Малколм Мухарем: Курвини синови – они долазе

Џони Штулић је још раније певао о много мрачнијој страни стварности. Његове песме нису биле само критика света у којем је живео већ и упозорење на будућност која нас чека. У дистопијској песми „Курвини синови“ као да је наслутио време у којем ће идеје уступити место интересима, а људи без идеја и идеала заузети стратешка места са којих ће одлучивати о туђим животима

„Политика политичарима – музика музичарима“ била је једна од најпознатијих парола Новог примитивизма почетком осамдесетих година. Била је то новопримитивна, иронична верзија сентенце „Политика политичарима, уметност уметницима“, која се приписује Миловану Ђиласу, у време великих политичких и културних превирања у Југославији, педесетих година прошлог века. Залажући се, између осталог, за то да се уметницима, бар начелно, обезбеди простор за стваралачку аутономију, без непосредног идеолошког туторства политике, Ђилас је најпре завршио у затвору, а потом у Лондону, као политички дисидент. У нашој примитивној верзији било је то, наравно, сатирично подсећање на утопијска дисидентска маштања о уметничкој слободи у тврдом комунистичком систему.

Била је то само најава да ћемо и те како говорити о политици, али на другачији, шифрован начин. Једна од мојих најдражих „политичких“ песама Новог примитивизма јесте „Maggie’s Farm“, инспирисана легендарним класиком Боба Дилана, чију је поруку о непристајању на експлоатацију, понижавање и контролу Елвис спојио са енергијом и бунтом Секс пистолса. Идеја је била да се, по угледу на „God Save the Queen“ групе Секс пистолс, направи песма о тадашњој председници Савезног извршног већа СФРЈ, Милки Планинц. Да би се избегла реакција система, песма је формално посвећена Маргарет Тачер, тадашњој британској премијерки. То је класичан пример онога што бисмо могли назвати квантном новопримитивном естетиком: спајање наизглед неспојивих културних, музичких и политичких кодова, при чему се једно значење прикрива, али се истовремено открива друго.

Залажући се, између осталог, за то да се уметницима, бар начелно, обезбеди простор за стваралачку аутономију, без непосредног идеолошког туторства политике, Ђилас је најпре завршио у затвору, а потом у Лондону, као политички дисидент. У нашој примитивној верзији било је то, наравно, сатирично подсећање на утопијска дисидентска маштања о уметничкој слободи у тврдом комунистичком систему

Елвис је ту направио необичан спој две песме са различитих страна рокенрол историје. Диланова „Maggie’s Farm“ и бунтовничка „God Save the Queen“, усмерена против британске монархије, постале су основа за сатирични обрачун са политичким ауторитетима. Маргарет Тачер, прва дама британске политике, у Елвисовој интерпретацији постаје својеврсна пројекција Милке Планинц.

У тексту се, кроз духовите ироничне опаске, доводе у питање политичка моћ, породичне и партијске привилегије, економска политика и прикривање истине од народа. Рефрен доноси обећање да ће се против премијерке певати све док певачу не зачепе уста. А онда следи завршница на енглеском језику, преузета од Дилана: пркосно одбијање да се и даље ради на Мегиној фарми. Аутор као да рачуна на то да евентуални цензор неће разумети енглески.

У песми „In Our Country“ („У земљи ОУР-а“), такође на енглеском језику, Елвис наставља сличну игру. Описује нам лепоте и предности наше земље: људи су добри, девојке љубазне, Брена велика звезда, момци играју кошарку и возе добра кола, пишу се добре књиге, а нико ништа не ради. Док на концертима и у галеријама нема публике, неки људи желе републику. Наравно, реч је поново о Косову и Метохији. Иза привидно безазленог описа југословенске свакодневице крије се слика система пуног противречности, у којем се много говори о култури, раду и заједништву, док стварност изгледа потпуно другачије.

Скоро истовремено, наши сарајевски саборци из Забрањеног пушења отишли су корак даље. Оно што је у песмама било духовито поигравање са ауторитетима, у једном тренутку претворило се у стварни политички сукоб. Догодила се афера „Црко Маршал“.

Крајем новембра 1984. године, на концерту Забрањеног пушења у Ријеци, Неле Карајлић изговорио је чувену реченицу: „Црко Маршал!“ Уз накнадно објашњење: „Мислим на појачало.“ Тако је бар гласила одбрана. Али, ето, и то се преживело.

Елвис је ту направио необичан спој две песме са различитих страна рокенрол историје. Диланова „Maggie’s Farm“ и бунтовничка „God Save the Queen“, усмерена против британске монархије, постале су основа за сатирични обрачун са политичким ауторитетима. Маргарет Тачер, прва дама британске политике, у Елвисовој интерпретацији постаје својеврсна пројекција Милке Планинц

Међутим, права је срећа што у читавој истрази и невиђеној хајци нико није приметио да Забрањено пушење уопште није користило појачала марке „Marshall“, већ „Vox“. Другим речима, досетка о поквареном појачалу, која се користила и на неким ранијим концертима, била је својеврсни ход по жици. Добра фора претворила се у озбиљну провокацију, која је добила много шири друштвени и политички контекст.

Од Титове смрти било је прошло тек нешто више од четири године, а култ његове личности и даље је лебдео над Југославијом. Изговорити реченицу која се могла протумачити као подсмех Титу није било нимало безазлено. Уследили су медијски напади, испитивања, притисци, забране и отказивања концерата. Неле Карајлић и Забрањено пушење нашли су се у средишту афере која је превазишла оквире рокенрол сцене и постала једна од најкоментарисанијих тема у читавој Југославији.

Посматрано из данашње перспективе, „црко Маршал“ било је много више од једне провокативне реченице. Био је то својеврстан политички перформанс, готово незамислив у тадашњим околностима. Четири и по године после Титове смрти, један рокенрол музичар успео је да покрене питање: Зашто би Титов култ и даље био недодирљив? Није Неле морао да напише песму или политички манифест, нити да одржи говор против система. Била је довољна једна реченица да се посумња у слику државе каква се годинама представљала јавности.

Међутим, није сваки рокенрол бунт имао тако ведро лице као Нови примитивизам. Џони Штулић је још раније певао о много мрачнијој страни стварности. Његове песме нису биле само критика света у којем је живео већ и упозорење на будућност која нас чека. У дистопијској песми „Курвини синови“ као да је наслутио време у којем ће идеје уступити место интересима, а људи без идеја и идеала заузети стратешка места са којих ће одлучивати о туђим животима.

Док су млади сарајевски аутори, упркос ограничењима и притисцима, својим сатиричним скептицизмом ширили уверење да се свет може мењати набоље, Џони Штулић је, без икакве сентименталности, предвидео застрашујућу будућност. Када је одлазио са ових простора, у неку европску вукојебину, поручио нам је: „Овде ће се у наредних четрдесет година чути само блејање оваца.“ Данас, када се после готово четрдесет година осврнемо на његову визију, тешко је отети се утиску да је та застрашујућа будућност већ стигла. Они су већ ту, тик испред наших врата:

„Иза прозора немирног сна, осјећам њихове сјене, гледам како кроз зидове плешу… На стратешким мјестима њихови људи, лутке од крви без трунке идеје, убице на цести, лоша ноћ, бјежим из града, они долазе. Курвини синови.“