Вања Глишин: Капија суза

У нормалним околностима кроз Баб ел Мандеб прође између десет и дванаест одсто светске трговине и око дванаест одсто нафте, а коридор Црвено море – Суец носи близу трећине контејнерског саобраћаја између Азије и Европе

       Од фебруара 2026. године фокус светске јавности усмерен је на Ормуски мореуз и догађаје у Ирану, који имају несагледиве политичке, економске, привредне и енергетске последице. Глобално тржиште суочава се са великом кризом, а ефекти у пуном капацитету тек ће се осетити. Посебно уколико имамо у виду да су на другом крају Арабијског полуострва Хути у ефикасној операцији преузели целу јеменску обалу Црвеног мора, укључујући острво Перим, које најужи део мореуза дели на два пловна канала. Баб ел Мандеб, пролаз чије име на арапском значи „Капија суза“, данас контролише покрет који је пре три деценије почео као верски омладински програм у планинама северног Јемена. Тако је један недржавни актер преузео транспортну жилу куцавицу света.

Историјска перспектива

        Баб ел Мандеб је мореуз који дели Африку од Азије, односно Џибути и Јемен, и спаја Црвено море и Аденски залив (Индијски океан). Мореуз је у најужем делу широк свега 29 километара, а саобраћај се одвија кроз два канала са обе стране острва Перим. Овај простор је вековима био узрок сукоба великих сила, јер представља кључну геостратешку капију која спаја Средоземље и Индијски океан и вековима је био главна тачка контроле над глобалним трговинским и поморским путевима између Европе и Азије. Османлије су Црвено море, Баб ел Мандеб и Аденски залив контролисале све до тридесетих година 17. века, након чега су Британци преузели значајну улогу у контроли коридора и острва Перим. Значај пролаза вишеструко је увећан након отварања Суецког канала 1869. године и од тада можемо говорити о глобалном значају Баб ел Мандеба.

Покрет Хута настао је деведесетих година у северној провинцији Саада. Почео је као летњи образовни програм да би временом прерастао у озбиљног актера на Блиском истоку

       Убрзо се показало да мореуз може бити и средство притисака, будући да је свака блокада утицала на светске токове енергената. Примера ради, Египат је током Октобарског рата 1973. године затворио Баб ел Мандеб за транспортне бродове ка Израелу, који је у то време увозио око 18 милиона тона нафте годишње из Ирана. Две деценије касније, 1995. године, Еритреја и Јемен су ратовали око архипелага Ханиш, а арбитража је острво доделила Јемену 1998. године. Реч је о острвима која су Хути заузели током офанзиве последњих неколико дана.

       Покрет Хута настао је деведесетих година у северној провинцији Саада. Почео је као летњи образовни програм да би временом прерастао у озбиљног актера на Блиском истоку. Оснивач покрета је Хусеин ел Хути, који је убијен у сукобу са војском председника Алија Абдулаха Салеха 2004. године. Његово убиство покренуло је побуну Хута, коју од тада предводи његов брат Абдул Малик. После арапског пролећа и шест ратова са владом, Хути су 2014. године заузели престоницу Сану и лучки град Ходеиду. Саудијска Арабија је 2015. године покренула војну интервенцију како би зауставила брзо напредовање Хута и вратила међународно признату владу на власт. Међутим, рат је прерастао у потпуно разарање Јемена, због чега је 2022. године под окриљем УН потписано примирје.

       Акције Хута интензивиране су након почетка израелско-палестинског сукоба 2023. године. Од новембра те године, Хути су Црвено море претворили у примарну зону свог деловања, користећи сукоб у Гази као повољан повод за пројекцију моћи на међународном плану. Током периода од две године, Хути су у Црвеном мору напали више од стотину трговачких бродова, због чега су активиране међународне поморске мисије, америчка „Чувар просперитета“ и европска „Аспидес“. Такође, коалиција предвођена САД и Великом Британијом покренула је и обимну кампању ваздушних удара на Јемен, са циљем да униште радарске системе, складишта оружја, лансирне рампе и подземне пећине Хута. У мају 2025. године Вашингтон и Хути су уз посредовање Омана склопили примирје, а покрет је нападе на бродове обуставио 10. октобра 2025. године када је ступио на снагу мировни план за Газу.

