Није Србија једино друштво које је подељено – таква су у још већој мери друштва Британије, Белгије, Грчке… Па у Британији већ десет година владајуће странке нису најпопуларније, већ их на власт доводи и на њој држи застарели изборни систем
У српској јавности често чујемо разне верзије реченице истог значења: „Ове не смењују избори!“ Тридесет и шест година компулсивно читам наше новине, пратим електронске медије и… Чак и у време премијерских година Зорана Ђинђића и, после њега, Војислава Коштунице, било је тих и таквих размишљања. Избора је у Србији од 1990. било заиста много – парламентарни избори су одржани 13 пута. Једном на две године, девет месеци и седам дана. Ради поређења: у Грчкој је за то време одржано 14 избора, у Бугарској 17, у Хрватској 11, Словенији 9, Чешкој 10, Белгији 9, Италији такође 9 и Британији 10. Власт је притом истински мењана у Грчкој 5 пута, у Бугарској 8, у Хрватској 4, Словенији 10, Чешкој 6, Белгији 5, Италији 10 а у Британији 3 пута. У Србији је до промене дошло 4 пута. У Хрватској је, притом, ХДЗ, изабраница цркве – једина европска партија која је осуђена за корупцију – на власти 27 година и држава не показује знаке нестабилности или општег незадовољства. Није Србија једино друштво које је подељено – таква су у још већој мери друштва Британије, Белгије, Грчке… Па у Британији већ десет година владајуће странке нису најпопуарније, већ их на власт доводи и на њему држи застарели изборни систем.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Разлика је у утицају из иностранства и политичкој култури. Формативне године Друге републике, у којој још увек живимо, нису биле срећне. За безмало све европске државе 1989. и 1990. биле су године помирења и јединства, за Србију то су биле године обнове ауторитарног режима. Поред монопола власти режим је задржао и логику старог времена. Додворавајући се све мање утицајној елити из Другог светског рата не само да су одбијали да уклоне петокраку са заставе и грба, већ су докле год су могли (до биолошког нестанка генерације ментора), повремено давали јавности до знања да су „пушком дошли на васт и да без ње неће са власти ни отићи“. Зато су изборне победе опозиције, чак и симболичне, биле оспораване и постизане су процесима који су више личили на револуције него на демонстрације.
Обратимо пажњу само на пресудне изборе: 1883, 1903, 1905, 1938, 2000, 2008. и 2012. године. У свим овим приликама је опозиција била фаворит (у већини – шест од седам је и победила)
Срби су током те деценије спољне агресије и санкција били у неколико наврата на ивици грађанског рата али су упркос жељама великих сила шири сукоби и погибије избегнути. У тим великим искушењима, а уз страну помоћ, настала је прво група другосрбијанаца а сада већ и култура аутшовинизма коју дели безмало 20% бирача. Огољена, онаква какву су је проповедали Радомир Константиновић и Латинка Перовић – ова идеологија може задобити тек десети део ове подршке. Прво су се ослањали на харизму избилдоване и истетовиране студентске политичке звезде из 90-их, а када је њен сјај згаснуо, почели су да играју на класне разлике. Иначе егалитарно и интегрисано српско друштво данас има део елите који верује да је српски народ у већини „непоправљива, крезуба стока“, коју на путу модернизације мора и треба да снађе праведно уништење. За то су придобили чак и поједине некадашње националисте па један познати београдски универзитетски професор и национални идеолог жели да Срби постану „православни Хрвати“, а други – који је државу представљао у иностранству, народ у парламенту а хтео је и да буде и градоначеник – сматра да је, како је уверен „ружном“ споменику Стефану Немањи место у Маринковој бари уместо на Савском тргу (вероватно промишља како је „ружно“ за „ружне“).
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Један од аргумената за тезу да је у Србији демократија немогућа представља и тврдња да је од 1905. до 2000. у Београду пало много влада, али је само у те две прилике до политичке промене дошло на изборима. Истина је да је и почетком 1912. требало да дође до промене владе, али је врли академик Љубомир Стојановић одбио да састави мандат због једне погрешне реченице коју је после церемоније изговорио краљ Петар Први. Да бисмо били поштени, ипак, треба рећи да је Србија од 1903. до 2026. (123 године) провела 70 година у југословенским државама где или није било странака или су српске странке биле суочене са националним покретима других народа. Осам година се налазила у огњишту светских ратова, десет година је око ње трајао гађански рат, била је жртва НАТО агресије… Петнаест година је провела под различитим санкцијама – бар двадесет у темељним транзицијама. Ове недаће често су је сналазиле заједно. Како очекивати велику демократију у таквим условима? Истина је да су српско друштво и његова дубока култура другачији од западних. Као што и у Хрватској суштински нема алтернативе партији националном покрету, који је помогнут и дефинисан од стране Римокатоличке цркве… тако и српско друштво жели једну и једнствену, одрживу и стабину политику. С Обзиром на историју, притиске и слабости то води ка монизму.
Иначе егалитарно и интегрисано српско друштво данас има део елите који верује да је српски народ у већини „непоправљива, крезуба стока“, коју на путу модернизације мора и треба да снађе праведно уништење
Обратимо пажњу само на пресудне изборе: 1883, 1903, 1905, 1938, 2000, 2008. и 2012. године. У свим овим приликама је опозиција била фаворит (у већини – шест од седам је и победила). Ипак, спољни притисци и унутрашњи недостаци сваки пут би довели до промена и компромиса који су били важни за српску политку и државу, али нису баш били оно што је већина гасајући желела. То није била „издаја елита“, већ пре би се рекло „суочавање са стварношћу“ – истинском физиком и гравитацијом демократије у малој и угроженој држави, у неким аспектима специфично у Србији. Изузетак од овога јесте само „револуција“ из 1944. године. Она је донела дугорочне штете држави и народу. Променила је политички ДНК српске државе. Па ипак, и она је коначно поражена и то на најгори могући начин: после безмало пола века, њу је под демократским притиском бирача поништила њена елита, уз своје услове и ради сопственог опстанка. Можда постоје услови за другачији исход – без компромиса и континуитета – они, међутим, подразумевају револуције и/или окупацију. Но, шта је то ако сте противнике већ планирали да јашете, давите и као прасад печете на ражњу?
