Вања Глишин: Малајска дилема

Највећа слабост Кине можда није на Тајвану, већ на поморском путу којим стиже енергија неопходна другој економији света. У случају озбиљнијег сукоба са САД, управо би контрола стратешких теснаца могла да постане једна од најмоћнијих полуга притиска на Пекинг.

Регион Индо-Пацифика представља огроман географски, економски и стратешки простор који повезује Индијски и Тихи океан. Протеже се од обала источне Африке и Арабијског полуострва до Јапана, укључујући и Аустралију. Регион је посебно специфичан по економском, привредном и транспортном значају, будући да се од истока према западу пружају коридори који пролазе кроз Малајски мореуз и трасирани су даље ка Ормуском мореузу и Црвеном мору, односно Суецком каналу. Реч је о динамичној геополитичкој зони која се кроз визуру Николаса Спајкмена и идеју Римленда означава као поморски простор са ког би САД требало да врше притисак на приобални простор Евроазије и да продубљују конфликтни потенцијал који постоји на Блиском, Средњем и Далеком истоку. Отуда индо-пацифички регион посматрамо као главну зону геополитичког надметања, пре свега између САД и Кине. Вашингтон је свестан да ће Кина у једном тренутку успоставити поморске снаге у пуном капацитету и да ће моћи на адекватан начин да одговори америчким трупама на мору. Због тога је иницирано стварање безбедносних савеза QUAD (САД, Јапан, Индија и Аустралија) и AUKUS (Аустралија, Велика Британија и САД), са циљем одржавања стабилности у том региону, али са реалном намером да се створе блокови који ће контролисати Кину.

Имајући у виду да сам у текстовима „Регионални сукоб са глобалним последицама“ и „Капија суза“, писао о Ормуском мореузу и Баб ел Мандебу, пажњу ћу посветити Малајском мореузу као кључном пролазу на Далеком истоку. Сведоци смо у којој мери је дестабилизовано глобално тржиште након блокаде Ормуског мореуза, ескалације у Црвеном мору и напада на саудијски нафтовод Исток–Запад, те се поставља питање да ли постоје и друге критичне тачке које би могле додатно да створе притисак на светску економију и привреду.

МАЛАЈСКИ МОРЕУЗ

Малајски мореуз дуг је око 900 километара и пружа се између Малајског полуострва и индонежанског острва Суматра, повезујући Индијски океан са Јужнокинеским морем и Тихим океаном. Мореуз надзиру Малезија, Индонезија и Сингапур, због чега наведене државе издвајамо када анализирамо мале државе са значајним капацитетима. Мореуз је на северозападу широк око 250 километара, да би се према југу сужавао све до Сингапурског мореуза и Филипсовог канала, који је широк мање од три километра, што је у поређењу са Ормузом и Баб ел Мандебом знатно уже. Такође, треба имати у виду да је најплићи део мореуза 25 метара, те према међународним стандардима највећи бродови који могу безбедно да прођу имају максималну носивост око 300.000 тона.

О транспортном значају мореуза сведоче подаци малезијског Поморског одељења, према којима је кроз мореуз 2025. године прошло више од 102.500 бродова и вредност робе виша од 2.400 милијарди долара. Када говоримо конкретно о нафти, кроз Малајски мореуз је у првој половини 2025. године пролазило око 23,2 милиона барела нафте дневно, што је 29 одсто светских поморских токова нафте, док је у истом периоду кроз Ормуски мореуз пролазило 20,9 милиона барела нафте дневно. То говори о значају и обиму транспорта кроз узак индо-пацифички пролаз.

Сингапур неће учествовати у затварању мореуза, иако је суседна Индонезија разматрала такву политику. Међутим, томе је додао да би у случају рата између САД и Кине на Пацифику, криза у Ормузу изгледала само као генерална проба

Бивши кинески председник Ху Ђинтао био је свестан значаја Малајског мореуза, али и потенцијалних ризика који би могли да се јаве уколико би непријатељске силе које контролишу мореуз блокирале снабдевање Кине енергијом и то користиле као средство притиска. Како би описао тај ризик искористио је појам „малајска дилема“. Кинески увоз нафте кроз Малајски мореуз мери се са око 80 одсто укупног увоза нафте поморским коридорима, што питање енергетске безбедности ставља у први план. Дакле, „малајска дилема“ указује на геополитичку и геоенергетску ахилову пету Кине. То је посебно значајно уколико имамо у виду речи америчког геостратега Алфреда Мехена с краја 19. века, да ће сила која контролише поморске путеве и кључне пролазе остварити пресудну предност у надметању за светску превласт.

МОРЕУЗ КАО ПОЛУГА ПРИТИСКА

Након почетка рата у Ирану и затварања Ормуза, пажња стратега окренула се ка Малајском мореузу. У априлу 2026. године, Али Акбар Целајати, саветник иранског врховног вође, упозорио је на то да би свака провокација у Ормузу могла изазвати ланчану реакцију и на другим пловним путевима, укључујући Малајски мореуз. У том периоду, сингапурски шеф дипломатије Вивијан Балакришнан је изјавио да Сингапур неће учествовати у затварању мореуза, иако је суседна Индонезија разматрала такву политику. Међутим, томе је додао да би у случају рата између САД и Кине на Пацифику, криза у Ормузу изгледала само као генерална проба. Са тим у вези, треба имати у виду да Вашингтон не мора физички да затвори мореуз да би остварио притисак на Пекинг. САД су значајан стратешки искорак направиле потписивањем Партнерства за велику одбрамбену сарадњу са Индонезијом у априлу 2026. године, чиме су обезбедиле војно присуство на кључним алтернативним рутама. Истовремено, амерички сателити и дронови непрекидно прате танкере „флоте у сенци“ који превозе иранску нафту за Кину близу Малезије. Овакав константан притисак приморао је иранске супертанкере да већ у мају почну да заобилазе строго надзиран Малајски мореуз и крену знатно дужим и скупљим путем кроз индонежански мореуз Ломбок. Тиме су САД у пракси доказале Пекингу да уопште не морају да започну рат у самом мореузу, већ да могу економски и логистички да врше притисак на Кину, приморавајући њене снабдеваче да иду дужим рутама са више финансијских губитака.

