Ширење страха од „ћација“ подстиче се различитим облицима лажних вести и медијским сензационализмом који подстиче предрасуде и страхове либерално оријентисаних грађана без обзира на ниво њиховог образовања
Ширење страха једно је од најмоћнијих оружја у политици. Страх је, како каже Бертранд Расел главни извор предрасуда и један од главних извора окрутности. Када страх обузме масе потискује се рационално политичко размишљање, а осећај угрожености неретко активира бес као одбрамбени механизам. Страх од других отежава, а неретко и онемогућава рационално политичко размишљање, али, с друге стране, јача унутрашњу кохезију групе. У страху су, како каже народна пословица, велике очи па постоји склоност преувеличавању, па чак и препознавању проблема и непријатеља и тамо где их нема само да би се очувало унутаргрупно јединство када из било ког разлога попусти.
Ксенофобија, хомофобија, исламофобија и ширење страха од мањина обично се наводе као примери који би требало да покажу како је овај приступ карактеристичан за такозване десничарске и популистичке политике. Међутим, реч је о универзалној политичкој стратегији па су током Хладног рата либералне демократије шириле страх од комунизма на исти начин као што су комунисти на истоку ширили страх од капитализма. Русофобија је преплавила западне медије знатно пре почетка рата у Украјини, а страх од такозване екстремне деснице оджава политички status quo у европским земљама мада су мејнстрим политике изгубиле подршку. Укратко, ширење страха као политичка стратегија може бити одлика било које политичке групације чији је циљ поларизација друштва и бирачког тела на „нас“ (добре) и „њих“ (зле).
Одбијају дијалог и своје бираче мотивишу да гласају „против“ Вучића, а не „за“ њихов политички програм који из тога разлога није ни потребан
Када је о Србији реч овај наратив је данас посебно карактеристичан за оне групе које себе представљају као демократску политичку опцију. Оне одбијају дијалог и своје бираче мотивишу да гласају „против“ Вучића, а не „за“ њихов политички програм који из тога разлога није ни потребан. Нема сумње да и владајућа коалиција користи фобије како би ојачала национално јединство пред наводним јачањем и удруживањем спољњег непријатеља, али њена унутрашња политичка стратегија није ширење страха већ подстицање оптимизма и презентација светлих перспектива управо с циљем избегавања и превазилажења унутрашњих сукоба.
Страхови су политички најделотворнији када се односе на идентитетску угроженост. Зато се, када је реч о унутардруштвеним политичким борбама, подстичу такозвани културни ратови о чему је било речи у прошлој колумни. Опозициони политички стратези као непријатеље означили су интелектуално и морално инфериорну „ћацад“ која је узурпирала привилеговане друштвене положаје. Ширење страха од „ћација“ подстиче се различитим облицима лажних вести и медијским сензационализмом који подстиче предрасуде и страхове либерално оријентисаних грађана без обзира на ниво њиховог образовања.
Мада је стратегија ширења страха интензивирана од почетка ових протеста она је присутна од самог доласка СНС на власт. Оквир који су тада поставили њихови политички противници није у основи промењен ни до данас. Укратко, од самог почетка власт СНС је представљана као политичка диктатура што само по себи треба да пробуди осећање зебње. Поред тога, опозициони медији су све време користили речник који је требало да произведе панику, гађење и бес обичних грађана према власти. Треба се сетити паничних спекулација о десетинама па и стотинама лешева који плутају поплављеним Обреновцем у пролеће 2014. Сваки наредни трагичан догађај, попут пада војног хеликоптера 2015. године, или смрти високог функционера СНС Владимира Цвијана 2018 године; откривање плантаже марихуане у Јовањици 2019. године итд. представљани су као афере које буде страх да нашом судбином управљају зликовци и криминалци.
Посебно отежавајућу околност за СНС представља чињеница да се период њихове владавине поклопио са масивним продором друштвених мрежа и њиховом све софистициранијим начинима приступа корисницима. Микротаргетирање којим се прецизно идентификује шта плаши конкретне групе бирача; стварње такозваних ехо комора које сервирају одређени садржај који потврђује страхове оних који већ имају одређене предрасуде; појава уверљивих, вештачком интелигенцијом генерисаних, фотомонтажа и видео снимака чији садржај је тешко демантовати само су олакшали ширење различитих страхова.
Коришћење оружја против мирних грађана уклапа се у постојећи наративни оквир о диктатури
Управо у том светлу треба посматрати и аферу „звучни топ“. Од самог почетка та прича је презентована тако да изазове панику и бес људи према државним функционерима који наводно користе сва средства како би се одржали на власти. Коришћење оружја против мирних грађана уклапа се у постојећи наративни оквир о диктатури. Накнадна пријава десетина случајева са здравственим тегобама услед наводне изложености ефектима коришћења овог оружја требало је домаћој и иностраној јавности да пошаље недвосмислену поруку ко је жртва.
Жртве су неопходне како би стратегија ширења страха била делотворна. С друге стране, ширење страха помаже да себе и припаднике наше групе доживимо као жртве. Поред тога, ако постоје жртве – као што су грађани који су пријавили изложеност деловању звучног топа, онда постоји и кривац који је изазвао те жртве. Кривац је, наравно, власт и онај ко сву власт држи у својим рукама. То је важно јер кривци заслужују казну. Када нека политичка група успешно убеди своје присталице да су они жртве, они добијају морално оправдање за кажњавање криваца. Из позиције жртве, сваки напад на онога ко је означен као кривац представља легитимну самоодбрану. Политика тако постаје такмичење у величини жртве, а рационалну расправу замењује поларизација у којој се компромис доживљава као издаја сопствене групе и њених жртава.
Иво Андрић је записао да слабе и плашљиве људе страх нагони да раде управо оно чега се највише боје. Како би то избегли, обични људи би морали да препознају када је њихов страх реалан, а када је производ политичке манипулације која их спречава да виде чињенице и препознају сопствени интерес.
