Шта радите, бре?

ФОТО: Компас/Илустрација

Победа Студентске листе донела је обећање демократије, али се, судећи према поступцима нових центара моћи, уместо слободе успоставља поредак досијеа, политичких чистки и застрашивања. Новинарима се поручује да сами напусте своја радна места, док се неподобним медијима прети регулаторном батином

Завршени су парламентарни избори у Србији. Победила је тзв. Студентска листа, и то на ползу више од два милиона грађана. Овом победом све њих обасјало је сунце демократије, које се — према сведочењу једне од гласноговорница старе-нове елите на самом јавном сервису — најзад пробило кроз облаке Вучићевих „вунених времена“. На тај начин, бар половини грађана Србије подарена је толико жељена слобода „анархототалитаризма“ — што је, по мишљењу евроатлантских пастира као што је Марта Кос, не чини ништа мање демократском. Слободи и демократији у зубе се не гледа, зар не? Ми, који нисмо хтели да гласамо за тајновиту листу сасвим непознатих људи, изабраних по нејасним критеријумима, необјављеног политичког програма, нејасних идеолошких опредељења и скривених намера, остављени смо на ледини међувлашћа, у страху за сопствено благостање и судбину државе. Јер, ничија имовина, слобода и живот нису загарантовани док Велики студентски Пленум заседа.

Ипак, будимо искрени, и ми остали смо понешто ућарили: обрали смо бостан!

То нам је јасно поручио в. д. главног и одговорног уредника Информативног програма РТС-а, обавештавајући своје запослене (и све нас) да су са слободом дошли на ред и досијеи. Опет! За почетак, извештаји о радним биографијама само педесетак запослених на јавном сервису. Шта је то у поређењу са некадашњом источнонемачком тајном полицијом (Штази), која је — водећи записе о готово шест милиона људи (трећини становништва) — довела систем досијеа до апсолутног савршенства? Досијеи су тада коришћени за тихо уништавање професионалних каријера, забрану рада и друштвену изолацију — што је неумитно доводило и до психолошког растакања личности — а да није било потребе да се „неподобни“ уопште изводе пред суд.

На нашем јавном сервису досијее су тражили анонимни студентски пленуми — ко зна у коју сврху — а в. д. уредника намеравао је да их у потаји преда, што би и учинио да се није умешао узбуњивач и прокажени Информер. Ни налик ономе што се дешавало у доба Велике чистке у Совјетском Савезу, када је досијее, у виду чувених „Стаљинових спискова“, састављао НКВД, а они били јавно објављивани у новинама попут Правде. У сваком случају, историјски примери показују да је „имати досије“ било погубно по означене људе. Оног тренутка када би се сазнало да неко има досије, посебно када би се име и подаци из њега појавили у штампи, дотични би постајао друштвени губавац кога су се и најближи пријатељи одрицали у страху да и сами не доспеју на списак.

Сличну употребу досијеа и спискова неподобних под плаштом „студентских тежњи ка демократији“ налазимо још само у доба кинеске Културне револуције. Тада су, у свом револуционарном заносу, студентски комитети и Црвена гарда, у име сличног „прочишћења“, отварали тзв. црне досијее (кин. hei cailiao) о професорима, уредницима, уметницима и државним службеницима. Изводи из тих досијеа јавно су објављивани у зидним новинама, лепљени по зидовима факултета, телевизија и зграда и читани на јавним скуповима. Изношењем детаља из нечијег личног живота, ранијих изјава или професионалне биографије, анонимне групе студената преузимале су улогу тужиоца и судије, приморавајући обележене људе на јавно кајање и самопонижење.

А на нашим просторима досијеи су били популарни непосредно после Другог светског рата, када су нове власти и Агитпроп (било је ту и студената, али нису преовлађивали) састављали извештаје о предратним новинарима, професорима и уметницима. Ко год би се нашао у тим списима као „реакционар“ или „сарадник бившег поретка“, губио је грађанску част, право на јавну реч и посао, док су новине штампале фељтоне из њихових досијеа као увод у политичку и грађанску елиминацију.

Признајем, сви претходни примери припадају недемократским, тоталитарним режимима. За портрет наше „демократске досијевштине“ много је примеренији Макартијев лов на вештице: и тада су се, у једном par excellence демократском друштву, појавиле приватне „црне листе“ попут Црвених канала, на основу којих су новинари, глумци и писци губили посао и бивали брисани из јавног живота без иједне судске пресуде.

