Мирјана Васовић: О вештицама, Јеврејима и звучном топу

Када политички противник престане да буде конкурент, а постане оличење апсолутног зла, престаје и простор за рационалну политику. Механизми колективног страха, стигматизације и завереничког мишљења тада претварају јавни живот у борбу у којој више није довољно победити. Непријатељ мора бити искључен и уништен.

Да ли знате да је током 16. и 17. века на десетине хиљада „вештица“ мучено и спаљивано на ломачама широм Европе? Разлози су били банални: црвена коса и зелене очи или неке „чудне“ навике. То су били једини „знаци“ због којих их је околина видела као „другачије“, жигосала их као друштвене „аутсајдере“, а затим и као претњу заједници, окривљујући их за све могуће пошасти – од поплава до куге. Само по себи, разврставање људи према спољашњим обележјима није морало ни на који начин да утиче на несрећну судбину ових жена. Проблем је био у општем сагласју да је управо те карактеристике важно запазити, као и у томе шта оне заправо значе, тј. како их треба тумачити да би се уклопиле у већ постојећи, заједнички сазнајни оквир: традиционално митско веровање у maleficium, сатанистичко чаробњаштво и моћ црне магије. Ова помодна фантазмагорија о дослуху вештица са самим Ђаволом, као персонификацијом сваког зла, владала је западноевропским друштвима читава три века. Сматра се да је та теорија завере првобитно била измишљотина друштвене елите у покушају да се елиминишу непокорни (хебрејска реч сатан изворно означава „препреку“ или „противника“), док су је шири друштвени слојеви вољно прихватили јер је нудила једноставно објашњење општих страдања. Ипак, супротно уобичајеном мишљењу, „лов на вештице“ – насиље инспирисано овим веровањима – највећим делом је организован под притиском „одоздо“ – подстицао га је обичан свет, а спроводили локални судови.

Идеја о пакту једне категорије људи са Ђаволом, Сатаном, Луцифером, Мефистом, Вучићем – или како се већ та антихеројска фигура зове – који су се ујединили у тајном походу на слободу, срећу и благостање друштва и васцелог човечанства, представља прототип сваке теорије завере

Мање је познато да је „коначно решење“ – трагична судбина намењена европским Јеврејима у 20. веку – у својим раним верзијама такође било повезана са демонолошком пропагандом. Током средњег века, делом због другачијих обичаја, а пре свега вере, Јевреји у многим европским културама нису виђени само као странци, већ као демони у људском облику и најопаснији непријатељи хришћанског света. Када је вековима касније, у временима великих друштвених тензија, васкрсао озлоглашени мит о Протоколима сионских мудраца, он се савршено наслонио на ову дугу демонолошку традицију. Тај тобожњи проглас тајне јеврејске владе о плановима да, преко скривених агената расутих диљем света, преузме контролу над партијама, медијима и банкама, послужио је као универзални теоријски основ за објашњавање узрока свих друштвених криза, али и за оправдање најстрашнијих прогона и погрома.

За разлику од „вештица“, Јевреји се нису разликовали од остатка друштва по упадљивим физичким особинама, што није спречавало загрижене антисемите да измишљају разна спољашња обележја – оштар кукаст нос, лукав поглед, циничан осмех – како би „доказали“ да се они издвајају специфичном физиономијом која је знак лошег карактера и подмуклих намера. Ове карактеристике нису биране случајно; оне су савршено одговарале раширеном демонолошком стереотипу о „синовима Сатане“, који је за већинске припаднике друштва имао вишеструку улогу: да вештачки повуче оштру границу између „њих“ и остатка друштва, да их прикаже као изворе свеколиког зла и да на тај начин унапред оправда свако насиље које се против њих планира или спроводи.