ФОТО: REUTERS

Рат у Ирану као прекретница

       Америчко-израелски рат против Ирана од 28. фебруара 2026. године значајно је утицао на догађаје у Црвеном мору. Блокадом Ормуског мореуза онемогућен је промет око 20 милиона барела нафте дневно, што је готово петина светске потрошње. Због тога је значај Баб ел Мандеба вишеструко увећан, а са тим и безбедносни ризици и изазови, што се огледа у актуелном догађају.

       Иако је америчко-ирански меморандум од 17. јуна требало да смири тензије и отвори Ормуз, Хути су искористили овај дипломатски вакуум да преусмере притисак на Црвено море, што је у септембру довело до њиховог заузимања мореуза и обнове општег рата са Саудијском Арабијом. Убрзо наког тога, војни портпарол Јахја Сари прогласио је поморски ембарго Саудијској Арабији по принципу „блокада за блокаду“, а уследили су и напади на саудијске танкере и на постројења у Џизану и Наџрану.

       Наставак директних напада догодио се 8. септембра када су Хути извели ударе на југозапад Саудијске Арабије, гађајући нафтну и другу инфраструктуру. Два дана касније, 10. септембра, заузели су Моху, пошто су се из ње повукле снаге Националног отпора Тарека Салеха. Према аналитичару Волфгангу Пустаију, то је била последња лука под контролом владе. Хути су 11. септембра заузели острво Перим и архипелаг Ханиш, чиме су створили значајну стратешку предност и контролу над кључним коридором. Уследио је одговор саудијске авијације, која је извела преко 40 удара на Таиз, Мариб и Ходеиду у року од 24 сата. Такође, саудијски престолонаследник Мохамед бин Салман два пута је тражио од председника Трампа да покрене ударе на Хуте, што је амерички председник одбио. Сматрам да су разлози за уздржаност финансијске и политичке природе, јер се процењује да су прва четири месеца рата са Ираном коштала 33 милијарде долара. Осим тога, према званичним анкетама, војне акције подржава тек 31 одсто Американаца, а у новембру су избори. Одбијање два узастопна саудијска захтева значи да се америчка безбедносна гаранција први пут није активирала у тренутку у коме је савезник сматрао да треба. Мекански споразум о заједничкој одбрани Турске, Саудијске Арабије и Пакистана од 7. августа, о коме сам писао у тексту о турској стратегијској дубини, директна је последица тог сазнања.

Цена блокаде

       У нормалним околностима кроз Баб ел Мандеб прође између десет и дванаест одсто светске трговине и око дванаест одсто нафте, а коридор Црвено море – Суец носи близу трећине контејнерског саобраћаја између Азије и Европе. Међутим, у ратним околностима од почетка 2026. године ситуација је знатно другачија и узимајући у обзир све блокаде и ограничења транспорта кроз Ормуз и Баб ел Мандеб, процена је да је угрожено око 39 одсто светске трговине. Наведено се посебно огледа у трговини нафтом. Према извештају Међународне агенције за енергију, реч је о највећем поремећају у историји светског тржишта нафте. Кретање цене брента од око 80 долара до 126 долара и константна нестабилност тржишта изазивају велике потресе за привреде широм света.

Иако је америчко–ирански меморандум од 17. јуна требало да смири тензије и отвори Ормуз, Хути су искористили овај дипломатски вакуум да преусмере притисак на Црвено море, што је у септембру довело до њиховог заузимања мореуза и обнове општег рата са Саудијском Арабијом