И тако долазимо до суштине ствари: чему је заправо требало да послужи предавање досијеа педесет новинара РТС-а које је затражио студентски Пленум? Дотични в. д. уредника рекао је само да је дошло време одговорности, да је све легитимно и по закону, и да су „обрали бостан“ (и они!). Прећутао је, међутим, оно главно — да у недемократским режимима, какав се у нас управо успоставља, досије није обичан административни документ, већ једно од најмоћнијих оружја психолошког терора, застрашивања и моралног сламања друштва. Његова сврха није у утврђивању чињеница, већ у томе да појединца обележи, изолује и унапред осуди без судије и тужиоца, одузимајући му грађанску част, радно место и право на глас. Провера радних или било каквих других досијеа само једног броја запослених од стране анонимног студентског пленума није никакав подвиг демократије, већ повратак најмрачнијег механизма тоталитарне контроле. Када јавни сервис постане позорница за јавно жигосање неистомишљеника, престаје свака правна сигурност у друштву у целини, а страх постаје главно средство владања. Све што се десило на интерном колегијуму Информативног програма РТС-а има смисао превентивног застрашивања свих осталих: то је порука сваком новинару, али и судији или интелектуалцу да ћути, промени страну и послуша директиве анонимних центара моћи, јер и његов „досије“ сутра може осванути на неком екрану, порталу, у штампи или на зиду. Тако су данашњи РТС „досијеи“ замишљени, заправо, да послуже као преки суд у вакууму власти.

Неком чудном тоталитарном коинциденцијом укинута је истовремено самосталност и независност свих новинара и уредника РТС-а у обављању свог посла. В. д. уредника је, наиме, писаним обавештењем наложио да ће сви они убудуће морати да се обрате медијском тиму Студентске листе путем мејла пре него што контактирају са њиховим кандидатима ради добијања изјава, гостовања, рубрика итд. А на претњу досијеима и директиву о обавезном надзору новинара директно се надовезао захтев за нечим што бисмо могли назвати унутрашњом моралном капитулацијом запослених на јавном сервису. Ту психологију потпуног професионалног и моралног самопоништавања најтачније изражава јавна порука добро познатог медијског кербера — који са једнаком комесарском строгошћу већ годинама пресуђује и Цркви, и политичким неистомишљеницима, а сада и сопственим колегама — да су се новинари РТС-а одавно „самоискључили из новинарства“ и да би сада требало да се „добровољно“ повуку и оду са својих радних места. Иза те перфидне, а наизглед углађене фразе о добровољном одласку крије се врхунац постреволуционарног цинизма: од жртве се тражи да се у наступу колективног посипања пепелом сама одрекне права на рад и егзистенцију, да сама потпише сопствену пресуду и својим одласком обезбеди легитимитет класичној политичкој чистки. На тај начин, новим цензорима омогућава се да сачувају привид „демократске процедуре“ и да мирне савести кажу како никога нису отпустили, већ да су људи „сами отишли“.

Кратак је пут од психолошког притиска на савест појединца до институционалног гушења слободе медија и јавне речи — у социјално-психолошком и етичком смислу, то су само две стране истог новчића. У систему „октроисане демократије“, где се слобода говора не схвата као неотуђиво право, већ као привремена дозвола која се даје и одузима по мери подобности, унутрашња самоцензура изазвана страхом представља тек прву линију контроле. Тамо где она не успе да ућутка непокорну мисао, посао преузимају институционални механизми принуде, данас најогољеније оличени у улози Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ). Ако су „досијеи“ задужени да утерају страх у кости новинарима као појединцима и натерају их да сами спусте главу, онда је улога РЕМ-а да тај страх преточи у системску послушност и, као хладна бирократска батина, обави коначно „припитомљавање“ непокорних медија.

На примеру Информера — али и других редакција подвргнутих „испитивању“ — видимо како се ово регулаторно тело у вакууму власти преображава у својеврсни парасудски преки суд. Испитним поступцима, забранама емитовања емисија и реклама, замрачивањем екрана и претњом одузимања дозвола, РЕМ пресуђује без судије, тужиоца и права на одбрану, директно задирући у слободу рада и економски опстанак медија. Тако се затвара савршен круг притиска на слободу мисли и говора: док се запосленима на јавном сервису уз помоћ досијеа и моралних уцена шаље порука да се сами повуку и „добровољно“ оду, према приватним медијима који одбијају да се повинују новом поретку примењује се бирократска гиљотина регулатора који, мимо судова, одлучује ко сме да постоји у етру и чија ће реч бити угашена. Груба цензура, економско гушење медија и кршење Устава тако се цинично представљају као „увођење реда“ и „култивисање“ медијске сцене.

Па, да ли смо ово желели? Да ли је више од два милиона људи за ово гласало? Ако јесте, а кажу да је „глас народа глас Бога“, могу само да завапим: Боже, Боже, зашто си нас оставио!