Звучи ли вам ово познато? Идеја о пакту једне категорије људи са Ђаволом, Сатаном, Луцифером, Мефистом, Вучићем – или како се већ та антихеројска фигура зове – који су се ујединили у тајном походу на слободу, срећу и благостање друштва и васцелог човечанства, представља прототип сваке теорије завере, измишљене пре и после доба „вештичарења“. Ове „теорије“ су масован и епидемијски раширен феномен који се, по правилу, распламса у стресним временима, када друштво узроке својих трагичних невоља грозничаво тражи (и, наравно, лако налази) у карактеристикама и намерама оних који су упадљиви или само по нечему другачији. То су увек они који „не припадају нама“, који нам сметају у остваривању политичких или економских циљева, који су нам конкуренти, противници или, у временима оштрих међугрупних сукоба, дежурни душмани. Управо зато теорије завере никада нису једноставно пука објашњења стварности; оне су погонско гориво које мотивише и оправдава колективно насиље. Чињеница да овај процес демонизације и лова на вештице опстаје кроз све историјске периоде (укључујући и модерно доба) и у свим друштвима (укључујући и наше сопствено), јасно показује у којој мери је ова фантазмагорија корисна и функционална – како за оне који је лансирају као пропагандни мит, тако и за појединце и групе који у њу верују.

Какве, дакле, све ово има везе са афером „звучни топ“, која је већ толико дуго у жижи интересовања српске јавности? Зашто се, после свих оних расправа, доказа и „доказа“, још увек бавимо том темом? Наравно, ја у ту причу не верујем – што је за ову анализу потпуно небитно. Није чак пресудно ни ко је све имао интерес да пласира овај пропагандни мит, а сврху и сами можемо да наслутимо. Међутим, сваком посматрачу процеса демократизације српског друштва ова епизода о наводној употреби звучног топа на крају протеста пружа могућност увида у занимљиву социјалнопсихолошку појаву. То што је у ову фантастичну причу поверовао толики број људи (јер верујем да се нису сви претварали) служи као школски пример како и под којим условима једна чиста фантазмагорија преко ноћи може да постане – неоспорна друштвена чињеница.

Свако ко иоле има представу о психологији масе зна да се гомила у паници не понаша тако смислено и релативно прибрано. Она се не склања, као по команди, на једну или другу страну улице, и то тек на тренутак, без гласних манифестација ужаснутости и страха

Супротно ономе што мисли већина аналитичара, понашање људи на улици те вечери није имало никакве везе са паником. Свако ко иоле има представу о психологији масе зна да се гомила у паници не понаша тако смислено и релативно прибрано. Она се не склања, као по команди, на једну или другу страну улице, и то тек на тренутак, без гласних манифестација ужаснутости и страха. Појединце у паничној гомили карактерише управо дезоријентисаност, низ некоординисаних и сувишних покрета, као и општа дезорганизација понашања, уз снажан емотиван стрес, што самоспасавање чини знатно тежим и по правилу узалудним. Насупрот томе, у овој конфузној ситуацији – у којој касније нико није умео да каже шта је тачно чуо и како уопште звучи „звучни топ“ – спонтану координацију колективног деловања могли су да покрену други психолошки механизми.

То су, с једне стране, заједничка очекивања да би се нешто застрашујуће тог дана могло – и морало – догодити, обликована знатно пре самог изласка на улице; а са друге, селективно опажање иначе нејасних информација (различитих сигнала и „знакова“ из околине) и њихово једнообразно, пристрасно тумачење. Оно што су људи заиста „чули“ могао је бити хук пролећног ветра, турирање бајкерских мотора или, у најгорем случају, звук полицијских хеликоптера. Међутим, оно што је те вечери недвосмислено подржавало идеју о звучном топу јесте опште сагласје у погледу тога шта је могуће очекивати од власти против које протестују, праћено пристрасним тумачењем чулних „знакова“ искључиво у прилог тим очекивањима.

И очекивања и тумачења добро су се уклапала у специфичан систем уверења о природи власти, државе и њених институција, као и о политичким процесима и политичком друштву у целини у контексту демократизације друштва. Реч је о својеврсној демонологији која је друштву, у процесу његовог демократског освешћивања, понуђена уместо било какве кохерентне политичке идеологије. Упорно одржавање и подгревање мита о звучном топу у јавности требало је да послужи не само као сведочанство о репресивној природи режима, већ и о постојању самог Демона.

