Ко је безгрешни човек који је први бацио камен у Ужицу? Могао би бити било ко из групе која се окупила у намери да омете и спречи говор председника и скуп његових присталица на главном ужичком тргу
У нашем језику реч камен има многостука и вредносно различита значења. С једне стране он је симбол чврстине, постојаности, отпорности и утемељености, а с друге стране, безосећајности, терета, препреке и затуцаности. Камен се користи у многим изрекама. Бацити се каменом значи оптужити, казнити или оклеветати некога. Али треба подсетити на Исусове речи – ко је без греха нека први баци камен! Заиста, ко је безгрешни човек који је први бацио камен у Ужицу? Могао би бити било ко из групе која се окупила у намери да омете и спречи говор председника и скуп његових присталица на главном ужичком тргу. Они и њима слични који већ скоро две године бауљају по разним такозваним протестима – а да не ни сами не знају против чега протествују, сматрају да су безгрешни и да имају право да кажњавају све који не мисле као они.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Александар Вучић је ових дана у богоугодној фази у којој прашта и води се максимом – ко тебе каменом ти њега хлебом. Он на то има право као човек и као политичар. Чак му је и као председнику дато право да прашта и помилује осуђене. Међутим, друштво, односно јавно мњење, држава и институције немају право да буду болећиви и не смеју да дозволе да уместо сукоба идеја и аргумената превладају физички обрачуни и каменовање оних који другачије мисле. Физички обрачуни и улично насиље су линија иза које не само да нема демократског него се напушта идеја организованог друштва уопште.
Највећа опасност коју политички мотивисано насиље носи је што лако постаје прихваћен модел понашања. Политички усијане главе лако прихватају идеју да циљ оправдава сва средства. Када се употреба насиља на било који начин релативизује оно престаје да буде табу и постаје летитимо средство политичке борбе. Ако неко баци камен, а правна држава не реагује тада се отвара простор да насиље – које никада не завшава бацањем камења, постане легитимно.
Да би демократска скупштина могла да функционише неопходна је слобода говора, окупљања и политичког организовања. То је разлог из кога они који доводе у питање слободу окупљања ометајући туђе скупове не само да угрожавају принципе правне државе већ посредно и владавину права и друштва као целине
Основна дефиниција државе подразумева монопол над употребном силе. Онога тренутка када изгуби тај монопол престаје да буде држава. Зато свака држава осујећивањем насиља не штити само оне који су њиме угрожени већ, пре свега, себе односно разлог свог постојања. Уколико полиција, правосудни органи не осујете покушаје физичког насиља поставља се питање зашто уопште постоје? У каменом добу није постојала држава па је људска врста ипак преживела. Људи су живели у малим заједницама – хордама, такорећи зборовима. Друштво је било егалитарно и нису постојали формални закони, ни полиција, ни војска. Хорде су се сукобљавале, као и данас, због контроле над ограниченим ресурсима, са идејом да противнике уплаше и отерају са одређене територије. У ту сврху је, као и данас, коришћено камење и мотке.
Држава је настала као инструмент за одржавање неегалитарног поретка који није савршен, али људима даје осећај сигурности, а поштовање закона обезбеђује предвидивост у понашању. Када надлежни органи не штите законе шаљу поруку да су немоћни и тиме се урушава поверење у државу и законе. Тако се отвара простор за безакоње, односно ”закон јачега” и настаје друштвена аномија. Мада изоловани случајеви политичког насиља, као што је ово у Ужицу, извесно, не могу да угрозе стабилност државе, они предствљају провокацију и остављају простор за реваншизам. У људима се буди порив за осветом и тако почиње спирала насиља коју је тешко прекинути. То је стварни разлог, а не поменута богоугодност, из кога председник позива своје присталице на уздржаност. Јер без обзира који би ”клан” победио у тучи то би, у сваком случају била Пирова победа која би резултирала разарањем државе.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Да би се зауставила та спирала насиља није довољно окретање другог образа. Потребно је насилницима јасно ставити до знања да држава не толерише било какво насиље посебно не оно које је усмерено против полиције и војске. Свако насиље, псоебно политичко, национално или верско теже да се правдају стварном или измишљеном угроженошћу група које га чине. Неретко се дешава да се за ту угроженост оптужује држава и њени органи. То, нажалост, проистиче из недовољног разумевања разлике између правне државе и владавине права. Правна држава односи се искључиво на формални аспект поштовања закона. У том смислу не може се од судства, полиције и војске очекивати да тумаче праведност закона и изгредницима гледају кроз прсте већ су ту да их доследно спроводе. Сасвим је друго питање да ли су ти закони праведени и да ли одговоарају духу владавине права. О томе, међутим, не одлучује ни полиција ни судство, а још мање они који спроводе политичко насиље на улицама.
Штавише, без правне државе није могуће обезбедити услове за скупштински дијалог који једино може да доведе до подизања нивоа владавине права усвајањем бољих закона. Праведније законе је могуће донети и припремити само у скупштини и у атмосфери друштвеног дијалога. Да би демократска скупштина могла да функционише неопходна је слобода говора, окупљања и политичког организовања. То је разлог из кога они који доводе у питање слободу окупљања ометајући туђе скупове не само да угрожавају принципе правне државе већ посредно и владавину права и друштва као целине. Када се друштво подели по принципу кланова нестаје простор за дијалог. Зато било који облик медијске релативизације онога што се догодило у Ужицу није ништа руго него покушај да се поново потпали армосфереа друштвене поларизације у којој се чланови подродица, пријатељи, комишије и колеге који другачије мисле доживљени као непријатељи. Некоме, по свој прилици, не одговара што се последњих месеци полако превазилази клима напетости, страха и нетолеранције па би поново да подстакну те авети које разарају друштвену кохезију. Најлакши и најбржи начин за то је подстицање физичког насиља на улици.
Александар Вучић је ових дана у богоугодној фази у којој прашта и води се максимом - ко тебе каменом ти њега хлебом
Одговорност за физичке обрачуне међу политичким неистомишљеницима је пре свега у политичким лидерима односно онима који организују групе насилника и медијима који правадају и релативизују такве активности. Изостанак недовсмислене осуде напада на полицију и новинаре од стране струковних удружења сведочи да и њима одговара таква клима. Одгоорни медији и политички лидери морали би да одговоре на моралну обавезу да недвосмислено осуде сваки облик насиља, без обизра ко га чини. Они који прикривају и правдају насиље оних који су на „њиховој“ страни тиме показују да не разумеју на који начин је то погубно по друштво или што је вероватније да им и није стало до друштва. Алтернатива је повратак у камено доба у којој је једино важна превласт сопственог клана. То би свакако и одговарало непријатељима Србије.
