Почетком овог века након 5. октобра уследиле су реформе које су полазиле од либералних замисли. Затим је уследила болоњска реформа која је афиримисала новолиберални поглед и тако даље. Ниједна од тих реформи није била потпуна услед отпора различитих интересних група
Осим у фудбал и политику наши људи се изузетно добро разумеју и у образовање. Тај таленат се препознаје већ у најранијем узрасту када деца од првог разреда знају који је учитељ/ица добар/а и шта је глупо да се учи. Родитељи су постали експерти за мерила квалитета знања њихове деце, а наставници, част изузцима, сматрају да им положај и искуство дају за право да буду најпаметнији само зато што су индокринирани одређеним погледом на образовање. Ту су и политичке странке које у својим програмима имају подразумевајући део који се односи ту тему. Не треба, свакако заборавити и различите домаће и стране владине и невладине организације на чијим семинарима и конференцијама се може, и буквално, чути свашта, а све у циљу неуморног и самопрегорног труда да се образовање учини бољим. Уосталом и сам имам прегршт сма(т)рања о образовању што није ни чудо с обзиром да сам, било као ученик, наставник или родитељ, свакодневно повезан с том важном облашћу живота.
Нагласио сам важном јер није увек тако било. Пре сто педесет година у Србији је било пет одсто писмених. Средином прошлог века број неписмених је још увек био висок тако да сваки четврти становник није знао да чита и пише и тек недавно је удео неписмених постао потпуно занемарљив.
Родитељи су постали експерти за мерила квалитета знања њихове деце, а наставници, част изузцима, сматрају да им положај и искуство дају за право да буду најпаметнији само зато што су индокринирани одређеним погледом
Наравно, писменост је одувек била повезана са потребама људи. За живот на селу и обраду земље на традиоционалан начин познавање слова и бројева био је непотребан луксуз, али индустријализација друштва и бирократизације државе захтевали су савладавање и тих вештина. Још пре пар деценија потпуно искорењивање неписмености био је један од најважнијих циљева везаних за образовање. Данас је основни проблем полуписменост или такозвана функционална неписменост која се према различитим показатељима креће између 30 и нешто више од 50 одсто. Функционална неписменост у најкрећем значи да особа зна да чита и пише али не зна шта ће му то, односно како да те вештине употреби. Да не буде забуне полуписменост није размеђе између неписмених и писмених већ је раширена по читавој вертикали нивоа образовања. Није реткост наћи особе са факултетским образовањем, па чак и академским титуалама које тешко могу да извуку поенту из онога што су прочитали или да препознају иронију или неки сложенији вид пренесног значења речи. Мада је вештачка интелигенција и њена примена у образовању све присутнија тема у научним расправама изгледа да ће њена све већа примена довести до пораста полуписмености јер ће се све више људи ослањати на њене закључке уместо да развијају способност сопственог размишљања. На тај начин уместо да буде користан слуга све више ће постајати господар полуписменог света.
Све ово је речено како би се подсетило да су различити погледи на образовање – што је тема овога текста, проистекли из друштвених потреба и духа времена, односно да нема универзално бољих или лошијих образовних система.
УГЛЕД СРЕДЊОВЕКОВНИХ СВЕШТЕНИКА
Један од првих социолога који је схватио значај и улогу васпитања и образовања за друштво био је Емил Диркем. На његовом и делу његових настављача темељило се и развијало схватање о образовању од краја 19. до средине 20. века. Диркем је образовање видео као институцију чија је основна улога јачање заједнице, а не лични развој појединца. Појединац је биолошко биће вођено егоистичким импулсима, а да би постао друштвено биће током образовања мора научити вредности схватити значај поштовања правила. Другим речима, најважнија функција образовања је јачање друштвене солидарности. Тек на другом месту је припрема појединаца за различите послове и улоге у привреди. С тим у вези, школа је међупростор између породице и фабрике у којој се деца уче дисциплини и припремају да емоције и неформалне односи замене поштовањем безличних правила. У време слабљења утицаја религије, школа је постала својеврсна замена за цркву, а образовање нова секулрана религија која би требало да јача грађански морал. Отуда не чуди што су наставници и професори стекли углед средњовековних свештеника.
Сви каснији погледи на образовање заснивали су се мање или више на критици овог функционалистичког става. Са децом цвећа шездесетих и седамдесетих година прошлог века расли су и другачији погледи на образовање. Све већи значај који је имала потрошња у односу на производњу ојачали су либералне погледе на образовање који су афирмисали његово величанство Појединца и његово ослобађање од друштвених стега. На улогу образовања се почело гледати, пре свега, у односу на појединца а не на друштво, а његов главни циљ постало је благостање јединке и развијање њених потенцијала а не стабилност и напредак заједнице. Индивидуализација образовања у смислу премештања нагласка са дисциплине на оспособљавање појединца да решава конкретне проблеме била је у складу са визијом да само слободни појединци могу допринети развоју друштва и демократије. Неки аутори су ишли толико далеко да су се залагали за укидање школа истичући да су оне не само непотребне већ и штетне. Разлог је што је што школски систем спречава појединце да развијају своје таленте стварајући од њих индоктриниране марионете неспособне да буду било шта друго осим послушни чланови друштва. Истицањем да школа није исто што и знање Иван Илич – најватренији заговорник тог приступа заговарао је рашколовавање друштва. Децу би, по њему, различитим вештинама за које покажу склоност требало да подучавају инструктори било појединачно или у радионицама које окупљају мањи број деце сличних склоности. Централна фигура тако постаје ученик чија интересовања одређују и програм његовог образовања.