КРОЗ ПАКЛЕНЕ КРУГОВЕ ТРАНЗИЦИЈЕ: КАКО СМО ДОГУРАЛИ ДОВДЕ

Како је процес демократизације нашег постсоцијалистичког друштва успео да „заглави“ у оваквој врсти демонологије, са свим пратећим аномалијама у политичком животу којима данас сведочимо? Покушај да се одговори на ово питање захтева да на брзину протрчимо кроз неколико транзиционих кругова пакла кроз које је српско друштво мукотрпно пролазило од почетка деведесетих година 20. века до данас.

Из ковитлаца тектонских геополитичких и регионалних превирања, која су уследила након пада Берлинског зида и распада Југославије, Србија је изашла са жигом „аутсајдера“ у евроатлантским интеграцијама и стигмом „геноцидне нације“ у међуетничким односима. Овакав статус захтевао је хитну интервенцију међународне заједнице (укључујући и војну) с циљем најпре „пацификације“ српског друштва, а затим и његовог патерналистичког „преваспитавања“ у демократском духу. По принципу „љута трава на љуту рану“, преписани лек за дежурну „српску бољку“ био је радикалан: тотална пацификација до потпуног покоравања и агресивна демократизација која је склизнула у својеврсни институционални нихилизам.

Бројне организације цивилног друштва, које су деведесетих година ницале попут печурака после кише, спремно су дочекале овај изазов. Следећи токове новца који је с том сврхом обилно пристизао споља, оне су верно пратиле геополитичке интересе, намере и планове својих донатора. У оквиру уносних пројеката пацификације српске нације – која је унапред проглашена искључивим кривцем за међуетничке сукобе на простору бивше Југославије – спровођена су многа истраживања, често псеудонаучног карактера, у оквиру којих је минуциузно сецирана српска национална свест. Поред тога, организовано је безброј скупова, курсева, семинара, радионица и супкултурних хепенинга чији су коначни исходи реторички упаковани у унапред задате матрице кајања и покајања, испаштања и опраштања, искупљења и поклоњења, помирења и просветљења. Борба против дежурног баука, оличеног у „малигном српском национализму“, подразумевала је коначно решење: корениту промену друштвене свести кроз систематско оспоравање сваке националне идеје, колективне идентификације, патриотизма, па и саме традиције, вере и обичаја.

Сама концепција демократизације коју је деценијама протежирао цивилни сектор заснивала се на обесмишљавању и систематском рушењу сваког ауторитета државе и њених институција. Под плаштом „ослобађања од ауторитарне државе“, креиране су испразне политичке флоскуле које су априори жигосале сваку власт као корумпирану, репресивну и диктаторску. Намећући концепт „јаког и еманципованог цивилног друштва“ као сурогат праве грађанске демократске свести, такав образац радикалног преваспитавања у демократском духу систематски је поспешивао антисистемске сентименте и ванинституционално политичко деловање. Отишавши у крајност, овај процес је еволуирао у оно што данас видимо као огољену демонизацију власти и политичких ауторитета.

Овај заједнички подухват перманентне демократизације, денационализације и „денацификације“ једног народа – већ дубоко трауматизованог ратовима, економским санкцијама, избеглиштвом и глобалном стигматизацијом – спровођен је у саучесништву цивилног друштва, опозиционих политичара грађанске провенијенције, многих чланова академске заједнице (увек авангарда!) и делова самог државног апарата. Они се ту појављују као извођачи радова, активисти или тек прорачунати „сапутници“. Чињеница да нека иста лица виђамо већ скоро тридесет година, па и данас на улицама – у улози јуришника или сигурних позадинаца – показује да је створена читава класа професионалних „противника режима“, „демократора“ и дежурних „истеривача ђавола“. Захваљујући декларативним уверењима и политичком активизму ове врсте, њени припадници су, посебно током деведесетих, у великој мери успели да избегну несрећну судбину остатка свог народа у економском и статусном смислу. Представљајући се као једини „нормални Срби“ или се у потпуности одричући свог етничког порекла (феномен „самомржње“), успешно су избегавали друштвену позицију „парије“. Метафорички речено, асимиловали су се у геополитичке групе које се у новом поретку сматрају „нормалнијим“, бољим или једноставно супериорнијим.

