Да ли би превремено гласање смирило Србију или постало погонско гориво за блокаде и хаос
Када се једно друштво суочи са дубоком политичком кризом, логично је да се као прво решење помену избори. Демократија је управо зато и створена – да грађани на бирачким местима одлуче коме верују, ко треба да води државу и којим путем она треба да иде. Међутим, Србија се данас налази у необичној ситуацији у којој се први пут озбиљно поставља питање да ли би превремени парламентарни избори заиста представљали излаз из кризе или би постали ново гориво за блокаде, сукобе, политичку радикализацију и друштвени хаос.
На први поглед одговор делује једноставно. Ако постоји политичка криза, иде се на изборе. Ако постоје протести, незадовољство и оспоравање власти, народ добије прилику да се изјасни. Тако функционишу развијене демократије. Међутим, проблем Србије данас није само питање односа власти и опозиције. Проблем је много дубљи и опаснији јер се више не води борба само за власт, већ за тумачење саме политичке стварности.
Једна страна сматра да институције функционишу и да се свака политичка промена мора остварити кроз демократски процес и изборе. Друга страна све чешће шаље поруку да избори нису довољни, да институције немају легитимитет и да се политички циљеви могу остваривати кроз притисак са улице, блокаде и перманентну мобилизацију друштва. Управо ту настаје највећи проблем.
Јер демократија не функционише само на основу права да гласате. Демократија функционише на основу спремности свих политичких актера да прихвате резултат гласања. Ако унапред знате да једна страна неће признати победу противника, онда избори престају да буду решење и постају само нова етапа политичког сукоба. Због тога је данас важније питање шта би се догодило дан након избора него сам датум њиховог одржавања.
Претпоставимо да власт убедљиво победи. Да ли би политички противници признали резултат и вратили се институционалној борби или би наставили са блокадама и тврдњама да изборни процес није био регуларан? Са друге стране, ако би опозиција остварила значајан резултат, да ли би политичка сцена коначно добила стабилност или би уследио нови талас оспоравања и политичке нестабилности? Одговор на та питања данас нико не даје.
И управо зато део јавности са правом поставља дилему да ли се Србија налази у политичкој кризи или у кризи поверења. Јер проблем више није само ко ће бити на власти. Проблем је што значајан део политичке сцене више не верује институцијама, процедурама и правилима игре. А када нестане поверење у правила, тада избори сами по себи нису довољни да реше проблем.
Када политика пређе са бирачких места на улицу, тада више није најважније колико ко има гласова. Тада постаје важно ко може окупити више људи, произвести већи притисак и наметнути јачу политичку емоцију
Посебно забрињава чињеница да је политичка сцена последњих месеци постала готово потпуно подељена између два концепта деловања. Један инсистира на институцијама, изборима и политичком дијалогу, док други све више рачуна на притисак са улице као основни механизам политичке промене. Наравно, протест је легитимно демократско право сваког грађанина. Међутим, ниједна озбиљна држава не може функционисати уколико протест постане замена за институције, а блокада друштва основни облик политичког деловања. Јер када политика пређе са бирачких места на улицу, тада више није најважније колико ко има гласова. Тада постаје важно ко може окупити више људи, произвести већи притисак и наметнути јачу политичку емоцију.
Такав модел можда може краткорочно донети политичку корист одређеним групама, али дугорочно производи само нестабилност. Управо због тога посебну пажњу заслужује понашање председника Србије Александра Вучића током актуелне кризе. Без обзира на политичке ставове које неко има према њему, тешко је игнорисати чињеницу да месецима позива на разговор, дијалог и решавање спорова кроз институције система. Његова основна порука остаје иста – политичке разлике могу бити огромне, али држава мора функционисати и проблеми се морају решавати кроз демократске процедуре.
Насупрот томе, из дела опозиционе сцене често се чују поруке које не нуде јасан политички план за излазак из кризе, већ инсистирају на наставку притисака, блокада и конфронтације. Такав приступ оставља утисак да појединим политичким актерима сама криза постаје важнија од њеног решавања. То је можда и најопаснија фаза сваке политичке кризе.
Јер када политичка нестабилност постане политички капитал, тада нестаје мотив да се пронађе компромис. А друштво улази у стање перманентног сукоба из којег сви излазе слабији.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаПосебно забрињава чињеница да би евентуална изборна кампања у Србији могла бити једна од најпрљавијих у модерној политичкој историји земље. Друштвене мреже већ одавно нису простор дебате, већ простор политичког рата. Ботови, анонимни профили, компромитујући материјали, полуинформације и организоване кампање постали су саставни дио политичког живота. У таквом амбијенту тешко је очекивати кампању засновану на економским програмима, инвестицијама, развоју инфраструктуре или демографским мерама. Много је вероватније да би јавни простор био затрпан аферама, оптужбама, међусобним дискредитацијама и покушајима политичког уништења противника. Тиме би избори изгубили свој основни смисао. Уместо да буду механизам смиривања тензија, постали би нова арена за њихово продубљивање.
Историја Балкана препуна је примера у којима политичке кризе нису завршавале изборима, већ су се након избора само настављале у другачијем облику. Свака страна веровала је да контролише процес. На крају је процес почео да контролише њих. Атмосфера се радикализовала, друштво се делило, а простор за разум и компромис постајао све мањи. Србија данас мора да избегне управо тај сценарио. Јер ниједна политичка победа није вредна урушавања институција државе. Ниједна странка није важнија од стабилности земље. Ниједан политички циљ није вредан претварања друштва у трајно бојно поље.
Управо зато кључно питање није да ли Србија треба да иде на изборе. Кључно питање гласи: да ли су сви политички актери спремни да прихвате оно што грађани одлуче? Ако јесу, избори могу представљати почетак изласка из кризе. Ако нису, онда ће избори бити само нова етапа истог сукоба. Због тога одговор на српску политичку кризу не зависи од датума гласања, већ од политичке зрелости свих учесника. Од њихове спремности да прихвате демократију не само када побеђују, већ и када губе. Без тога ниједан гласачки листић неће донети стабилност. Донеће само привремени предах пре новог таласа оптужби, блокада и политичких обрачуна. А Србија данас више од свега треба управо супротно – мање политичке хистерије, мање сукоба и више одговорности према држави која мора остати изнад свих појединачних политичких интереса. Јер избори могу бити лек за кризу само онда када сви прихватају правила игре. У супротном, они постају још једно поглавље у причи чији крај нико не може са сигурношћу да предвиди.
