У фокусу пажње студентског митинга били су питање очувања српских институција на Косову и Метохији и терор који косовски режим спроводи према Србима који су тамо преостали. Позвани су говорници који су, што лирски што епски, говорили о значају Косова подилазећи националним осећањима Срба
Један британски новинар ми је пре извесног времена поставио сугестивно питање када ће доћи време да наше друштво чује глас ове младе генерације која је рођена након ратова деведесетих, која нема предрасуде попут њихових родитеља према БиХ и Хрватској и којој, на пример, Косово није темељ њиховог идентитета. Одговорио сам, према сећању, да његова претпоставка није реалистична и да се можда односи на део младих који живе првенствено у великим градовима, али да, генерално, Србија прати регионалне и европске трендове који показују да национално (десно) оријентисана идеологија добија на снази и ужива велику подршку међу младима. Навео сам нека домаћа истраживања о етничкој дистанци, затим популарност Томпсона међу младима у Хрватској и подршку коју Курти има управо у млађој популацији косовских Албанаца.
Супротно његовој претпоставци, национално мање острашћена јесте управо генерација средовечних родитеља која је социјализована у СФРЈ. То што млади не носе трауме ратова деведесетих чини да још лакше, под утицајем медија и образовања прихватају, бескомпромисне ставове у вези свих горућих националних питања и можда тек за две или три генерације, под условом да међународно окружење остане стабилно а Европа економски оживи, може доћи до трајног смањења етничке дистанце на Балкану.
Живимо у постмодерно доба хиперреалности у коме се слике и представе прихватају као чињенице о свету. Вештачка интелигенција прихвата па онда и сама додатно развија симулакруме већ базиране на сумњивим изворима. На пример, шта год да питате о савременим политичким збивањима у Србији, први одговори популарних четботова се ослањају углавном на изворе као што су политички таблоиди за одрасле и портали за високообразоване. Без обзира на то да ли емитују пожељну визију друштва њихових уредника или чисту пропаганду и политичку порнографију, ти портали искривљују слику стварности па је и британски новинар стекао утисак да за „студенте у блокади“ који су, наводно, носиоци промена Косово није важно.
Неко се, другим речима, досетио да би косовски мит могао поново да се искористи за дневнополитичке сврхе
Студентски митинг у Краљеву сведочи управо супротно. У фокусу пажње било је питање очувања српских иниституција на Косову и Метохији и терор који косовски режим спроводи према Србима који су тамо преостали. Позвани су говорници који су, што лирски што епски, говорили о значају Косова подилазећи националним осећањима Срба, посебно оних протераних са КиМ за које се верује да масовно живе у Краљеву и околини. Управо њима, као и широј јавности, а посебно студентима у блокади, сервирано је објашњење према коме подједнаку кривицу за страдање Срба на КиМ сносе власти у Приштини и Београду. Заправо одговорност власти у Београду је још и већа јер је дозволила да Срби изгубе институције због издајничке политике према Косову.
С обзиром на то да имам година колико имам, добро се сећам да је слична реторика коришћена и на Газиместану крајем осамдесетих, али и деведесетих када је за слом Југославије, а потом и слом Републике Српске Крајине главна одговорност сваљивана на Слободна Милошевића. И сада би они који уче студенте у блокади да мисле својом главом да њих представе као наследнике цара Лазара и небеске Србије, а Александра Вучића као Вука Бранковића који је побегао са Косова равна. То што историјски извори сведоче да је Вук Бранковић нанео највеће губитке непријатељу и да се са бојног поља повукао тек након што је битка завршена поразом главнине српске војске и заробљавањем и погубљењем кнеза Лазара не утиче на мит. Мада је сачувао шта се сачувати дало и до краја живота пркосио Османлијама, средњовековни симулакрум га је прогласио кривцем за историјски пораз.
Неко се, другим речима, досетио да би косовски мит могао поново да се искористи за дневнополитичке сврхе. Нисам подржавао Милошевићево коришћење косовског мита за његове политичке амбиције, нити сам се слагао са онима који су га (Милошевића) кривили за националне поразе. Не мислим да је суноврат на КиМ почео када је Вук Јеремић затражио од Међународног суда правде мишљење о легалности једностраног проглашења Косова, па још мање имам разлога да верујем да је Косово продато Бриселским споразумом. Када данас чујем оне који студентима говоре да мисле својом главом како тврде да је Вучић прихватио Бриселски споразум и усмено аминовао Француско-немачки план и тако „продао“ Косово, знам да је на делу само још једна дневнополитичка манипулација и злоупотреба питања КиМ за унутрашње политичке борбе.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНема никакве сумње да сви, или бар већина оних који су говорили на митингу у Краљеву и који су се тамо окупили – колико год да их је било, искрено верују у своје речи и да им је КиМ на срцу. Још мање, међутим, има сумње да они који су их позвали да говоре желе или мисле да је могуће повратити политички или институционални суверенитет Србије над Косовом. Сви врло добро знају да је Косово отето војном агресијом и кршењем међународног права. Сви врло добро знају, или би бар морали знати, да је косовски чвор много замршенији у лавиринтима времена и сви врло добро знају да се суверенитет над Косовом не може повратити војним, а у датим међународним оквирима ни дипломатским средствима. Сви на крају крајева знају да једино што Србија може јесте да не прихвати независност Косова и помогне преосталим Србима да остану тамо да живе. Више од тога не може да учини ни ова ни било која будућа власт у догледно време.
С друге стране, они који би да брзо разреше балкански чвор инсистирају да то постигну међусобним признавањем Београда и Приштине. Међутим, ко год би се у Београду отворено залагао за такво решење не може да пређе цензус, а само у машти може да оствари више од једноцифрене изборне подршке. Грађана који би такво решење прихватили једва да има нешто више него оних који би на Косову прихватили формулу више од аутономије – мање од незвисности. Једини начин да та мањина узме учешће у власти јесте да се „прошверцује“ као ономад уз Коштуницу. Старији знају шта је даље било, а можда би и студенти у блокади којима је стало до КиМ могли да размишљају, а не само да мисле својом главом како им сугеришу. Мислити значи имати неке идеје која се аутоматски јављају у глави обично под утицајем окружења, а размишљање је мукотрпан процес просуђивања, сагледавања различитих аспеката и ненамеравних последица које резултира логичким закључивањем.
Ко год, дакле, размишља, доћи ће до закључка да изненадни заокрет ка националним темама до којег је дошло последњих месеци није нужно превага националне над евроентузијастичном фракцијом у покрету, већ свесно усмеравање студентског национализма са национализмом владајуће странке. Што каже стара изрека – нема битке, нема рата док не удари брат на брата.
