У освит предстојећих ванредних избора, питање односа према ЕУ могло би, а свакако би и требало да постане важно предизборно питање
„Не воле нас Бугари, ни Аустроугари, мрзе нас Јапанци и Лилипутанци.“ Овај Борин рефрен одзвања у делу домаће јавности као реакција на одбијање Европског савета да отвори Кластер 3 у преговорима са Србијом. Песмицу певају углавном они којима иначе није стало до пријема Србије у ЕУ, међутим, ни они којима је приступање важно не схватају зашто се упркос големом труду који је уложила српска администрација у испуњавању техничких захтева везаних за поглавља из овог кластера то није догодило. Има и оних који се праве да им је ЕУ важна па, као, знају о чему се ради, а заправо ништа не схватају јер им ништа и није важно осим да Србија стане и да они на „бриселским тенковима“ дођу на власт. Једини коме је, као и обично, све јасно јесте председник Србије који је након разочаравајуће вести рекао: „Добро смо разумели поруку – ЕУ не жели Србију, жели неке друге.“ Ми смо, рекао је председник, за регион сувише велики да би могли да нас прихвате. И, наравно, постоје и неке друге ствари, од Косова и Метохије, односа према Русији и Народној Републици Кини. Све више и према Сједињеним Америчким Државама. С друге стране, сви европски званичници истичу да без Србије и такозваног Западног Балкана ЕУ није комплетна и да живи нису док Србија не постане пуноправна чланица.
Истина није негде између, како се то обично каже, него је потребно другачије читање ових изјава да би добиле пун смисао. Укратко, у праву је ЕУ када поручује да жели Србију у Унији, али у праву је и председник Србије када каже да ЕУ не жели Србију. У оба случаја, међутим, треба додати – (не) овакву каква јесте. Старији читаоци ће се сетити да ова ситуација није нова. Коштуничина влада је критикована да жели у Европу по сопственим правилима, али да тако не бива јер сваки клуб има свој бонтон који се мора поштовати. Та правила нису само Копенхашки критеријуми које, истина, у тренутку уласка нису задовољиле ни све садашње чланице него се она, када је о Србији реч, тичу и питања статуса КиМ, става према Републици Српској и укупном односу према ратовима за југословенско наслеђе. Данас се посебно апострофира веза са трећим земљама. И садашња власт се критикује да хоће у Европу под сопственим уловима. Међутим, док је Коштуничина влада терала по своме, из идеолошких разлога садашњом управљају прагматични мотиви. Треба подсетити на то да је до пре десетак година, када су ЕУ и Немачка као њен економски мотор биле економски снажне, Србија била набољи ђак на европском путу. Подаци сведоче о томе да се економска ситуација погоршала, а ни геостратешки и политички положај ЕУ више нису исти.
У праву је ЕУ када поручује да жели Србију у Унији, али у праву је и председник Србије када каже да ЕУ не жели Србију
Почнимо од економске ситуације. Стопа привредног раста Србије знатно је већа од раста земаља ЕУ. Пре двадесет година ситуација је била битно другачија. Према прогнозама ММФ-а, у наредној деценији се очекује раст Србије по стопи која је два или три пута већа од оне предвиђене за еврозону. Већ сама та чињеница отвара питање економске оправданости „срљања“ – како је Коштуница волео да каже – у ЕУ.
Поред тога, привредни раст Србије у значајној мери повезан је са односима са Кином која је данас највећи глобални инвеститор и која је једина била спремна да преузме посрнуле гиганте попут Железаре Смедерево или рудника у Бору. Тиме се са економских прелази на политичка и геополитичка питања. Најважније земље ЕУ и саме послују са Кином, али сматрају да сарадња других земаља, подразумевајући Србију, може да се одвија само уз сагласност и под контролом Брисела. Иза тога стоји страх да, без такве контроле, економски див са истока улази у Европу неконтролисано и отуда притисак да се сарадња са Кином сведе у оквире које не одређују ни Пекинг ни Београд.
За Београд то није рационална опција. Кина је, подсетимо се, испоручила Србији вакцине против ковида-19, док су остале вакцине стигле тек неколико месеци касније када су велике европске земље намириле своје потребе. Пре четврт века Немачка је била у експанзији и многе немачке фирме дошле су у Србију због повољнијих услова пословања. Данас немачка индустрија отпушта раднике и свакако би први на удару били радници у Србији када би услови пословања постали исти овде и у Немачкој. Укратко, економски посматрано, Србија нема економски императив уласка у ЕУ без обзира на висок обим трговинске сарадње са земљама ЕУ, који би се, контраинтуитивно, смањио даном приступања.
Геополитички и геокултурно гледано Европа је, као уосталом и Канада и Јапан, након Другог светског рата постала полупериферија САД. То између осталог значи да је њена улога да трпи ударе и сноси трошкове стабилизације прилика у центру када то постане потребно. Чланство водећих земаља ЕУ у Г7, на пример, не значи њихову равноправност са САД, већ оквир за координацију глобалне економије, геополитичко усмеравање и решавање глобалних изазова у складу са америчким интересима. Другим речима, за Србију је много боље да оствари директну сарадњу са центром, осносно са САД него преко ЕУ као посредника. То је данас могуће за разлику на период пре Трампа када је Србија усмеравана на пријем у ЕУ као једини пут интеграције у светски поредак. О полусужањској позицији ЕУ сведочи и чињеница да њене чланице морају да издвајају пет одсто из буџета за набавку претежно америчког оружја. То ће свакако бити додатни ударац на економску и социјалну стабилност Европе. Овде није место за расправу о томе ко је примарно одговоран за заоштравање односа ЕУ и Москве, али је чињеница да се од Србије очекује да за љубав Брисела мора да се доказује у непријатељству према Русији. Тренутно не постоји ниједан национални интерес, осим приступања ЕУ, који упућује на потребу заоштравања односа са Русијом. Србија, укратко, променом свог односа према Москви не би много допринела Европи, али би себи много наудила.
