Идеолошка подобност постаје мера стваралаштва, а круг се затвара онога часа када замире свака полемика. Развија се презир према онима који другачије мисле и престаје било каква комуникација са њима
Од како је света и века воде се битке за доминацију над душом и умом људи. Некада су то биле борбе између или унутар појединих религија. Први забележени културни рат вођен је у 14. веку пре нове ере у старом Египту када је фараон Ехнатон направио преврат укинувши политеизам и прогласивши култ бога Атона. Та епизода није трајала дуже од његове краткотрајне владавине и за ову причу не би била од већег значаја да за последицу није имала потпуно и систематско брисање злосрећног фараона из колективне меморије читаве староегипатске цивилизације. То нас подсећа да су од самог почетка културни ратови имали карактеристике тоталних ратова: тежњу да укључе целокупно становништво; манихејску поделу на нас „добре“ и њих „зле“ без икаквог нијансирања и простора за компромис; поделу по принципу ко није са нама тај је против нас са циљем истребљења другачијег мишљења и погледа на свет уз подразумевано брисање његових протагониста из јавног и културног живота.
И пре велике шизме (поделе на Римокатолике и Православне) хришћанство памти неколико великих културних ратова од којих је најпознатији такозвано иконоборство. Касније, на прагу новог века реформација је била увод у Тридесетогодишњи рат. У Исламу траје вековни сукоб између сунита и шиита. Верски сукоби вођени су не само у оквиру већ и између великих светских религија. Крсташки ратови, многобројни сукоби на ободима и тачкама додира различитих религија као и савремени „сукоб цивилизација“ представљају илустрацију тога.
Сви ови примери сведоче, прво да сукоб око веровања и идеја може лако прерасти у оружани сукоб, и друго да идејни ратови увек имају копчу и често представљају само легитимацију за борбу око економских или политичких интереса.
То што је људска историја у значајној мери била обележена верским сукобима неке је навело на помисао да је корен тог зла у релгији и да ће победа рационалности довести до толеранције и превазилажења идејних сукоба рационалном дебатом. Показало се, међутим, да ништа мање сурови нису били ни сукоби између секуларних политичких идеологија. Грађански ратови пре и током Другог светског рата, као и сам Други светски рат често се описују као сукоби идеологија. Крај Хладног рата, који је такође означен као идеолошки, требало је да означи и престанак великих идејних сукоба али се испоставило да су они постали још жешћи, изгубивши у многоме религијски садржај али задржавајући релгијски пламен. Данас се обично за те сукобе око вредности користи назив културни рат. Мада се сам појам помиње и раније популарност је стекао одмах по окончању Хладног рата и од тада се односи различите погледе на то шта је нормално и пожељно у породици, образовању, уметности, праву, политици и веровању. С обзиром на то да нас није мимоишао ни један, било је илузорно очекивати да ће нас заобићи и овај културни рат па је код нас само добио локални колорит.
О културном рату у Србији и његовим специфичностима најтемељније и најинспиративније је писао Слободан Антонић у две своје књиге објављене током протекле две деценије, па би се томе имало мало шта додати. Посебно важно је што је, за разлику од других аутора који се баве овом темом и у њој активно учествују, указао на класне и глобалне, односно светскосистемске изворе ових сукоба. Раније поменути крсташки ратови добар су пример како демографски трендови, криза племства и економски интереси настајућих трговачких нација стоје у корену онога што је религијска борба само легитимисала у очима обичног света. Идеолошки сукоби фашизма, комунизма и либерализма најдиректнније су били повезани са класним сукобима. Имајући све то у виду најзанимљивије питање у вези са данашњим културним ратовима је које и чије интересе бране они који се наводно боре за своје Вредности. Можда би свест о томе мало охладила ужарене главе.
Сукоб око веровања и идеја може лако прерасти у оружани сукоб, а идејни ратови увек имају копчу и често представљају само легитимацију за борбу око економских или политичких интереса
Постоје многи аргументи у прилог контраинтуитивној тези да су ратови чинили мотор цивилизације чинећи притисак ка убрзању, пре свега, технолошког, а последично и укупног друштвеног развоја. Изградња нових цивилизација често није била могућа без рушења старих упркос страховитим жртвама и уништавању свега онога што је претходна цивилизација створила.
Да ли се, следећи ову аналогију, може рећи да културни ратови обогаћују или осиромашују интелектуалну и културну снагу једног друштва? Да ли оно што многи данас са зебњом описују као поларизацију без преседана представља само одскочну даску за нови интелектуални и културни препород или представља назнаку краја једне епохе у којој су знање, култура и уметност били вредности по себи?
Обично се каже да интелектуални сукоби буде из летаргије ширу јавност. На трагу нових идеја и онога што чују у полемикама људи почињу и сами да се интересују, истражују и преиспитују своје ставове. Сви велики друштвени покрети су у почетку имали замајац у идејним борбама. За саме идеје полемика, као почетни ниво културног сукоба, је од од кључног значаја јер само на тај начин оне могу да се изоштре, односно боље артикулишу и учине пријемчивима за већину чланова друштва и тако постану делотворне. На крају крајева, нека од култних уметничких дела искована су у жару идејних борби. Подизање интелектуалне тензије увек је инспиративно како за интелектуалце тако и за уметнике. Ништа вредно се не рађа без страсти.
Изгледа, међутим, да и страст као и све друго мора имати одређену меру без које почиње да уништава саму себе и оно што је рађа. Ту меру је тешко одржати јер идејни ратови имају тенденције о којима је било речи у првом пасусу. У жељи да продру до најдубљих слојева друштва интелектуалне полемике постају грубе и све мање нијансиране. Анализу замењују пароле које буде ниске страсти, пре свега, мржњу према онима који другачије мисле. Тај навијачки менталитет захвата најпре оне који су у те борбе најдиректније укључени па није чудо да данас има више примитивизма и острашћености у инетелектуалним него у нижим друштвеним слојевима и класама. Страст има тенденцију да се дели са другима па брзо настају затворене групе истимишљеника у којима се продубљује емотивни доживљај света. Групе, међутим, гуше индивидуалност без које нема креативности. Код интелектуалаца се развија страх од осуде сопствене групе и то развија аутоцензуру. Ствараоци подилазе претпостављеним укусима сопствене групе што додатно уништава креативност. Идеолошка подобност постаје мера стваралаштва, а круг се затвара онога часа када замире свака полемика. Развија се презир према онима који другачије мисле и престаје било каква комуникација са њима.
Ништа од наведеног није ново, али се у данашње време ти процеси убрзавају захваљујући мрежном начину комуницирања. Таква ситуација у најбољем случају одговаора политичким профитерима и сензационалистички настројеним медијима, али не доприноси друштвеном дијалогу и решавању друштвених проблема. Парадоксално је да највише штети управо интелектуалцима доводећи у питање смисао њиховог постојања јер они по дефиницији могу да постоје само у дијалогу и полемици са другим и другачијим. Када одустану од дебате они губе своју сврху и спуштају се на ниво медиокритета који су их обожавали до тренутка док им нису постали равни. На површини их одржава само чврстина става, а активизам постаје мера вредности. Тако од интелектуалаца настају политиканти.
