРАД КАО ДЕЖУРНИ КРИВАЦ, ЈЕФТИНА МЕТА И ПСИХОЛОШКИ ВЕНТИЛ

И ту долазимо до суштине ове политичке фарсе. Шта ради власт у Подгорици када доживи понижење из Загреба или игнорисање из Приштине? Како да пред сопственим грађанима оправда то што се понаша као отирач за регионалне центре моћи?

Рецепт је стар, али увек изнова активиран: нападни Београд!

То је непогрешиви политички рефлекс који функционише по принципу димне завесе. Оног тренутка када из Хрватске стигне дипломатска пљуска која оголи сву немоћ подгоричке дипломатије, медијска и политичка машинерија у Подгорици у року од 24 сата измисли нову „агресију из Србије“. Одмах се ваде старе тезе о „великосрпском пројекту“, „мешању Београда у унутрашње ствари“, „угрожености црногорског идентитета“ и „опасности са истока“.

То је класични политички трансфер кривице и пројекција властитог кукавичлука. Београд служи као идеална мета из три кључна разлога:

1. Београд је безбедна мета:

Политичари у Подгорици знају да реакција из Србије, ма колико била оштра у вербалном смислу, неће угрозити стабилност и виталне функције саме Црне Горе на начин на који то могу учинити западни ментори или суседи који држе кључеве евроинтеграција. Са Београдом се може свађати јер то доноси јефтине поене код одређеног дела аутошовинистичког бирачког тела, а не кошта ништа на међународном плану.

2. Прикривање сопственог вазалства:

Сваки пут када се у јавности подигне прашина око наводне опасности из Србије, нико више не пита шта је било са школским бродом „Јадран“, докле се стигло са разграничењем на Превлаци, зашто хрватски министри диктирају ко сме, а ко не сме бити у Влади Црне Горе, и зашто се на понижавајуће поруке из Приштине одговара потпуним муком.

3. Национално инжењерство и страх од сопственог народа:

Политичка елита се плаши сопственог идентитета. Напад на Београд увек је заправо напад на већи део сопственог становништва у Црној Гори, који не пристаје на наратив да су им браћа у Србији највећи непријатељи, док су им они који их уцењују наводно „најбољи пријатељи“.

Србија је за подгоричке властодршце постала психолошки вентил. Кад год притисак са Запада и из суседства постане неподношљив, вентил се отвори према Београду. Тиме се ствара лажна слика „храбрости“ и „одбране државе“. Али та храброст је лажна, наручена и дубоко кукавичка.

Да би пред сопственом јавношћу прикрила то страшно, огољено понижење, подгоричка машинерија напросто „открива“ нову „опасност“ – наравно, у Београду

МЕТОДОЛОГИЈА МЕДИЈСКО-ПОЛИТИЧКОГ СПИНОВАЊА: РЕЦЕПТ ЗА ЗАБОРАВ

Како изгледа тај процес у пракси? Довољно је испратити насловне стране појединих подгоричких медија, портала и изјаве дежурних аналитичара који се финансирају из разних фондова за „борбу против малигног утицаја“.

Фаза 1 (Понижење)

Из Загреба стигне оштра нота или услов. Хрватски званичници поруче Црној Гори да заборави на брзи улазак у Европску унију док не реши отворена питања онако како то одговара хрватским националним интересима. Или из Приштине стигне изјава којом се негира црногорски суверенитет. У Подгорици тајац. Нема реакције Министарства вањских послова, нема оштрих саопштења странака.

Фаза 2 (Паника у редовима)

Јавност почиње да поставља питања. Грађани питају зашто држава нема став, зашто се допушта константно гурање прста у око, зашто се губи дипломатија достојанства. Кулоари брује о понижењу.

Фаза 3 (Измишљање фронта према Београду)

Одједном, као по команди, неки званичник из Србије да изјаву о положају српског народа у Црној Гори, или се просто извуче нека тема из прошлости, попут изјава поводом неке годишњице. Подгоричка политичка сцена експресно експлодира! Сазивају се ванредне конференције, пишу се оштре ноте, дежурни „суверенисти“ се утркују ко ће јаче нагрдити званични Београд, ко ће више запретити и ко ће се приказати као већи „заштитник црногорских интереса“.

ФОТО: Компас/Илустрација

Фаза 4 (Заборав и награда)

Тему понижења из Загреба или Приштине прекрио је заборав. Наратив је успешно скренут. Грађанима је поново понуђена стара таблета за спавање: „Србија нас напада, морамо се збити у редове.“ Политичари у Подгорици добијају тапшање по рамену у западним амбасадама јер су успешно извели још једну антисрпску операцију.

Ова јефтина политичка представа понавља се из месеца у месец. Али проблем је у томе што је та представа постала толико прозирна да у њу више не верују ни они који је режирају, а грађани све више виде голотињу црногорске спољне политике.

ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛО ДОСТОЈАНСТВО СТАРЕ ЦРНЕ ГОРЕ

Историјска Црна Гора – она о којој се пева и на коју се многи данас лажно позивају – градилa је свој ауторитет управо на томе што није пристајала на уцене већих и моћнијих од себе. Знала је да држи до свог достојанства и када су око ње биле империје. Није се удварала онима који су је тлачили, нити је ударала на браћу да би добила милостив поглед туђина.

А шта имамо данас?

Данас имамо карикатуру од суверенизма. Суверенизам који се огледа у томе да се покорно клима главом на сваки диктат који стигне из амбасада или из суседних чланица ЕУ, док се лажна храброст тренира на Београду и на сопственим грађанима који не пристају на такав полтронски менталитет.

Каква је то држава и какав је то суверенитет ако вам комшија одређује које ћете резолуције усвајати у сопственом парламенту? Каква је то независност ако на отворено мешање у унутрашње ствари, које долази из Загреба, одговарате са: „Хвала вам на смерницама“, а на сваку изјаву из Београда скачете као да је објављен рат?

Каква је то дипломатија у којој се властити народ дели на „пожељне“ и „непожељне“ спрам тога колико мржње показују према Србији, док се према истинским притисним факторима из окружења гаји став потпуног подаништва?

То није суверенитет.

То је комплекс мале вредности.

То је политичка дволичност у којој се страх од јачег маскира мржњом према ближем.

ЕКОНОМСКИ И ДРУШТВЕНИ ЦЕХ ПОЛТРОНСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

Овакав курс спољне политике не носи са собом само морално и дипломатско посрнуће – он производи и конкретну, мерљиву штету по грађане Црне Горе. Док се политичари утркују у додворавању Загребу и нападима на Београд, економија Црне Горе и даље суштински зависи управо од те исте Србије.

Туристи из Србије чине стуб црногорске туристичке сезоне, роба из Србије пуни рафове црногорских продавница, а инвестиције и регионална повезаност са Београдом представљају жилу куцавицу црногорског привредног опстанка. Па ипак, уместо да се са Београдом граде највиши могући економски и инфраструктурни односи, званична Подгорица константно сече ту грану на којој седи.

С друге стране, каква је економска корист од слепог подаништва према Загребу? Да ли су хрватске инвестиције преплавиле Црну Гору? Да ли нам отварају врата европских фондова без условљавања? Наравно да не. Добијамо само нове ултиматуме, препреке и захтеве за уступцима на територијалном и имовинском плану. Сваки пут када Подгорица попусти у нади да ће добити „европску награду“, из Загреба стигне нова листа захтева. То је спирала без дна, у којој Црна Гора губи и ресурсе и образ.

ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ ПРЕКИНЕ ПОДАНИЧКИ ЦИРКУС

Црној Гори су неопходни добри, стабилни и институционални односи са свим суседима – и са Хрватском, и са Албанијом, и са Босном и Херцеговином, и са властима у Приштини. Али ти односи се не могу градити на бази сталног уступања, савијања кичме и прихватања улоге перманентног кривца за све и свашта.

Оног тренутка када из Хрватске стигне дипломатска пљуска која оголи сву немоћ подгоричке дипломатије, медијска и политичка машинерија у Подгорици у року од 24 сата измисли нову „агресију из Србије“

Ако Црна Гора жели да је било ко у региону и Европи поштује, она мора прво почети да поштује саму себе. А поштовати себе значи:

1. Имати исте аршине за све

Ако се реагује на изјаве из Београда, мора се са истом оштрином, правном аргументацијом и достојанством реаговати и на ултиматуме из Загреба и на провокације из Приштине. Дипломатија не сме бити селективна и наручена.

2. Престати са употребом Србије као политичког анестетика

Сваки пут када политичари у Подгорици потегну тему „српске опасности“ да би сакрили сопствене неуспехе, корупцију и понижења пред другима, они само показују сопствену слабост, јад и неспособност.

3. Одбранити државну имовину и понос без извињавања

Школски брод „Јадран“, питање граница, достојанство црногорских посланика и одлука парламента нису ствар око које се иде по мишљење у суседне престонице. О томе се став износи јасно, чврсто и без страха од тога шта ће рећи политички ментори.

4. Вратити братске и регионалне односе у фокус

Србија није непријатељ Црне Горе, нити то икада може бити. Време је да се прекине са праксом у којој се најближи и најважнији економски и народни партнер третира као дежурна врећа за ударање.

Грађани Црне Горе – без обзира на то како се изјашњавали и за кога гласали – уморни су од гледања властите државе у улози вечитог политичког дужника који пред једнима пузи, а пред другима режи. Доста је било те мучне представе у којој се подаништво према Загребу и Приштини продаје под „европске интеграције“, док се напади на Београд пакују као „одбрана суверенитета“.

Дошло је време да се погледа у огледало. Држава се не брани тако што се пузи пред онима који те уцењују, а камење баца на оне са којима делиш хлеб, историју и будућност. Време је да Подгорица коначно исправи кичму – ако је од ње, у овој галами удвориштва и страсног полтронства, уопште ишта остало.