Проблем са брзим економским растом је и то што, како је указао економиста Кузњец, упоредо с њим – до одређеног момента, расту и економске неједнакости. То додатно појачава ефекат неостварних очекивања
У мору објава на друштвеним мрежама – у којима се јавно мњење припрема за „одбрану“ изборних резултата, пажњу ми је привукла једна у којој се каже: „Баш ме брига за економски раст и БНД, баш ме брига за Србе у региону, баш ме брига за Експо и за животни стандард, важно ми је само да гледам јавна суђења и да иду у затвор.“ Најпре сам помислио да је реч о провокацији некога ко је близак власти, али на основу коментара постало је јасно да је ову објаву поставио неко ко веома добро познаје људску психологију и наш менталитет, односно неко ко схвата да су злурадост и завист моћни механизми који утичу на понашање људи упркос здравом разуму. О томе сликовито говори виц у коме је златна рибица понудила човеку да му испуни три жеље али уз услов да ће његов комшија добити дупло од онога што изабере. Човек помисли, ако тражим кућу, он ће добити две, ако тражим милион, он ће добити два и на крају је одлучио да му прва жеља буде да му цркне крава па да комшији цркну две.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Многи се питају како је могуће да се људи данас у Србији буне мада је по свим објективним критеријумима јасно да већина живе боље. И не само то, највише се буне они који су највише заимали под садашњом влашћу. Тај феномен заправо уопште није нов и први га је уочио Алекс де Токвил по коме је добио назив Токвилов парадокс. Реч је о контраинтуитивном увиду да незадовољство и склоност побуни често расту управо када се друштвене прилике поправљају. Као савременик Француске револуције Токвил је приметио да револуције не настају увек када су прилике лоше или се погоршавају. „Народи који су најтеже законе дуго подносили без жалбе често их одбацују управо онда када њихов терет почне да се ублажава.“ Разлог је једноставан, када животни стандард расте, почињу да расту и очекивања, а њих је тешко обуздати. Неправде, без обзира на то што их је раније могло бити и више, тада постају видљиве и делују све мање подношљиво. Парадокс се састоји у томе што покушаји власти да олакша положај народа заправо подстичу побуну.
Многи се питају како је могуће да се људи данас у Србији буне мада је по свим објективним критеријумима јасно да већина живи боље. И не само то, највише се буне они који су највише заимали под садашњом влашћу
Проблем са брзим економским растом јесте и то што, како је указао економиста Кузњец, упоредо с њим – до одређеног момента, расту и економске неједнакости. То додатно појачава ефекат неостварних очекивања. Сви ти структурни чиниоци представљају подлогу за побуну, али да би до излива незадовољства дошло, неопходан је рад са масама. Он подразумева подилажење ниским страстима као што су завист и злурадост. Завист код људи изазива душевну бол, а злурадост је психолошка награда за претрпљену бол и фрустрације. Управо је то оно на чему почива „политичка“ стратегија многих реактивних покрета, у чему није изузетак ни такозвани студентски покрет.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Завист је посебно присутна код припадника средњих слојева јер су они више од осталих осетљиви на друштвено поређење. Када виши друштвени слој који се обично повезује са владајућом структуром доживљава пад, они осећају да њихов релативни статус расте и зато траже начин како да подстакну тај пад. Постоји још један фактор који данашње средње слојеве ставља у жижу побуне. Њихово самопуздање је уздрмано технолошким променама, посебно напретком дигиталних технологија и вештачке интелигенције. Њихова позиција наликује оној у којој су се нашле масе пољопривредника појавом, трактора или радника с појавом робота. Губитак радних места и посебно страх од тог губитка услед све брежег економског развоја утиче на губитак самопоуздања, а познато је да особе са ниским сампоуздањем чешће и интензивније изражавају злурадост. Наравно, пошто злурадост није морално прихватљива, реактивни протести и побуне се представљају као борба за правду и боље друштво. У томе им свакако помаже чињеница да има много примера да се моћни и богати понашају бахато.
Завист и злурадост су, мада мрске, природне и разумљиве људске особине. Оне могу постати средство у политичкој броби ако се њима свесно манипулише
Завист и злурадост су, мада мрске, природне и разумљиве људске особине. Оне могу постати средство у политичкој борби ако се њима свесно манипулише. Тада служе за мобилизацију присталица и бирача јер је познато да емоције, посебно негативне, често снажније утичу на ставове људи него рационално промишљање. Уосталом оне и служе да отежају објективне рационалне процене ситуације. Подстицање злурадости као што је наведено у уводном примеру утиче на то да људи свој успех не одређују кроз квалитет сопственог живота него кроз пораз и понижење ривалске групе. Међутим, да би злурадост деловала као политичко оружје, претходно је потребно да се противник демонизује и морално унизи јер тада напади на њега не изазивају емпатију и разумевање већ се доживљавају као праведна и заслужена казна. Ово оружје је посебно корисно када политички актер који га користи – било да је реч о власти или опозицији – нема идеје и решења за економске или друштвене проблеме па се пажња јавности преумерава на омаловажавање противника и негативну политичку кампању. Ово оружје је посебно ефикасно када се примењује на истакнуте појединце. Наслађивање масе стварним или измишљеним грехом неког појединца посебно је делотворно за стигматизацију и на крају крајева „отказивање“ тих особа из јавног живота. Тако је било одувек, али друштвене мреже данас убрзавају те процесе. На основу свега наведеног не треба да чуди што политичка злурадост уништава друштвену позвезаност. Када малициозност захвати масе, претвара се у колективну хистерију која онемогућава разговор и компромис, а консензус о било ком питању постаје немогућ. У таквој ситуацији и несумњиви успеси који доносе корист читавој заједници, као, на пример, организација ЕКСПО, дочекују се на нож и доживљавају као лични неуспех, а свака несрећа постаје разлог за радост јер ће се за њу оптужити они који су на власти.