Уместо јасних политичких порука и програма, чујемо средњовековно бајање, проклињање и претње анатемисањем: „спржиће вас Сунце“ или „лустрираћемо вас“. Уместо уобичајеног политичког убеђивања и надмудривања легитимних конкурената, гледамо бизарне политичке ритуале и магијске радње

УЛИЧНА ИНКВИЗИЦИЈА И ПОЛИТИЧКИ ЕГЗОРЦИЗАМ

Све оно што се у последње две године дешава у политичком животу Србије – а што је посебно изражено у данашњој грозници предизборног времена – сведочи о финалном продукту деценијама неговане демонологије, чија се жуч најзад излила на улице и материјализовала у конкретним девијацијама и бројним бизарностима нашег политичког живота. Три скупа предрасудних, готово сујеверних уверења чине њену срж: уверење да су држава и поредак по природи ствари непријатељи демократије, због чега се легитимитет признаје искључиво ванинституционалном деловању кроз крилатицу „улица је институција“; наратив о „злочиначком“ режиму који је стална претња сопственим грађанима („руке су вам крваве“) па, стога, мора бити под непрестаним надзором цивилног друштва („само вас посматрамо“); и, најзад, али не и најмање важно, потпуна персонификација система власти у лику врховног политичког ауторитета (председника државе) који је представљен као свевишњи Демон и извориште свеколиког зла.

Оваква демонолошка концепција политичког друштва и политичких процеса директно се пројектује на преовлађујући наратив, представе о политичким противницима и саме методе политичке борбе. Отуда, уместо јасних политичких порука и програма, чујемо средњовековно бајање, проклињање и претње анатемисањем: „спржиће вас Сунце“ или „лустрираћемо вас“. Уместо уобичајеног политичког убеђивања и надмудривања легитимних конкурената, гледамо бизарне политичке ритуале и магијске радње попут обећања о „ваљању у катран и перје“. Конструктивна размена идеја брутално се замењује претњама и отвореним позивима на крвопролиће („пливаће у реци“, „јурићемо их улицама“), који неретко еволуирају у стварно физичко насиље – наравно, каменовање и паљење. Домишљате политичке пароле, слогане и спотове сменили су огољена политичка порнографија и вулгарни наратив који се у јавности лицемерно приказују као уметничка слобода и креативност. Политички противници и већински део сопственог народа бескрупулозно се етикетирају уз помоћ унапред конструисаног стереотипа о „ћацима“, који у себи носи цео грозд негативних карактеристика: неписменост, примитивизам, поткупљивост и моралну дегенерацију. На крају, фасцинантно „препознавање“ њихових специфичних физиономија, покрета очију или облика главе има за једини циљ да се сви они, без разлике, повежу са злим и по друштво опасним намерама. Да ли вас све ово сада на нешто подсећа?

Сатанизација председника државе и политичких неистомишљеника уопште, која се данас у српској опозиционој политици користи као легитиман вид активизма, природно се надовезује на усвојену теорију друштвене демонологије. Будући да са апсолутним злом нема преговора, договора ни дијалога, рационална политика постаје апсолутно немогућа. Политички противник више није конкурент, већ највећи душманин. Њега не треба победити на изборима; њега треба физички и политички уништити. Ове методе борбе и начин жигосања неистомишљеника застрашујуће личе на пандемијско колективно лудило „вештичарења“ које је некада довело до прогона Јевреја и масовног спаљивања жена на ломачама Салема.