Ако је блокирање отварања кластера политичка порука без обзира на то ко је шаље, питање је какве су њене политичке последице
Па упркос свему томе, званични Београд не одустаје од приступања ЕУ као свог стратешког циља. Разлог је јасан. Србија је директно или индиректно окружена чланицама ЕУ и хтела или не ослоњена је на њих. С друге стране, ЕУ не жели да у свом ткању има рупу која би могла да представља проблем у било којој ситуацији па из тог разлога не одустаје од Србије. Али оваква Србија јој није од велике користи. Из тог разлога ЕУ чини оно што може да мења Србију према својим аршинима, али не затеже преко мере како не би отворила жариште тамо где га нема. Можда на тај начин, као својеврсни притисак, треба тумачити чињеницу да је 19 земаља подржало, а осам блокирало отварање Кластера 3. Ово, за ЕУ, благонаклоно тумачење подразумева да је реч о рационалној и координисаној одлуци у којој земље које су гласале „против“ само преносе и изражавају различите замерке званичног Брисела.
Резултате гласања могуће је, међутим, тумачити и као аутентично опредељење сваке земље понаособ. Тако посматрано ЕУ, ни по питању проширења нема јасну визију шта хоће, а центрифугалне силе су толико ојачале да Брисел не може да дисциплинује своје чланице чак ни по том питању. У том смислу посебно је индикативно понашање Бугарске и Хрватске које своје билатералне односе са Србијом пребацују на европски терен. То, рећи ће неко, није ништа ново. Словенија је тако условљавала улазак Хрватске у ЕУ, Грчка некада, а Бугарска и данас стоји на путу убрзању преговора са Северном Македонијом, али све то, само додатно, сведочи о слабости ЕУ која, због партикуларних интереса појединих чланица, не може да управља процесима који су битни за њену будућност.
Скандинавске и прибалтичке земље као главни разлог гласања против отварања Кластера 3 навеле су бенаволентан однос Србије према Русији. Остали блокадери углавном су се позивали на извештај известиоца за Србију у коме се наглашава назадовање у владавини права и осуђује демократско посрнуће, застрашивање новинара, насиље над студентима и угрожавање аутономије универзитета. Ко је макар и летимично погледао овај извештај морао је након оваквих оцена да затражи суспензију преговора са Србијом.
Зато се поставља питање да ли амбасадори већине земаља нису читали извештај или га нису узели као релевантан документ. У сваком случају, упркос прецизним механизмима избора, Европски парламент би, уколико хоће да има реалну слику, морао да води рачуна да известиоце не бира из земаља са којима посматране земље имају нерешене билатералне односе. Србија свакако није шампион демократије, али према налазима међународних упоредних истраживања спада у групу такозваних непотпуних демократија као и значајан број чланица ЕУ, са идентичним или готово идентичним скором као Бугарска (6,3) и Хрватска (6,5). Посебно је важно истаћи да се та оцена односи на прошлу годину у којој је, наводно због пада надстрешнице, блокиран рад универзитета, школа и одржано неколико хиљада непријављених протестних скупова усмерених на дестабилизацију и рушење легално изабране власти. Све и да није тако, поставља се питање како ниво демократије није препрека за почињање преговора са Украјином у којој из разумљивих разлога већ две године не постоје никакви избори. На крају крајева, наведени разлози за одбијање отварања кластера немају ама баш никакве везе са питањима на која се поглавља из те области односе. Укратко, реч је о политичкој одлуци земаља од којих свака води своју политику.
Извештај Тонина Пицуле и одбијање да се отвори кластер дали су легитимитет противницима власти и учврстили њихово самопоуздање, међутим, тешко да су уздрмали власт
Ако је, дакле, блокирање отварања кластера политичка порука без обзира на то ко је шаље, питање је какве су њене политичке последице. Евроскептицима је она добродошла као још један доказ непријатељства ЕУ према Србији. Евроентузијастима је умањила ентузијазам, а једино је, накратко, подигла видљивост заборављених шампиона српске демократије, за чије време нису ни отпочели преговори са ЕУ и који сматрају, без икаквог образложења, да је наставак преговора са овом влашћу штетан за грађане Србије.
Да закључимо, извештај Тонина Пицуле и одбијање да се отвори кластер дали су легитимитет противницима власти и учврстили њихово самопоуздање, међутим, тешко да су уздрмали власт. Другим речима, оваква одлука само је продубила политичку поделу у Србији на месту које није добро за опозицију. У освит предстојећих ванредних избора, питање односа према ЕУ могло би, а свакако би и требало да постане важно предизборно питање. Било би у том погледу неопходно да, они који се хвале да су два дана убеђивали европарламентарце у неопходност кажњавања Србије неотварањем кластера, изађу са истим аргументима пред бираче. Свакако је важно да се грађани определе да ли су спремни да као цену за отварање Кластера 3 прихвате: признавање Косова, увођење санкција Русији, прекид економских односа са Кином, да универзитете воде политичари и да се политика усмерава блокадом рада институција од националног значаја, да Хрватска и Бугарска одређују меру достигнутог демократског развоја у Србији, а Литванија и Естонија спољнополитички курс владе. Уколико таква политика победи, сигурно је да ће Србија веома брзо отворити не само Кластер 3 него и преостала четири кластера. Сасвим је друга ствар да ли ће моћи да их затвори или ће се за то тражити испуњење неких нових још непознатих услова.
