Одрасли би, посебно ако се представљају као некаква интелектуална елита, требало да знају разлику између фетиша и реликвије
”… одасвуд, друмом, преким пољским путевима, стрмим горским стазама, долазише они данима хода одаљени, према заповести срдаца својих”- Горан Петровић, Опсада цркве Светог Спаса.
У роману Опсада цркве Светог Спаса, најфантастичнија сцена је узнесење храма изнад земље тако да непријатељи нису могли да га досегну и освоје. Захваљујући томе спашен је народ који је од првобитне уплашености, слуђености и очаја на крају доживео прочишћење и духовни узлет. Овај сиже Петровићеве култне књиге могао би да буде и својеврсна алегорија на актуелни догађај у коме се тиха већина, поклањајући се Појасу Пресвете Богрородице, заједно са Храмом Светог Саве уздиже изнад овоземаљских унутрашњих сукоба и тако спашава Србију пропасти.
Значај и улога цркве уткана је у колективно несвесно овога народа још од времена када је скована легенда о Светом Сави који је помирио своју браћу Вукана и Стефана сукобљене око престола. Браћу су подржавале, сваког са своје стране, Угари и Бугари, односно Рим и Цариград. Архимандрит Сава је са Свете горе донео мошти миропочившег им оца и над том реликвијом је, по предању, дошло до помирења и престанка сукоба у Србији. Мошти Стефана Немање алијас Св. Симеона Мироточивог су реликвија око које је дошло до измирења, а многи верују да ће и реликвија везана за пресвету Богородицу којој су се верници данима поклањали допринети народном помирењу.
Како год, много тога је већ речено и написано о том феномену и тешко да би се овде имало шта ново рећи. О значају Појаса најцеловитије и напродуховљеније је говорио патријарх Порфирије приликом дочека и испраћаја. Ко је имао уши могао је да чује и разуме значај тог догађаја из угла оних за које је он битан. С друге стране, било је мноштво одјека и реаговања оних којима тај догађај није битан, али их је број од милион људи који су се поклонили Појасу и њихово смерно понекад и четрнаесточасовно чекање у колони уплашило. Без жеље да разумеју или бар поштују друге и другачије веровање осули су дрвље и камење. Највише пажње, а на моменте и овација, изазвали су, како то обично бива, најглупљи коментари. Реч је о онима у којима се ово својеврсно ходочашће и подвижништво тумачи као фетишизација Појаса и отворено руга наводно примитивној светини која, за разлику чак и од деце, не зна шта је фетиш. Да ствар буде црња то се правда у име науке и просвећености. Деца то наравно знају, али би и одрасли, посебно ако се представљају као некаква интелектуална елита, требало да знају разлику између, на пример, фетиша и реликвије. Да подсетимо, реликвија је предмет за који се верује да је свет јер је припадао особи која је проглашена светом. Саме по себи реликвије – без обзира да ли су мошти, делови одеће или личних ствари светаца, немају никакву натрпиродну моћ већ им верници указују поштовање зато што у њима буде осећања везана за светитетеља или божанство коме се клањају. Насупрот томе, фетиш је било који предмет за који се верује да има сопствену натприродну моћ. То може бити срећни долар за који коцкари верују да има моћ талисмана који ће им донети богатство, амајлија за коју носилац верује да га штити од метка, или вуду лутка која се користи током магијских обреда. Дакле, реч је о суштински битно различитим стварима чије неразликовање проистиче из непознавања разлике између магије и религије. То су лекције које деца уче у школи па их зато и знају, али их старији често забораве. Да ствар буде гора тиме не брукају само себе, већ и науку на коју се позивају.
Значај и улога цркве уткана је у колективно несвесно овога народа још од времена када је скована легенда о Светом Сави који је помирио своју браћу Вукана и Стефана сукобљене око престола
Још занимњивији су коментари којима се доводи у питање аутентичност Појаса – било да се сумња у веродостојност предања да је припадао Марији, било да се доводи у питање вероватноћа да би материјал од кога је саздан могао да одоли зубу времена. Наука није оповргла аутентичност Појаса, али јесте део анонимних твитер стручњака. Као да би се они поклонили Појасу да су сигурни у његову аутентичност. Јасно је, међутим, да није проблем у реликвији већ у бројности оних који су јој се поклонили. Како год, оспоравање признатих реликвија је бесмислено већ и зато што њихово поштовање постоји од како постоје религије, дакле одувек. Реликвије су симболи, а симболи и ритуали у којима се изражава њихово поштовање представљају срж сваке религије. Из тог разлога, лакше је разумети оживљавање религије у савремено доба него актуелну пизму и отпор. Ако је то имало смисла у док је религија имала свеукупни монопол, у савремено доба сви ти наводни аргументи су превазиђени. Управо неки од најзначајнијих социолога сведоче да религија у савременом свету чак више него раније представља дубинску људску потребу. За разлику од Диркема који је пре сто година тврдио да религија има, пре свега, значајну интегративну функцију за друштво, данашњи социолози говоре о важности религије за човека и његово успостављање квалитетног односа са светом. Религија према Рози, на пример, даје људима осећај смисла у свету који све мање разумемо. У условима све већег убрзања и отуђења религија враћа веру да свет у својој дубини није хладан и безличан, односно да постоји нешто што са чиме можемо да комуницирамо и што нас превезилази и повезује са универезумом. Укратко, религија више него икада задовољава антрополошку потребу за резонирањем човека са окружењем. Религија, притом, мења наш агресиван однос према свету и афирмише слушање и духовни одговор. Управо овај догађај потврђује овакав закључак. За појединце који су стајали у реду су важни њихови лични мотиви, али масовност догађаја показала је да је народ жив и да је ово његов одговор на кризу модерног света и њену рефлексију у Србији. Ко има право да каже скуп од неколико десетина хиљада људи који скакуће на Славији представља глас народа, а да је милион људи који су прошли кроз Храм израз затуцаности. Овде није реч о томе да ли је неко за власт или опозицију, него да ли је за пристојну и око неке више вредности уједињену Србију или за поделе и отимачину око власти.
Када се религија исправно разуме, школа и библиотека престају да буду алтернатива цркви као што ни знање не искључује веру. Ајнштајн је говорио да је наука без религије хрома, а религија без науке слепа. Онима који нису стигли даље од кратког курса историјског материјализма и учења да је религија опијум за народ тешко је то објаснити. Они се бога не боје, али се плаше да би православље могло да угрози њихове партикуларне политичке идеологије и амбиције. Зато опањкавају догађај као наводну инстументализацију религије оптужујући државу за легитимизацију власти, а врх СПЦ за демонстрацију њене моћи. Необично је што тако говоре управо они који су до јуче пророковали скори долазак Студената као безличног месије и пропагирали поклоњење индексима од којих су створили праве фетише. Веровање у натриприродну моћ индекса постала је мера верности пумпослављу па сада не могу да схвате зашто, уместо да љубе пумпу и индекс, људи целивају свети Појас Мајке Богородице.