Упоредо са овим либералним јавиле су се и марксистичке критике класичног образовања које су посебно доводиле у питање тезу да је образовање у интересу читавог друштва. Марксисти су на различите начине истицали да школски систем неким члановима друштва доноси више а некима мање кроисти. Штавише, образовни систем је посматран као механизам одржавања класних односа и експлоатације. Организована као фабрика школа, по том гледишту, учи децу да буду подређени ауторитету управе и наставника и да уче за плату (оцену) што их припрема за експлоатацију којој ће бити изложени када се запосле. Упркос наводној једнакости шанси и залагању за меритократске принципе, школа награђује појединце из више класе, док децу из радничких породица дискриминише. Раном селекцијом за мануелне и немануелне послове школски ситем репродукује постојећи класни систем а флоскулом о наводној меритократији оправдава неједнакости и пребацује одговорност на припаднике нижих слојева (сам си крив што ниси учио!).
Мада су вештачка интелигенција и њена примена у образовању све присутнија тема у научним расправама изгледа да ће њена све већа примена довести до пораста полуписмености
Из данашње перспективе могло би се рећи да су либералне и марксистичке критике биле припрема за примену две супротстављене концепције која ће се развити коју деценију касније током периода успона глобалног капитализма. Такозвана нова десница акценат је ставила на увођење тржишта и конкуренце у образовни систем и афирмацију приватних школа истичући да је постојећи систем гломазан, скуп и направљен по мери произвођача (наставника), а не потрошача (ученика). Истицано је да су приватне школе флексибилније и да лакше могу да одговоре на променљиве потребе економије. У том смислу школе се виде и као својеврсни сервис привреде са којом морају да буду у тесној вези. Постојећи систем школства критикован је као бирократизован, неефикасан и неодговоран онима који га плаћају кроз порезе. Отуда залагање за право родитеља и деце да бирају оне школе за које верују да одговарају њиховим потребама. Истовремено наглашава се потреба за јачањем заједнице кроз израдњу моралних и идентитетских вредности што је на известан начин представљало реафирмацију калсичих погледа на улогу образовања.
Насупрот овој развијала се социјалдемократска концепција као одбрана државе благостања у тој области. Према том гледишту само државна интервенција може учинити да школски систем буде праведан и у складу са принципом једнаких шанси. Реформе школског система за које су се залагали ишле су за тим да се укине подела на техничке школе и гимназије. Свесни све веће флексибилности привреде сматрали су да одговор на то може бити инсистирање на општем, а не на специјалистичком образовању. Залагали су се за потпуно бесплатан школски систем који знање не посматра као робу већ као јавно добро које ће развијати вредности друштвених једнакости и емпатије. Само такво образовање је оно које може допринети истинском развоју друштва.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаПРИРОДНЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ РАЗЛИКЕ
Сва наведена гледишта имају јасно препознатљиву политичку позадину и у већој или мањој мери су инкорпорирана у школске системе различитих земаља. Основна разлика потиче из питања да ли се људи рађају са једнаким способностима па школски систем само треба да обезбеди да различити таленти дођу до изражаја или, насупрот томе, постоје природне интелектуалне разлике које ни један школски сиСтем не може да нивелише а да не угрози стабилност и развој друштва што, и једно и друго, проистиче из проналажења најбољег начина да се најспособнији појединци повежу са најважнијих друштвеним положајима.
За разлику од свих наведених гледишта која полазе од тога да на школски систем утичу непроменљиви чиниоци као што су интелигенција или социјално порекло, интеракционисти сматрају да се проблеми школства могу превазилазити и решавати променама односа између ученика и наставника у самим школама. Укратко они верују да од односа између тих главних актера и начина на који једни друге разумевају зависи и укупан успех и животне перспективе ученика.
На крају треба поменути и постмодернистики приступ који се не залаже за неки нови систем али доводи у питање све аспекте постојећег. Ту се истиче критика идеје да образовање може помоћи друштвеном напретку. Не само да не верјују да наука и знање могу да реше проблеме савременог човека већ сматрају да они стварају нове и све веће проблеме. Сумњичави су према теоријама које тврде да имају коначне одговоре и објашњења па и према школи јер их на тај начин презентују. Сматрају да се према свим теоријама мора бити подједнако критичан. Укратко, школа мора да упознаје нове нараштаје са плурализмом гледиша, да наставници не буду ауторитети који заговрају једну „истину“ већ водичи кроз плурализам идеја. Основна функција знања тако постаје демистификација и деконструкција постојећих наратива указивањем. између осталог, и на њихову друштвену условљеност.
Са децом цвећа шездесетих и седамдесетих година прошлог века расли су и другачији погледи на образовање
Ако се осврнемо на промене школског система у Србији лако ћемо уочити различите заокрете од класичног модела који је доминирао до осамдесеетих година прошлог века и појаве „Шуварове реформе“ која се ослањала на социјалдемократкске принципе. Почетком овог века након 5. октобра уследиле су реформе које су полазиле од либералних замисли. Затим је уследила болоњска реформа која је афиримисала новолиберални поглед и тако даље. Ниједна од тих реформи није била потпуна услед отпора различитих интересних група. Зато се не може ни закључити која од њих представља „прави пут“ у нашем случају. Критка сваког од наведених гледишта захтевала би најмање још један текст. Извесно је, међутим, да је свака рефрма била у вези са духом времена и потребама друштва. Чини се да тренутно у Србији, која је окренута економском расту уз истовремено очување националног идентитета, одговара становиште нове деснице. У академским круговима такво залагање наилази на отпор. Да ли ће влада успети да направи тај заокрет остаје да се види али би свакако било добро да се уместо говора моћи и говора улице користе аргументи и да се при том води рачуна о датом друштвеном и историјском контексту.
