Владимир Вулетић: Фото-робот председничког кандидата

Наизглед отворена трка за највишу државну функцију у Србији у пракси је увек била условљена ширим политичким односима, снагом организације и личношћу онога ко је стајао на њеном челу.

Фото-робот, као што је познато из криминалистичких филмова, представља скицу лица непознате особе коју полиција прави на основу изјава сведока како би пронашла тражену персону. Некада је то лице пред нама али га не препознајемо као у оној сцени из филма Давитељ против давитеља у којој сведок (Радмила Савићевић) на препознавању елиминише давитеља (Ташко Начић) речима: „Ма не он! то је наш Пера цвећар.“ Баш ти обични људи које свакодневно срећемо на улици, у аутобусу, на пијаци могу бити они које тражимо али их не препознајемо јер нам свакодневни контекст у коме их срећемо то отежава. Тако је и са избором председника државе. У демократијама свако има право да бира и да буде биран па чак и наш комшија са 7. спрата, Пера из суседног села, или познаница из друге паралелне улице. Такво дубоко демократско уверење утицало је на то да се на гласачком листићу за прве председничке изборе у Србији 1990. године појаве, тада и никада више, чак 32 имена (Табела 1).

ФОТО: Компас

Наравно, право да се неко кандидује, а у досадашњој историји Србије на то се из различитих разлога одлучило преко 100 људи – неки од њих и више пута – не значи и подједнаку шансу да се постане председник. Обично се каже да иза сваког успешног мушкарца стоји жена, али иза сваког председника Србије до сада је стајала партија – СПС, ДС, СНС. Па, ипак, изгледа да је партијска машина само неопходан, али не и довољан, односно пресудан услов који чини сама личност председника или, како се обично каже, његова харизма. Постоје различите типологије и самим тим мноштво типова харизме. Важно је, зато, питање који тип одговара ком тренутку и времену. Милан Милутиновић и Борис Тадић свакако нису били харизматични на исти начин као Слободан Милошевић и Александар Вучић. Док су потоња двојица пленили харизмом моћи и заштитничког ауторитета, првопоменути су емитовали топлину и срдачност које су људима који су гласали за њих уливале осећај сигурности.

Харизма обично долази до изражаја у временима преврата и револуција. О томе је најубедљивије писао Макс Вебер. Док су бирократска и традиционална власт оријентисане према правилима и чувању стабилности, харизматска власт је у том смислу специфично револуционарна. Она се јавља у временима великих друштвених, економских или верских криза када људи престану да верују у постојећи поредак. Мање је важно да ли је харизматски вођа стварно обдарен изузетним особинама, а много је важније да присталице, као у случају Бранимира Несторовића – било због одушевљења, очаја или наде верују да јесте.

У модерним демократским друштвима значај харизматске власти ни издалека није битан као раније, али одређене примесе или елементи харизме о којој је говорио Вебер у већој или мањој мери постоје увек. Парадокс данашње политичке ситуације у Србији састоји се у томе што се такозвани студентски покрет, бар декларативно, с једне стране, залаже за легалну-бирократизовану власт (владавину институција), а, са друге стране, инсистира на прекиду са вишедеценијском традицијом партијске и харизматске владавине (што су такође установљени обрасци политичког понашања). Да би се прекинуло са неком традицијом, неопходна је револуционарна сила сконцентрисана у харизматичном вођи, али то се коси са циљем за који се наводно залажу. То није први пут да се неки покрет налази пред том дилемом. Зато се обично каже да револуција једе своју децу.

Из позиције друштва расцепљеног политичком поделом било би најбоље да председник постане неко ко би био дистанциран у односу на све политичке групе и ко би имао поштовање према парламентарној већини

Дилеме постоје и у владајућој коалицији. С обзиром на то да су примесе харизматске владавине изражене код Александра Вучића поставља се питање како ту харизму претворити у нешто свакодневно, односно како је делом пренети на некога ко би захваљујући томе био успешан кандидат за председника иза кога би стала најјача странка. Вебер се сличним питањем детаљно бавио и представио је шест начина на које се харизма претвара у нешто уобичајено. У конкретном случају то, међутим, није од велике помоћи јер се овде не ради о избору наследника већ о преношењу харизме на кандидата за председника што у нашем полупредседничком систему представља посебно сложено и осетљиво питање.

У Србији је данас слична ситуација као у Пољској 2005. године када су једни за другима у кратком року одржани парламентарни и председнички избори. Према пољском сценарију, након победе на парламентарним изборима Вучић би могао премијерску столицу да препусти неком другом, а да на председничким изборима снажно подржи свог брата који би захваљујући братовљевој харизми и личној сталожености победио већ у првом кругу. Према другом сценарију, након победе на парламентарним изборима, са позиције премијера, Вучић би могао да подржи неког од страначких првака. С обзиром на разлику између Вучићевог личног рејтинга и рејтинга странке, питање је да ли би тај кандидат, ко год он био, могао да победи у првом кругу, а у случају да у другом изгуби поново би се отворило питање ванредних избора без обзира на то колико убедљива била претходна победа. Трећа могућност јесте да СНС подржи неку нестраначку личност или независног кандидата што, чак и у случају да она изгуби у другом кругу, не би нужно изазвало питање неповерења влади СНС.

Када би победила на парламентарним изборима, „студентска“ листа би се брзо распала па би на председничким изборима било „крви до колена“ око питања председничког кандидата чак и да његово име буде унапред договорено. У случају да на парламентарним изборима не дође до промене власти, а „студенти“ наставе да се баве политиком, вероватно је да би за председничког кандидата био предложен неко са радикалним и револуционарним програмом, а таквих, мада су тренутно утишани, у том покрету не мањка.

Све речено представља само део могућих сценарија посматраних из позиција кључних политичких актера и њихових партикуларних интереса. Из позиције друштва расцепљеног политичком поделом било би најбоље да председник постане неко ко би био дистанциран у односу на све политичке групе и ко би имао поштовање према парламентарној већини. Да се није брзоплето уплео у политику, такву позицију је могао да има ректор; да их политика на било који начин занима, такву позицију би могли да имају председник или неко од истакнутих чланова САНУ; да смо монархија, такву улогу би имао краљ; да је оборио све рекорде, Новак би могао да буде независни кандидат; да има политичке воље, такву особу би могли да изаберу и заједно прећутно подрже кључни политички актери; да живимо у Периклово доба, можда би и онај комшија са седмог спрата имао добре шансе. Овако остаје да се види ко су лица са фото-робот потерница.