На нашој предизборној сцени готово да нема више политичких странака са смисленим алтернативним пројекцијама друштвеног развоја. Остала је само фамозна „студентска листа“, формирана у дубокој тишини и тами, на којој су се – након мучног проласка кроз квазиинквизиторско чистилиште названо „ветирање“ – нашли све сами политички истомишљеници. И – гле чуда! – пред нама васкрсавају исти они протагонисти политичког егзорцизма под плаштом демократизације, који већ деценијама јашу овим просторима и којих се тако нерадо сећамо. Када смо већ код историјских аналогија, ово неодољиво подсећа на Јакобинску „Републику врлине“ из времена Робеспјера и његовог терора, када су урушене традиционалне институције такође преко ноћи заменили самопроглашени „чисти“ покрети без икаквог програма. Управо овај историјски пример упозорава на то да се из овако постављене изборне сценографије никада не рађа слобода, већ искључиво клима прогона и апсолутне нетолеранције – амбијент у којем је једини легитимни циљ истребљење пројектованог непријатеља. Постаје очигледно да претходно описани социјални инжењеринг није довео до демократске еманципације друштва, већ до застрашујуће регресије друштвене свести на преполитички ниво и хобсовски рат свих против свих.

Политички противници и већински део сопственог народа бескрупулозно се етикетирају уз помоћ унапред конструисаног стереотипа о „ћацима“, који у себи носи цео грозд негативних карактеристика: неписменост, примитивизам, поткупљивост и моралну дегенерацију

Демонолошке теорије завере су потпуно затворени системи уверења, својствени искључиво догматском уму и догматској искључивости, што нема никакве везе ни са интелигенцијом, нити са стеченим образовањем. То је управо онај вид социјалне патологије када је појединац „паметан, а глуп“ — потпуно имун на очигледне чињенице, слеп за логичке противречности и глув за рационалне аргументе који би могли да оповргну његову догму. Управо зато су оне веома трајне и стабилне идеолошке конструкције које имају огромну мобилизацијску моћ у политици. Када рационалну политичку идеологију замени огољена демонологија, питање власти више није питање економије, животног стандарда, безбедности или закона, већ питање биолошког опстанка заједнице. Тада се широк спектар легитимних политичких опција насилно своди на манихејску „ми–они“ поделу и неидеолошки, преполитички сукоб између „апсолутног добра“ и „апсолутног зла“. А ко се не би супротставио толиком злу пред претњом општег уништења? Тако теорије завере у виду политичке демонологије психолошки законито рађају слепи политички фанатизам. Код организоване групе, ове теорије дају снажан подстрек најразличитијим видовима политичког екстремизма, без обзира на то ком делу политичког спектра се та група налази. Код појединаца пак – посебно оних којима се демони ионако привиђају – оне често стимулишу испољавање различитих облика индивидуалне патологије и агресије, која се потом лако рационализује као узвишени вид политичке борбе и грађанског активизма, у шта се свакодневно и сами можемо уверити на нашим улицама.

Управо због снажног мобилизацијског ефекта сваке демонолошке идеологије, фамозни „звучни топ“ се, оне пролећне вечери у Београду, једноставно морао појавити – а како није, морао се измислити. Такође, било је неопходно да се овај једном лансиран пропагандни политички мит упорно и систематски одржава у јавности. У супротном, постојала би опасност да се уруши читава пажљиво грађена идејна конструкција о демонској природи власти као исходишту свих друштвених проблема и радикалној политичкој акцији као једином путу до спасења. У недостатку рационалне критичке аргументације и политичког дијалога уопште, разарајући институције и рушећи све ауторитете, наши Велики Демократизатори покушали су овом фантазмагоријом да уведу друштво у политички фанатизам и трајну грађанску непослушност. Од великих прича о „правој“ демократији, грађанским слободама и људским правима, креатори српске „перманентне демократизације“ оставили су грађанима Србије (и, нажалост, њеном подмлатку) само слепо веровање у политичке демоне и питање: „Ко ће се први бацити каменом?“