ФОТО: Suhaimi Abdullah via Reuters Connect

Такође, мишљења сам да је рат у Ирану разоткрио још један, мање видљив инструмент притиска, а то је поморско осигурање. Вашингтон против Кине може применити такозвани невидљиви економски обруч кроз систем поморског осигурања. Будући да западне компаније контролишу око 90 одсто глобалног тржишта осигурања, САД би у случају кризе око Тајвана могле једноставно да забране издавање полиса за кинеске теретне бродове. У том потенцијалном сценарију, без осигурања ниједан лучки капетан у југоисточној Азији не би смео да пусти кинеске бродове у своје територијалне воде због огромног ризика од еколошких хаварија које нико не би могао да наплати. На тај начин, под притиском финансијских санкција и дипломатског условљавања Вашингтона, приобалне државе попут Индонезије или Малезије могле би да затворе своје пролазе за Пекинг. Немојмо заборавити да је ескалација сукоба у Ормуском мореузу изазвала историјски скок цена поморског осигурања. Према доступним подацима, за супертанкер чија је вредност процењена на 100 милиона долара, додатни трошак осигурања за само један пролаз кроз мореуз порастао је са око 150.000 долара на три до 10 милиона долара.

Бивши кинески председник Ху Ђинтао био је свестан значаја Малајског мореуза, али и потенцијалних ризика који би могли да се јаве уколико би непријатељске силе које контролишу мореуз блокирале снабдевање Кине енергијом и то користиле као средство притиска. Како би описао тај ризик искористио је појам „малајска дилема“

Пекинг је свестан ових рањивости, због чега годинама гради алтернативне правце снабдевања преко иницијативе „Појас и пут“, кроз Пакистан и Мјанмар, а све више и кроз Северни ледени пут. Захваљујући вишегодишњим улагањима и резервама од 1,4 милијарде барела нафте, кинеска држава је адекватно одговорила на глобалну енергетску кризу. Такође, Кина је повећала увоз енергената из Русије, што потврђују подаци да је Кина у августу 2026. године увезла 62 одсто више руске нафте него у истом периоду 2025. године. Ипак, дефицит који настаје због дестабилизације поморских рута не може се надокнадити алтернативним коридорима, јер је њихов капацитет за сада недовољан. Због тога сматрам да је Малајски мореуз геоенергетско жариште и потенцијални ризик по кинеску енергетску безбедност.

ЗНАЧАЈ САСТАНКА У ВАШИНГТОНУ?

У таквим геополитичким околностима, кинески председник Си Ђинпинг боравио је у државној посети Вашингтону од 23. до 25. септембра, првој након једанаест година. Реч је о трећем сусрету Сија и Трампа у последњих једанаест месеци, након Бусана у октобру 2025. и Трампове посете Пекингу у мају 2026. године. Иако је светска јавност очекивала много од последњег састанка, најконкретнији резултат постигнут је пре сусрета лидера, када су Скот Бесент и кинески потпредседник Владе Хе Лифенг продужили трговинско примирје до 10. јануара 2027. године. Примирје подразумева ниже америчке царине и суспензију кинеских ограничења извоза ретких земних елемената. Упркос томе, просечна америчка царина на кинеску робу и даље прелази 36 одсто, док кинеска на америчку износи око 30 одсто.

ФОТО: REUTERS

Председник Си је поручио да две државе морају да избегну „Тукидидову замку“, о чему сам већ писао у једном од претходних текстова. Осим тога, Си је затражио од Трампа да се супротстави независности Тајвана. Присетимо се да је Трамп након мајског сусрета одложио реализацију пакета наоружања Тајпеју у вредности од 14 милијарди долара. Са друге стране, Трамп је тражио од Пекинга да подржи изолацију Техерана и поновно отварање Ормуза, док се Си залагао за повратак привременом споразуму који је пропао у јуну. Посматрајући целокупну посету, стичем утисак да је састанак био покушај обе стране да купе време. Краће продужење примирја од очекиваног оставља Вашингтону простор за нове притиске, док Пекинг добија неколико месеци да обнови резерве и диверзификује снабдевање.

Напослетку, сматрам да Малајски мореуз најбоље одсликава природу надметања у Индо-Пацифику. Све док око 80 одсто кинеског увоза нафте пролази кроз мореуз ужи од три километра, у зони у којој америчка морнарица има доминантно присуство, Пекинг ће бити опрезан у сваком сукобу интереса са Вашингтоном. Са друге стране, ни САД не могу олако да затворе мореуз, јер би тиме угрозиле своје партнере Јапан, Јужну Кореју и Тајван, као и светску привреду која је већ под теретом кризе у Ормузу и Црвеном мору. То је позиција која делује као трајни извор напетости. Због тога ће предстојећи самити АПЕК-а у Шенџену и Г20 у Мајамију показати да ли ће „конструктивни однос стратешке стабилности“, који је Трамп прихватио у мају, постати основа нових односа или ипак само дипломатска фраза, док ће будућност Малајског мореуза зависити од тога да ли ће две силе успети да контролишу ривалство или ће поморски пролази постати нова линија фронта.