Малколм Мухарем: Девојчица која је сањала голманске рукавице

Прича Павлине Радовановић из Ораховца је нестварна. Само је желела да упозна Милана Борјана, а сада песмом чува и брани наше Косово

Када је учитељица у основној школи у Ораховцу, на Косову и Метохији, дала задатак ученицима да напишу једну жељу, мало ко је могао да поверује да ће се испунити жеља голмана школског тима да упозна свог фудбалског идола – Милана Борјана, тадашњег голмана Црвене звезде. Мали голман је, у ствари, била десетогодишња девојчица Павлина Радовановић, која је бранила у школском фудбалском тиму јер није било довољно дечака да попуне сва места. Али жеља није остала само жеља. Стигао је позив из Београда. Павлина је упознала свог идола, тренирала с њим на главном терену Маракане и добила голманске рукавице на поклон.

Међутим, посета се претворила у нешто сасвим друго. На питање водитељке, која је снимала њену посету, да ли осим фудбала има још неки хоби, Павлина је рекла да воли да пева. Када ју је водитељка замолила да нешто отпева, Павлина је без колебања отпевала једну стару косовску песму. И тада се догодило нешто неочекивано.

Више од песме

Њен глас био је толико снажан, сигуран и необичан да су и водитељка и присутни фудбалери остали затечени. Уместо кратког дечјег певања, пред њима се одједном појавио громки глас који је носио нешто много веће од саме песме.

Када је приказан кратки филм о њеној посети Црвеној звезди, почео је да се шири глас о девојчици из Ораховца необичног, снажног и прелепог гласа.

Павлину сам први пут чуо 2022. године, на великом реперском хепенингу на стадиону „Ташмајдан“.

На бину је изашла без икакве треме или страха. На спектакуларан начин отпевала је „Тамо далеко“, праћена хором од дванаест хиљада гласова, а потом и „Косово, Косово“ у дуету са већ прослављеном Даницом Црногорчевић. Павлина је те кишне вечери била спектакл унутар спектакла.

Павлина је рођена 2009. године у Ораховцу, у породици Звонка и Велинке Радовановић, као четврто од петоро деце. Одрастала је у средини у којој је песма била неодвојиви део породичног, духовног и завичајног памћења. Већ са пет година показала је изузетан дар за певање. Родитељи су препознали њен таленат и омогућили јој музичко образовање. Похађала је Музичку школу „Стеван Мокрањац“ у Лапљем Селу код Грачанице, а потом наставила школовање у Београду.

Павлинин музички пут почео је у певници ораховачке цркве, у породичном окружењу. Важну улогу у усмеравању њеног талента имао је композитор косовског мелоса Гаврило Кујунџић, аутор песме „Генерале, нек је твојој мајци хвала“, који је Павлину усмерио ка традиционалној и духовној музици. Управо је тај спој – изузетан вокални дар, традиционална песма и духовност – постао препознатљиви знак њеног уметничког израза.

И поред свих признања, Павлина је остала девојчица која својим гласом говори о месту из којег је потекла. Она није чекала да постане велика уметница да би почела да чини велике ствари.

Све за завичај

Веома рано Павлина је пожелела да њен глас буде од користи и њеном Ораховцу, малој српској енклави на Косову и Метохији. Певајући у певници, замишљала је фреске на белим зидовима неосликане ораховачке цркве Успења Пресвете Богородице. Пожелела је да средства прикупљена њеним наступима буду усмерена на осликавање и обнову храма који је за малобројну српску заједницу у Ораховцу значио много више од места молитве – био је једно од средишта њиховог духовног и свакодневног живота. Тако су њени наступи и концерти од самог почетка добили јасан циљ: да песмом помогне свом завичају.

Само током једне године одржала је десетине хуманитарних концерата, на којима су се прикупљала средства за фрескописање ораховачке цркве, помоћ деци са Косова и Метохије и породицама којима је била потребна помоћ.

Посебно упечатљиви били су концерти у новосадском Српском народном позоришту и београдском Коларцу, којем је присуствовао и патријарх српски Порфирије. Његово присуство целом догађају дало је посебну духовну димензију. Те вечери на сцени су се сусрели Ораховац и Београд, традиција и савремени тренутак, млада уметница и њена породица, песма и молитва.

Павлинина песма врло брзо је прешла границе Србије. И поред школских обавеза, често је наступала у Републици Српској, Црној Гори, Словенији, Аустрији, Швајцарској, Немачкој и Русији.

У мају 2022. године, као дванаестогодишњакиња, наступила је у Москви, на Црвеном тргу, на манифестацији „Бесмртни пук“, поводом Дана победе. Наступала је и у Сретењском манастиру.

За свој неуобичајени уметнички и хуманитарни подвиг Павлина је добила бројна и значајна признања. Међу њима су Светосавска награда за 2022. годину, признање руске организације „Бесмртни пук“, Благодарница Руске православне цркве, као и Златна плакета „Најплеменитији подвиг године“ за њен хуманитарни рад. Посебно место међу признањима заузима Орден Карађорђеве звезде трећег степена, који јој је додељен 2024. године за заслуге и успех у представљању Србије у области музичке уметности.

Певајући у певници, замишљала је фреске на белим зидовима неосликане ораховачке цркве Успења Пресвете Богородице. Пожелела је да средства прикупљена њеним наступима буду усмерена на осликавање и обнову храма који је за малобројну српску заједницу у Ораховцу значио много више од места молитве

Стипендија од Хиландара

Ипак, једно од најлепших признања стигло је са Свете Горе – Павлина је постала стипендиста манастира Хиландар. Ова стипендија има посебну тежину: једна од најзначајнијих српских духовних задужбина препознала је њен таленат.

И поред свих признања, Павлина је остала девојчица која својим гласом говори о месту из којег је потекла. Она није чекала да постане велика уметница да би почела да чини велике ствари. Своју добротворну мисију започела је док је још била дете.

Певала је да би се црква у њеном родном Ораховцу поново испунила бојама.

И управо захваљујући тој девојчици и њеној песми, овај мали метохијски град постао је симбол Косова. Постао је град у којем песма није само песма, већ део колективног памћења: где се црквено звоно, народна мелодија, породично сећање и прича о завичају преплићу у исту духовну нит – љубав према Косову и Метохији.

Ораховцу, башто рајска

И тако се један дечји сан, који је почео са фудбалом, претворио у невероватну причу о младој уметници чији ће глас из Ораховца стићи до великих сцена Србије, региона, Европе и Русије.

После неколико година Павлина се вратила и на Маракану. Вратила се, али да пева.

На полувремену важне међународне утакмице, десетине хиљада навијача певало је са њом, са сузама у очима, песму „Ораховцу, башто рајска“:

„Ту се пева свако вече,
као река вино тече,
родни крају, ружо мајска,
Ораховцу, башто рајска.“

Певали су сви као један, сањајући исти сан. Сањајући повратак на Косово.