       Заливски произвођачи покушавају да пронађу алтернативу преко копнених коридора. Један од најзначајнијих је саудијски нафтовод Исток–Запад који се у дужини од 1.200 километара пружа од Абкаика до луке Јанбу на Црвеном мору и има капацитет од седам милиона барела дневно. Међутим, додатну дестабилизацију региона изазвали су напади дроновима на саудијски нафтовод, а Ријад је оптужио Ирак, лоцирајући нападе из тог смера. Ограничења у Ормузу и у нафтоводу Исток–Запад допринела су томе да се коридор кроз Црвено море оптерети, па је тако у априлу проток нафте кроз Баб ел Мандеб порастао са просечних 5,4 милиона барела дневно у последњем кварталу 2025. на 8,1 милион у другом кварталу 2026. године, а саудијски поморски извоз сирове нафте кроз мореуз био је у периоду од марта до средине јула осам пута већи него у истом периоду 2025. године. Упркос томе, Египат има значајне губитке, будући да је приход од Суецког канала пао са 10,2 милијарде долара у 2023. на око 4,67 милијарди у 2025/2026. години. Председник Абдел Фатах ел Сиси изнео је у мају процену да је Каиро изгубио око десет милијарди долара, а директан узрок су ратови на Блиском истоку.

ФОТО: REUTERS

       Са друге стране, Кина је највећи купац заливске нафте, али је уједно и држава која се за овакав сценарио припремала годинама. Њене стратешке резерве процењују се на око 1,23 милијарде барела, уз неколико стотина милиона барела корпоративних залиха, а Пекинг је већ 5. марта наложио рафинеријама да обуставе нове извозне уговоре за горива. Осим тога, Кина има директан канал према Хутима, успостављен након разговора у Оману, на основу којег кинески бродови de facto имају слободан пролаз, а после проглашења блокаде четири танкера ка Кини прошла су кроз мореуз. Међутим, без обзира на ту чињеницу, Кина настоји да пронађе алтернативни коридор кроз Арктички појас, јер на коридору кроз Индијски океан има три жаришне тачке: Малајски мореуз, Ормуски мореуз и Баб ел Мандеб.

       Русија остварује значајну добит, будући да скок цена сирове нафте и све већа потражња на евроазијском континенту вишеструко утичу на буџетски приход. Посебно можемо издвојити извоз руске нафте ка Кини, Индији, Вијетнаму и другим азијским државама. Осим тога, Северни морски пут по први пут постаје озбиљна алтернатива, што потврђује и кинеско настојање да успостави стабилан транспорт. Москва и Пекинг су споразумом из Харбина из октобра 2025. године, дефинисали Северни морски пут као стратешки арктички коридор. То је простор на ком ће се у будућности одвијати сукоби између великих сила.

       Европска унија је највећи губитник услед актуелних сукоба, будући да има високу зависност од увоза енергената и низак ниво залиха. Присетимо се само мера које су увеле поједине европске државе након несташица енергената у пролеће 2026. године. Од тог периода тржиште је ушло у дубљу кризу, што је велики изазов за енергетску безбедност уочи зимске сезоне. Иако ЕУ располаже мисијом „Аспидес“, чија зона деловања обухвата Баб ел Мандеб и Ормуз, реалне домете њихових снага описао је италијански министар одбране Гвидо Крозето, рекавши да Рим не може да чека спор европски одговор. Према томе, европска способност да реши проблеме у кризним зонама изузетно је ниска и зависи од улоге кључних геополитичких актера попут САД, Русије и Кине. 

       Напослетку, сматрам да ће ескалација бити контролисана, будући да ниједној од сукобљених страна не одговара сукоб широких размера. Хути делимичну блокаду мореуза користе као фактор притиска на државе са којима нису у добрим односима. Уколико би извршили потпуну блокаду, тиме би угрозили своју позицију у односу на Кину, којој је пролаз неопходан. Са друге стране, САД траже излазну стратегију због избора и високих финансијских трошкова, те им додатна ескалација у Црвеном мору не иде у прилог. Египат ће покушавати на све начине да сачува стабилност у региону, посебно због такси које попуњавају значајан део египатског буџета. Саудијској Арабији је неопходан транспортни коридор, због чега неће продубљивати сукоб у наредном периоду. На нивоу савеза, треба узети у обзир улогу БРИКС-а, ОДКБ-а, НАТО-а и ЕУ, будући да се целокупна ситуација тиче свих актера, а посебно оних који настоје да играју активну улогу у мултиполаризацији света.